Imajući u vidu na ono na šta tako precizno ukazuje Kaminski u citatu sa početka glavnine ovog trokrakog kritičarskog osvrta, na ono što on označava kao nužnost prisustva opsega, konstante, možda bi u slučaju priče o dometima aktuelnog/novog srpskog filma, trilera Jedini izlaz scenariste Marka Popovića i reditelja Darka Nikolića, najprimerenije (možda i najdobronamernije) kontekst potražiti u ranijim primerima dobre prakse na ovdašnjim prostorima, a dovoljno sličnog žanrovskog profila. Najreferentnije „tačke oslonca“ u tom smislu mogli bismo pronaći u odličnim klasicima zbilja jedinstvenog velikana Živorada Žike Mitrovića (Nož, Ubistvo na podmukao i svirep način i iz niskih pobuda), odnosno, u vrlo dobrom whodunnit ostvarenju Miomira Mikija Stamenkovića Neka druga žena. Nažalost, Jedini izlaz, koji će, sva je prilika, mimo svih svojih brojnih nedostatnosti, biti dovoljno ubedljiv i upotrebljiv bioskopski hit u našoj zemlji, u ogromnom je zaostaku za narečenim biserima srpske i jugoslovenske kinematografije, i po pitanju žanrovske osvešćenosti ključnih autora, i po osnovi sveukupne artikulisanosti ideje i koncepta koja nadilazi neretko uske i krute žanrovske okvire. A sve to uprkos evidentnoj činjenici da su upravo udarne okosnice glavnotokovski shvaćenog trilera bile i izvorište i ishodište autorskog dela ekipe ovog filma.
Po tom aspektu gledano, Jedini izlaz je (barem nominalno) film na svom mestu – brojne žanrovske konvencije se lako daju opaziti i mapirati, a film do kraja prati i zadržava tu jasnu žanrovsku nit. Međutim, podno tog krovnog i tek krajnje površnog utiska Jedini izlaz dosta brzo pokaže poduži niz krupnih problema. Naime, priča o nastojanjima beogradske advokatice iz viđenije porodične firme da pobedi delimičnu amneziju i dozna šta se zbilja dogodilo sa njenim suprugom, koji je, na šta sve ukazuje, šest godina ranije izgoreo u požaru u neuglednom prestoničkom noćnom klubu, već negde u prvih dvadesetak minuta biva primer povesti koja kaska za samom sobom i za potencijalno najučinkovitijim i najprikladnijem joj ritmom. Posle konfuzog početka, gledalac se susreće sa brojnim drugim vidnim preprekama i posrtanjima – izlaganje je nesigurno, likovi se trapavo uvode u priču (ili pre vremena iz nje suštinski nestaju), što dovodi do utiska da film istovremeno pati i od praznog hoda i očiglednih viškova na planu broja likova i motiva, a, na sve to, autorima izmiče i ritmično pripovedanje, zdravorazumski osnaženo saspensom, što bi, kao što to biva u slučaju efektnih i promišljenijih radova tog žanrovskog soja, bilo logična meta. Osim toga, premda je priča nesumnjivo ukorenjena u arhetipskom u okviru samoizabranog žanra i tog trilerskog krovnog koncepta, povremeno je teško da se isprati i osnovna hronologija priče (recimo, da li su se dečiji rođendan i požar u klubu zbili istog dana, a što je iznimno važno za priču u celini uzev). Reklo bi se da dobar deo tih nevolja potiče iz jasnog korena – u pitanju je film proistekao na ovim prostorima i u aktuelnim i recentnijim produkcionim i drugim okolnostima nekako neizostavno invazivnim komprimovanjem i štrihovanjem znatno obimnijeg materijala (buduće televizijske serije), a taj sumanuti zahvat prekrajanja i prepakivanja materijala iz jednog u drugi, u biti prilično nekomplementaran medij, zadatak je na kojem bi potklizao i majstor kao što je, recimo, Brajan de Palma iz dana i godina najbolje forme (a upravo je on otvoreno omažiran u samoj završnici Jedinog izlaza).
Ovome treba dodati i prečesta potcrtavanja žanrovske prirode ovog ostvarenja, te zbunjujuće otvoren eksplikatorski odnos ovog filma prema dobro znanim konvencijama trilera baš tog tipa, kao i manje važne manjkavosti poput kostimografskih preterivanja onoga što je potpuno jasno (kao, na primer u slučaju lika koji tumači Danica Maksimović). Očigledno je da je jedno od najupadljivih nadahnuća ovde bio svet znan iz romana Harlana Kobena (temeljno prevođenog već par decenija i kod nas), ali uz ogradu da je „posrbljavanje“ ovde u dobroj meri pratilo mustru doslovnosti, što je onda rezulturalo izvesnim pozerajem iz domena prikaza života i lafstajl prenemaganja bogatih i ekonomski snađenih i spokojnih. Sa druge strane, imamo izvesnu novinu u vidu naglašeno proaktivnog glavnog ženskog lika, što je retko slučaj u srpskom filmu čak i u 21. veku, nešto atipičniju i odvažniju podelu uloga (tu su tako i Anđelka Prpić u glavnoj ulozi, te Milan Čučilović, Sonja Kolačarić, Milena Predić, Dejan Tončić… u sporednim rolama), te izvesni pokušaji da se montažnim sinkopama ritam koliko-toliko vrati na pravi put, nekoliko zanimljivih snimateljskih rešenja i krajnje funkcionalan muzički skor Skaj Viklera.
Jedini izlaz, baš kao i svaki srpski film koji se ipak drzne da okuša sreću u ovim i ovakvim okolnostima, ipak zaslužuje podršku i poštenu gledalačku šansu, a do Stamenkovićevih i Mitrovićevih visova će ovde valjda dobaciti neko drugi. Nekada, ako ne baš u doglednoj budućnosti.
