Kada se u čitalački doživljaj jedne knjige uključi sećanje na već proživljeno iskustvo nekog drugog teksta, može to biti alarmantan znak da imamo posla ili sa već viđenim postupkom i stvaralačkim procesom ili sa posve autentičnim literarnim svetom koji baštini dobru tradiciju, ali širi polje njenog delovanja. Od prve prozne knjige Predosećanje građanskog rata, preko romana Berlinsko okno, Pad Kolumbije te zbirke kratke proze Dušanovac. Pošta i zbirke priča Lov na ježeve, pisac Saša Ilić razvija poetiku koja prilično duguje klasičnom, realističkom postupku pripovedanja, dakle bez poigravanja postmodernom strategijom ili eksperimentalnim zahvatima. Novi roman Pas i kontrabas nastavak je takvog stvaralačkog procesa, ali i njegovo jačanje i sazrevanje u pravcu kompleksnijeg doživljaja stvarnosti koja nas okružuje i njenog literarnog oblikovanja. Ključna reč je upravo stvarnost ili sintagma proživljena stvarnost. Upravo je ta fokusiranost na aktuelnu stvarnost zaštitni znak Ilićeve poetike, njegova zvezdana staza, da parafraziram jednog od junaka romana, doktora Juliusa, kojom se on sada kreće slobodno kombinujući više idejnih ravni, vremenskih planova i pripovednih perspektiva. Antropomorfna slika Dunava kojom počinje radnja romana umnogome je paradigmatična za ukupni idejni potencijal koji ova knjiga nosi. Dunav je poput „masivnog tela koje nas posmatra kroz sočiva od ledenih kristala“ kao biće koje u sebi krije čitav jedan svet, drugačiji od ovog našeg koji nas okružuje, i kada jedan od junaka, Filip Isaković, ugleda prizor tako masivnog tela Dunava, pomisliće na sva ona bića ispod te vodene površine koja sigurno imaju posve drugačiju perspektivu od naše, a naš svet učiniće im se razlomljen i bez jasnih obrisa. Ako bismo, kojim slučajem, pomišlja Filip Isaković, propali kroz otvor na tom masivnom zaleđenom telu, „za trenutak bismo bili nagrađeni tim pogledom odozdo i videli svet u njegovoj realnosti, onako kako su ga videle još samo ribe“. Ovakva slika na početku romana i razmišljanje junaka zapravo su odličan uvod u idejnu strukturu koja varira ideju o inverziji. Pisac tako pokreće ambiciozni pripovedni mehanizam koji u naspramni odnos postavlja pojedinca i društvo, jedinku i instituciju, institucionalno kao važeće i kroz jedan društveni i politički sistem afirmisano, i vaninstitucionalnog pojedinca koji sa idejom otpora tom „uređenom“ postaje stigmatizovan, sumnjiv i nužno marginalizovan. Ti naspramni odnosi najčešće su odnosi inverzije jer glavni junak Filip Isaković dospeva u Kovin, tamo sreće harizmatičnog, neobičnog, pomalo zaumnog doktora Juliusa za kojeg će se ispostaviti da zdrav boravi u zatvorenoj instituciji dok oni drugi, raspomamljeni u sumanutoj potrebi da vladaju, ratuju i dominiraju, bivaju težišna tačka oslonca jednog društva. Tako se Iliću otvara ili, preciznije rečeno, tako pisac otvara put ka ideji otpora predstavljenoj kroz likove Filipa Isakovića, doktora Marka Juliusa, njegovog oca Dezidera Juliusa i majke Flavijane, migranata koji pokušavaju da prekorače granicu jednog sistema, a ispostavlja se da taj iskorak biva ulaz u jedan takođe zatvoren sistem i svet sa tragičnim posledicama, ratnih veterana koji nose traumu duboko potisnutu u sebi i oslobađaju se nje kroz neverovatne, halucinantne slike predstavljene kroz gotovo ekspresionističke prizore jarkih boja i čulnih doživljaja. Tako ratni veteran Topisirević grižu savesti transformiše u ovakav doživljaj: „Čuo je glasove sa vrha litice, a zatim smeh, izobličen. Visoko iznad planine, mesec je ključao u krvi. Tada je osetio nečiju ruku kako ga hvata oko pasa i povlači sve dublje u žitku masu koja je počinjala da pulsira. Nešto ga je ujelo za ruku, ali nije smeo da vikne… usledio je drugi ujed, pa treći. Pomislio je kako su mrtvaci oživeli, jednog je čak video, onog u adidas trenerci, kako se odlepio od kamena, skočio na njega i zario mu zube u vrat. Tada je izgubio svest.