S one strane Istorije

U času nastanka ovog teksta, njegov autor ne zna ko je ovenčan NIN-ovom nagradom za najbolji srpski roman 2005; čitalac ovog teksta to, međutim, već zna. Novi, drugi roman Mirjane Novaković u najužem je izboru; njen prvi roman Strah i njegov sluga onomad je samo za jedan glas bio „kratak“ za dotičnu nagradu, tako da su očekivanja i ovaj put velika…

Kako god, mnogo je važnije to da je, nakon onako impresivnog romanesknog starta, nova knjiga Mirjane Novaković po defaultu Događaj; naročito ako se na nju čekalo četiri godine. Johann’s 501 romančina je od ne 501, nego celih pet stotina dvadeset i četiri strane „gustog“ teksta, bez podele na poglavlja ili bilo šta drugo izuzev pasusa. Već i ova činjenica ukazuje na autorkine velike ambicije s ovom knjigom – te na njena ne mala očekivanja i potraživanja od čitaoca! – a to ukazuje i na njenu autorsku odvažnost za plivanje uz maticu. Odbacujući mogućnost lagodne eksploatacije jednom dosegnutog uspeha, Mirjana N. u Johann’su opet nudi Nešto Sasvim Drugačije, knjigu koja sadržajem i strukturom predstavlja pravi izazov za čitaoce i tumače, ali i za samu spisateljicu: ovaj glomazni fantastičko–oniričko-(anti)utopijski (molotovljev?) koktel mogao bi se prosuti svakog trenutka, ili bi njegov „konzument“ mogao odustati posle izvesnog broja gutljaja, tvrdeći kako mu ama baš ništa nije jasno…

TRAMVAJ DO ZEMUNA: Prepričavanje ovog romana nije baš uputno: em zato što je to strahovito (za)komplikovana rabota, em zato što ima stvari koje je bolje ne znati unapred. Ponešto ipak treba reći: radnja Johann’s 501 smeštena je u nešto što bi trebalo da bude savremeni Beograd i Srbija, otprilike na prelazu milenijuma, ili nešto malo ranije, ili mrvičak docnije. Hoće se reći: sve frapantno liči, a opet, kao da nije baš to. Čitaocu je sve – na stanovitom „mikrorealističkom“ nivou – više nego prepoznatljivo, ali kroz izvesne „pukotine“ u tekstu do njega će dopreti intrigantni koliko i zbunjujući opiljci „nestvarnosti“: svet Johann’sa 501 lišen je, na primer, ama baš svakog savremenoistorijskog utemeljenja: u toj Srbiji nema ni Tita ni Miloševića, ni komunizma, nacionalizma, kapitalizma, rata, (post)Jugoslavije, bilo čega eksplicitno „političkog“, bilo čega „istorijskog“, ako ćemo pravo; ona, doduše, ima neku davnu prošlost, prepoznatljivu po imenima ulica kao što je Kolarčeva, ali ne i čitaocu familijarnu sadašnjost. Ne, to nije priča o nekoj „paralelnoj istoriji“ – nešto kao Harisova Otadžbina – nego pre o nedostatku svake istorije. Ili o njenoj posvemašnjoj irelevantnosti za protagoniste ovog romana. Sve što, dakle, postoji jeste savremeni Beograd kao mizanscen, ali i s njim nešto kao da – ali sasvim, sasvim pomalo… – „nije u redu“: kad pređete tramvajski most, možete se, gle, voziti po šinama sve do Zemuna; usput, doduše, nećete prolaziti kroz Novi Beograd jerbo dotičnog jednostavno – nema. Samo su se peščare prućile sa druge strane Save. Javna garaža se ne nalazi na Obilićevom, nego na Topličinom vencu; Sava centar je kod Pristaništa, a tamo se i tramvajska linija 9 okreće; na kioscima se prodaju „Politika“, „Danas“, „Glas javnosti“, ali i – „Večernje novine“… A i sam je svet u podosta čudnom stanju: sve je tako reći „normalno“ osim što je strancima zabranjeno da ulaze u Japan; ili što je čokolada ilegalna supstanca, nabavljiva samo od dilera; ili što je Žan-Pol Sartr poginuo u ratu… Junaci ove knjige uredno koriste internet, ali od mobilnih telefona nema ni traga. A i sam taj Johann’s 501, ne podseća li nas to na famozni platneni proizvod jednog drugog Štrausa?!

