Koreograf iz Rusije, zvezde ruskog baleta, politička misija i standardna publika
Dugo već, publika nije tako egzaltirano nagradila domaće igrače i jednu predstavu kao što je to učinila 15. novembra u Narodnom pozorištu na premijeri Don Kihota u koreografiji velikog ruskog umetnika Vladimira Vasiljeva. Kritika je pak ostala uzdržana. Isto tako, odavno se nije dogodilo da na „zvezdama ruskog baleta“, kao ovog 30. novembra u Sava centru, pred nas budu prosuti takvi igrački biseri, koje je više od tri i po hiljade ljudi pozdravilo za naše standarde hladno – tek pristojnim aplauzom. Na sreću, političari su izvadili stvar, pa nek im je balet bio i samo izgovor.
CRTEŽ KAO SPAS: Šta u stvari našu publiku pre svega oduševi kada ode na neki balet? Furiozni tempo, vatromet muzike, boja, okreta, skokova…! Kada toga ima, onda ima i poštene gromoglasne reakcije. U Don Kihotu V. Vasiljeva sve je brzo, okretno, masovno, zbijeno i publiku to, pokazalo se, veoma uveseljava.
Malena bina Narodnog pozorišta izgledala je kao pretovaren brod. U scenama koje su po brojnosti učesnika zapravo bile najpraznije, nastupalo je tridesetak igrača. Bilo je guranja, proklizavanja, a s obzirom na gustinu „naseljenosti“ bilo je za očekivati i više (ne)zgoda. Živost španskog trga dočaravana je na razne načine: „žutim karnerima“ pridružili su se „narandžasti“, i taman kad smo ih jedva razvrstali u dve skupine na scenu su izašli i „žuto-narandžasti“. Od živahne igre sve se komešalo pa su solisti često ostajali sasvim utopljeni u kaleidoskopu boja. U pozadini stajale su manje grupe igrača, bile su i dve tezge s povrćem, klinci beskućnici, balerinice… Toreadori u jarko crvenom, Espada u jarko belom. I samo zahvaljujući dekoru Borisa Maksimovića, na kulisi nacrtanom prolazu ka praznoj gradskoj ulici, odolevalo se klaustrofobičnom napadu.
Teret izvođačkog virtuoziteta, kojim Don Kihot obiluje, na sebe je preuzela primabalerina Ana Pavlović, kao Kitri u glavnoj ulozi. S obzirom na bledunjavost i nesigurnost glavnih muških izvođača (Jovan Veselinović kao Bazil, Dejan Kolarov kao Espada), ona je na sebe morala preuzeti svu odgovornost. Vedra, tačnog koraka, visokih skokova, gimnastički razgibana, Ana Pavlović kao da jedina precizno definiše radnju baleta i sama gura predstavu od početka do kraja. Pouzdano društvo prave joj iskusni Svetozar Adamović (Sančo Pansa) i Tamara Ivanović (Mercedes). Pored školski korektnih Milje Đurić i Ivane Kozomare (drugarice), neočvrslih u disciplini toreadorâ i često raštimovanog ansambla, izdvojila se Olga Olćan, kao Ciganka. Jakim karakterom i dramskim nabojem u grimasi i u snažnom, plastičnom pokretu, O. Olćan je ostvarila nadahnutu interpretaciju. Ulogom Ciganke mogućnosti O. Olćan tek se daju naslutiti, ali, nažalost, kao i drugi kvaliteti na domaćoj sceni ni ovaj se dalje koreografski ne istražuje.
MANEVAR: Ugođaj u vrtlozima „kazačok-baleta“, skokova, špaga, fuetea, završnica na kolenima, po navici mogao se očekivati na gostovanju „superzvezda ruskog baleta“. Međutim, već sam program obećavao je nešto drugo. Takođe, samo u prvom trenutku zbunjujuće je delovao dolazak velikog broja političara, neobičnih ljubitelja baleta (Radomir Bulatović, Prvoslav Davinić, Dragan Jočić, Slobodan Samardžić, Velimir Ilić, i mnogi premijerovi savetnici).