“ Ritmičnost ovog opisa i brojnih drugih sličnih njemu deo su opšte ritmičke ravni romana. Od početka priče, kada se iz one slike zaleđenog, antropomorfnog Dunava prikaže telo utopljenice Asje Alasaf, razvija se i detektivska ravan romana, smeštena u aktuelni vremenski poredak koja u sebe uključuje već pomenute antagonizme i prizor „obrnutog poretka“ . Paralelno sa tom detektivskom ravni u sadašnjosti razvija se i ravan prošlog vremena najpre u pripovedanju doktora Juliusa o vlastitoj i porodičnoj istoriji, a onda i kroz pripovednu optiku drugih likova u romanu, Filipovu, te već pomenutu optičku ravan pacijenata na grupnoj seansi doktorke Larise Sibinović i njenog eksperimentalnog pristupa lečenju… Tako se vremenski plan sadašnjosti neprekidno smenjuje sa prošlim vremenom, detektivska potraga za uzrokom jednog utapanja sa simboličkom detektivskom potragom koju sprovodi Filip Isaković, tragajući za korenom vlastite nesreće, nemogućnošću da savlada prošlost i ponovo uspostavi pravilan „ritam“, harmonične emotivne odnose i, ne manje važno, ponovo pronađe razlog za muziku i „upotrebu kontrabasa“. Taj instrument deo je njegovog ličnog i profesionalnog habitusa kao i zvuk džeza koji evocira neprekidno u romanu i koji postaje spojnica svih vremenskih planova i naizmeničnih pripovesti. Šta za to vreme biva sa realizacijom ideje otpora i revolucije? Ispostaviće se da je upravo ta realizacija, pokušaj junaka da naprave iskorak u polje delovanja, i važna motivaciona poluga i rezultat promena koje će se junacima dogoditi. Upravo je revolucionarna aktivnost uticala na životne tokove Dezidera Juliusa i njegovog sina, na Flavijanu koja u priči metamorfozira i od sramežljive opatice stigne do hrabre i odlučne žene koja ima snagu da preuzme odgovornost i za sebe i svoje bližnje. San o revoluciji, kada postane realizovana stvarnost, najčešće ima tragičan epilog, ali je, pokazalo se, i deo oporavka i dubljeg spoznajnog čina koji junake transformiše. I upravo je ta transformacija dodatna vrednost ovog romana. Junaci iz početne pozicije sputanosti i vezanosti samo za ideju otpora kroz vremenski tok romana postaju i aktivni nosioci te ideje. Govor, ponašanje i učinak koji junaci postižu delovanjem autentični su, smena njihovih tačaka gledišta doprinosi ritmičnosti i uverljivosti pripovedanja, a idejni oslonac koji imaju ne ispoljava se kroz zamornu refleksiju ili direktnu didaktičnost već proizilazi iz samog pripovednog toka. On, međutim, ne zaboravlja ni oniričku sliku, ni „realnost sna“ koja dopunjuje empirijski sloj romana, nekad se čini da je i njegov oslonac. Saša Ilić pokazuje celinu čiji su delovi jednako od „stvarnosne“, ali i od nematerijalne, senovite, zvezdane i zaumne strukture napravljeni. Zato se čini da ovaj roman, po zatvaranju njegovih stranica i posle završenog čina čitanja proizvodi eho… Nešto slično misli da smo baš tako nešto pročitali u delima pisaca sklonih velikoj naraciji, ali opet, biva jasno da je to „sećanje“ na neku veliku priču dopunjeno pričom koju smo upravo pročitali i da roman koji je pred nama jeste autentičan. Uvod u prošireno polje delovanja jedne kompleksne literarne strukture.
