Ritam zločina

Gotovo neprimetno, ali uporno i svakodnevno, crna hronika je postala obavezan deo informativnog programa. U dnevnim novinama možete ujutru da pročitate satnicu zločina prethodnog dana. Kao u onom odličnom filmu, uočićete svojevrsni „Ritam zločina„, sa tipski maskiranim izvršiocima koji pljačkaju, piju ili mlate supruge u određenim terminima. Iz dana u dan, policijski radio postaje izvor informacija o mladićima u tamnim trenerkama i vunenim kapama, pijanim sugrađanima koji regulišu saobraćaj, porodičnim nasilnicima, posvađanim komšijama, psihopatama koji mašu pištoljem iz automobila ako ih neko popreko pogleda. Sav taj mrak, koji prate skandalozne vesti o sve brutalnijem nasilju, doveo je do iskrivljenja medijskog pogleda na našu stvarnost. Na televiziji B92 emituje se dokumentarna serija „Hitna pomoć“ gde praktično nema superheroja niti žestokih momaka. Jedina zvezda serije je osoblje hitne medicinske službe koje se bavi rešavanjem akutnih stanja. Međutim, ništa od dramatike iz popularnih serija tipa „ER“, ili „Chicago Hope“. Nema ljubavnih zapleta jer za njih nema vremena. Naši lekari se bave problemima našeg društva – u trenucima kada dogori do nokata. Tako vidite penzionere ostavljene da skapaju od zime i gladi, gradsku sirotinju, mladiće razbijenih glava posle ulične tuče, žrtve saobraćajnih udesa, narkomane u krizi i tako redom – kao na listi policijskog radija. Praktično je ekranizovana mračna strana Srbije, sa one strane zakona, sa one strane razuma i ispod one tanke granice ispod koje si gladan. Ova serija, naravno, nema nikakve šanse da bude gledana i popularna poput drugih rialiti programa. To dokazuje da „Farma“, ili „Veliki brat“ nemaju veze sa realnošću, a takođe potvrđuje da narod neće da gleda tuđu muku. Nismo mi Švabe pa da na RTL-u, na primer, iz dana u dan gledate dramatizaciju porodičnih problema. Ideja je da iz takvih emisija nešto naučimo, da se prepoznamo ako grešimo, da saznamo gde da tražimo pomoć. Nažalost, u Srbiji se kad zagusti poziva samo Hitna pomoć ili policija.

Tu dolazimo do drugog primera hiperrealizma u našim medijima. Nakon ubistva i samoubistva, a zatim i sahrana Filipa Kapisode i Ksenije Pajčin, mediji su imali potrebu da ovu užasnu priču romansiraju i ulepšaju. U ovoj nekrofilnoj potrebi za ulepšavanjem zločina i nasilja ozbiljno su pobrkani lončići. Psiholozi i psihijatri su se tim povodom oglasili skrećući pažnju javnosti da je patološka ljubomora prikazana kao „slepa ljubav„, nasilje kao „burna romansa„, a apeli za pomoć – deo nekakve ljubavne igre. Činjenica je da je ovaj zločin mogao da se spreči da je žrtva pozivala policiju, da su svi iz okruženja znali za nasilnu prirodu i potencijalni problem. Pomislite samo da li bi, u Srbiji bio moguć proces protiv, recimo, Naomi Kembel, koja je u nekoliko navrata osuđivana jer se nasilnički ponašala. Setite se koliku štetu je imao Mel Gibson kada je mortus pijan vređao saobraćajnog policajca i pokušao da ga podmiti. Nasilnici su svuda isti, zakon bi morao da bude za sve isti, ali ovde je, paradoksalno, popularnost bila zaslepljujući faktor.

Pomenuta tv-nekrofilija se nastavila kada su se tv-stanice nadmetale koja će pre pustiti reprizu nekog gostovanja Ksenije Pajčin. Mislim da to nije imalo ama baš nikakve veze sa odavanjem pošte nastradaloj pevačici, već sa jahanjem na skandaloznom medijskom talasu opšteg zgražavanja.

Ipak, na kraju ovog sumornog raporta, saznali smo da je uhapšen čovek za kojeg se osnovano sumnja da je pokušao da otme devojčicu iz gradskog autobusa. Neću ni ime da mu pominjem, jer mnogo su važnija imena vozača i gospođe koji su otmicu sprečili. Drugi putnici su verovatno nabili glave u novine i čitali o ubistvu Ksenije Pajčin, dok je neko pored njih maltretirao dete. Zato je dobro što smo naučili ta dva imena – majstor se zove Borislav Đuranović, a gospođa Anita Ljubinković. Zbog njih i dalje verujem da u Beogradu žive dobri ljudi.