UTOPIJSKI PARASVET: Ta mala fantastička, ili tek oneobičavajuća zakrivljenja čine da svet ovog romana jeste, a opet u-nečemu-naslutljivo-bitnom nije svet čitaočeve „stvarnosti“. Ali, za one koji u njemu obitavaju on je i odviše realan, bolno, nepodnošljivo stvaran; toliko prestrašno stvaran – mada se Novakovićeva, tja, neće mnogo potruditi da čitaocu-skeptiku (ob)razloži zašto, da ga uveri u neizdrživost (ili pak neodrživost) tog sveta – da bi ga valjalo čim prije zameniti novim i boljim, onim iz kojeg će biti uklonjena svaka nesreća, svaka bol… Osim, naravno, ako neće. Ali na toj Utopiji treba poraditi, ne žaleći usput nikoga i ništa. Kanda su revolucionarni utopisti i svetopopraviteljski prevratnici jednako beskrupulozni u svim svetovima… U najboljoj tradiciji romana o tajnovitim, zavereničkim i u izvesnom, benignom smislu „okultnim“ ili „magijskim“ društvima, Mirjana Novaković minuciozno gradi jedan nekad fascinantan, a bogme neretko i iritantan Parasvet misterioznih zajednica (avtenti, mesanihti) koje uz pomoć halucinogene gljive muhare kao agensa (tu je teško ne opsetiti se „tripova“ Viktora Peljevina) i niza bizarnih rituala – na čelu sa upravo neodoljivo imbecilnim „repovanjem“ dvanaestosložnih stihova, tj. dodeka – prelaze u antistvarnost ili čak u posve novu dimenziju sveta zvanu agon, tek stepenicu do savršenstva koje će se zvati megagon, i koje će zauvek poništiti dotadašnji Stvarni Svet. To nisu tek nekakve „narkomanske fantazije“: radi se o – makar još i ograničenoj – moći kreiranja sasvim opipljivog, opredmećenog Sveta. Naravno, gde su kreatori Novog Sveta tu su i njihovi surovi protivnici, baš kao i zbunjeni civili, savršeno nesvesni drame koja se oko njih zbiva, njima nevidljiva poput anđela… Baš kao što je tu i ona obična, racionalna pamet (hm, da li?) u vidu frustriranog policijskog inspektora koji mora da se bakće sa krvavo prostim stvarima od ovoga sveta, kao što su zločini serijskog ubice Princa. Koji, pak, takođe nije bez neke tajne veze sa mesanihtima & co… Komplikovano? Eh, tek smo počeli; dodajte na ovo i lik mlade beogradske zubarke naprasno usrkane u kovitlac zbivanja, i njenu žensko-žensku love story, i još milion zanatski vešto ispreplitanih začkoljica čas u žanrovskom ključu krimića, pa gotovo horora, pa oniričke fantastike, pa kontemplativne lirike, pa… Te, naravno, i zubarkine farmerke koje, uh, nisu Johann’s nego su Levi’s – amanetni poklon od njene pokojne babatetke! Hm, šifra, mig za tajni prolaz do „ovog“ sveta, u kojem se čitalac odvažno bori sa svim anđelima & demonima ovog romana, pa ko koga? To ćete morati sami da odgonetnete, kao i štošta drugo, a iznad svega možda dve stvari: može li se trajno i neopozivo pobediti Stvarnost, može li se kreirati Novi Svet, i ponajviše – da li sve to uopšte vredi truda i žrtava? I ima li ikakvog sveta – ičega osim Ništavila – bez ljubavi i bez boli?

Mirjana Novaković ili je ludo hrabra spisateljica ili je pak savršeno ravnodušna prema recepcijskoj sudbini svoje knjige (a to dvoje je možda ionako jedno te isto). Napisati ovako „nemoguću“, pa još i pozamašnu knjigu, to svakako izaziva respekt. Ali, da li je cela stvar uspela, da li je prodisala, da li je čitalac „usisan u agon“ Johann’sa 501? To će svako za sebe morati da odgovori; što se dolepotpisanog tiče, reći ću vam to ovako: bar deset puta sam – sve govoreći: ma šta mi napriča! – poželeo da zafrljačim ovu knjigu u drugi kraj sobe i zatrpam je jastucima, a ipak to nisam učinio, nego sam je gladno savladao nadušak, tek uz organizmu neophodnu spavačku pauzu (a bez muhare). Johann’s 501 velika je potvrda uistinu nesvakidašnjeg spisateljskog dara, ali i knjiga koja se svom svojom monumentalnošću, složenošću i simboličkom razuđenošću pomalo obrušila i na svoju roditeljku, koja kao da na koncu ne postiže da joj napiše početak & kraj, nego samo sredinu. Ništa koža i krilca, samo krtina! Čitalac je bačen u jedan začudni svet – ne znajući ni kako, a kamoli zašto – i isto tako iz njega izbačen. A može i ovako: više kao švedski sto nego nedeljni građanski obrok koji „ima red svoj logičan“, Johann’s 501 je pomalo haotična Gozba iz koje treba hteti i znati probrati (solidno brojne) dragulje. Eruptivni talenat ove spisateljice vredi tog truda.