Četrnaest odlomaka klasičnih i neoklasičnih baleta menjali su sliku svih dosadašnjih baletskih gostovanja iz Rusije. Za nas je to bio nov ruski senzibilitet (Karmen svita, Bovari, Zlatno doba…) koji su predstavljali istinski najbolji ruski igrači. Mada dve najsjajnije zvezde koje su bile u najavi nisu došle, Svetlana Lunkina i Faruk Ružimatov, retko zadovoljstvo pružala je, na primer, nesvakidašnja lepota igre Ane Antoničeve u Smrti labuda i u Don Kihotu. Istančanost i sigurnost pokreta pokazali su i ostali, Osmolkina, Gračeva, Uvarov, Filin… Jedan od najvećih ruskih igrača Dmitrij Gudanov besprekorno i „bez kostiju“ odigrao je neoklasičnog Ždrala u koreografiji Ratmanskog.
Za poklonike novije ruske plesne scene, jezgro strasti bilo je upoznavanje sa Borisom Ejfmanom, danas u svetu najpoznatijim ruskim koreografom. Srpska publika ga je prvi put sada videla, dakle iste godine kada Ejfman slavi već 30 godina svog rada. Susret sa odlomcima iz njegove Crvene Žizele i Don Đovanija uverio je u snagu ovog autora i perfekciju njegovih igrača (Elena Kuzmina i Jurij Ananijan) koji snažno provociraju i zadivljuju svetsku publiku.
Ruski balet, u odnosu na poslednjih nekoliko godina, prvi put sada nije došao sa „gromopucateljskim“ programom. Lepota je ovoga puta bila u vilinskom titraju stopala, u širokim ekstenzijama, u čudesno zapretenoj igri mišića i zglobova, ili pak u mekanim minucioznim pokretima leđa.
Publika je prisustvovala eleganciji visoke igračke klase. Međutim, burne ovacije su izostale, čak i na samom kraju. Iznenada, političari iz prvog reda ustali su svi do jednog i u stavu mirno nastavili da aplaudiraju umetnicima. Kao po komandi na noge je skočio i ceo parter, ceo balkon i zaorio se dug aplauz. Iz daleka se čulo jednom „Bravo!“ i dvaput „Rusija!“.
Narodno pozorište je pozvalo publiku na svoje predstave od 7. decembra, ali nije obavestilo da li je zgrada ponovo bezbedna, da li su otklonjene sve opasnosti od požara zbog čega je bila zatvorena više od dva meseca
Završen je 18. „Mali Joakim“ iako se do skora činilo da ove godine neće biti održan. Srećnom kraju najviše su se radovala deca, publika Narodnog pozorišta u Leskovcu
U projektu “Arheologija sećanja” fotografišem kuće u jednom kraju Beograda, potom ih monohromatski obrađujem, zatim štampam na glinenim pločicama i kasnije preko toga intervenišem crtežom. Proces izgradnje jednog sveta traje dugo, a mi smo skloni da ga u trenutku srušimo i zamenimo. Ja mislim da ima nešto u tome, u tim kućama... Opstati stotine godina, kao tajna. U tom urbanističkom vrtlogu susreću se razni paradoksi gradnje, kao i nemar u ophođenju prema prirodi koja je ranije tu bila dominantna
Za razliku od svoje supruge, nije potpisao glasovitu Havel-Patočkinu “Povelju 77”, zamjerajući joj da nije dovoljno oštra prema komunističkom režimu, što ga je izoliralo od disidentskih kružoka. Istovremeno se i on sve više udaljavao od kolega po peru, smatrajući kako nema smisla gubiti vrijeme na “jalove” političke akcije, već svoje nezadovoljstvo treba jasno kritički artikulirati u knjigama i drugim publicističkim tekstovima, jer im je doseg i veći i širi
Peter Handke, Unutrašnji svet spoljašnjeg sveta unutrašnjeg sveta,
prevod sa nemačkog Zlatko i Jan Krasni; Laguna, Beograd 2025.
Vučić se upravo dohvatio marksističke teze o odumiranju države. U njegovoj verziji Republika Srbije neće odapeti prirodnom smrću. Naprotiv – on će je lično zatući zarđalom lopatom
Donald Tramp konačno je do pucanja zavrnuo ruku Aleksandru Vučiću, pa naprednjački režim pred rusofilskim biračkim telom pravi sebi alibi da izbaci Ruse iz NIS-a – ako ne može milom, onda silom
Čak su i nacisti i komunisti bili shvatili da se bez elementarne pravne sigurnosti i kulture ne može vladati. Vučićeva primitivna ekipa, međutim, nije
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
