Iako smo naslućivali da će početak 35. Bitefa predstavljati prijatno iznenađenje, rezultat je, ipak, bio iznad svakog očekivanja; mladi Sidi Larbi Šerkaui, koji nam je dosad bio poznat samo kao zapaženi plesač u čuvenoj predstavi Iets opBach flamanskog koreografa Alana Platela, napravio je zaista odličan koreografski debi predstavom Rien de Rien (trupa Les Baletts C. de la B. iz Gana, Belgija).
Jedna od glavnih odlika Platelovog rada, slobodno kombinovanje različitih plesačkih tehnika, nalazi se i u osnovi Šerkauijeve koreografije: u predstavi Rien de Rien zastupljeni su savremeni ples, elementi klasičnog baleta, okretne igre. Međutim, ova eklektičnost nije sama sebi svrha, jer ona nalazi puno opravdanje u osnovnom tematskom polju predstave Rien de Rien – u višeslojnom preispitivanju društvenih i kulturnih razlika u savremenom svetu. Osim promišljenim koreografskim kombinovanjem plesačkih tradicija, ovo preispitivanje ostvaruje se i izborom izvođača, čija su različita privatna okruženja bitan element predstave (što je takođe jedna od tekovina Platelovog teatra). Ta privatna okruženja scenski se opredmećuju na nekoliko načina: sâmom pojavom izvođača, scenografskom postavkom i pripovedanjem ličnih ispovesti izvođača na različitim jezicima. Proces kulturološkog preispitivanja odvija se tako što svaki od ovih elemenata – izvođačeva pojava, dekor, ispovesti – pokreće, kontrastiranjem, pitanje civilizacijskih sukoba: stara žena igra s mladim muškarcem, reč „rat“ ispisuje se na engleskom ispod natpisa na arapskom (Šerkaui je marokanskog porekla), zapadnoevropska vegetarijanka poreklom s Jamajke pripoveda o neprijatnom iskustvu konzumiranja mesa u arapskom svetu.
Iz prethodne analize ne bi trebalo izvući pogrešan zaključak da se predstava Rien de Rien zasniva na nekom hermetičnom konceptu koji publika mora precizno da odgonetne da bi mogla da prati scensko dešavanje. Raznovrsni i krajnje ovlašno povezani scenski materijali ne pokreću nas samo na intelektualnom planu; naprotiv, oni nas prevashodno zabavljaju i emotivno uzbuđuju. Moglo bi se čak reći da, u koegzistenciji ili naglom smenjivanju suprotnih emocionalnih stanja, predstava u prvom redu deluje na naša osećanja. Pojava šezdesetogodišnje primabalerine Marije Lujze Vildereks, koja se, besprekorno koristeći klasičnu baletsku tehniku, hrabro podsmehuje svojoj karijeri, odmah stvara, bez ikavog mozganja, snažan emocionalni doživljaj. Sličan efekat stvara i iskreno otvaranje drugih izvođača: Anželike Vilki, Damjana Žalea, Laure Nejskens i sâmog Šerkauija. Kada se svemu ovome dodaju dobra uigranost trupe i promišljen izbor i vrhunsko izvođenje umetničke muzike (čelista Rul Diltiens), zaokružuje se izuzetno pozitivan utisak o predstavi Rien de Rien.
Druga premijera ovogodišnjeg Bitefa odvela nas je u Muzej „25. maj“, u koji je rediteljka Ana Miljanić smestila predstavu Bordel ratnika, nastalu u produkciji Centra za kulturnu dekontaminaciju. Ovakva rediteljska upotreba prostora može se samo uslovno podvesti pod pojam ambijentalnog teatra; po tumačenju njegovog tvorca Ričarda Šeknera ambijentalni teatar zasniva se na integralnoj i originalnoj konstrukciji celokupnog scenskog i izvođačkog prostora, koja odgovara imanentnim zahtevima određene predstave. Rediteljka Ana Miljanić ne konstruiše nov prostor: ona, naprotiv, bira postojeći, i to upravo zbog njegovog autonomnog simboličkog značenja. Kao muzej naše nešto dalje, mrtve i odbačene prošlosti, Muzej „25. maj“ pravo je (zapravo jedino) mesto za rediteljkinu zamisao da nas sprovede kroz razne etape i razne aspekte razgradnje jednog nacionalnog identiteta (jugoslovenskog) i obnove drugog nacionalnog identiteta (srpskog). Ovo kretanje kroz avetinjski muzej – svaka epizoda predstave odvija se u drugoj prostoriji – trebalo bi da označava put ka bolnoj samospoznaji svih zabluda iz poslednjeg desetogodišnjeg perioda, kao i onih prethodnih koje su ih neposredno proizvele.
Na tom putu samospoznaje kao putokaz se koriste različiti dokumentarni materijali: jednu grupu čine ozbiljni i odgovorni kritički komentari na zbivanja u prethodnom periodu, a drugu tekstovi koji su ta zbivanja dobrim delom inspirisali, prouzrokovali ili bar pravdali. U prvoj grupi središnje mesto ima antropološka studija Ivana Čolovića, a u drugoj neautorizovani ali prepoznatljivi govori srpskih nacionalističkih intelektualaca. Ovaj materijal, koji nije izvorno dramski, rediteljka se trudila da što plastičnije scenski uprizori; tako je, recimo, stvaranje nacionalističke doktrine postavila kao predavanje i preslišavanje u školi.
Međutim, postavlja se pitanje kakvo dejstvo ostvaruje ova zanimljiva zamisao. Efekat brehtovskog teatra – didaktičko suočavanje s političkim istinama – teško se ostvaruje u ovoj predstavi, i to pre svega zato što nepotrebno velika količina materijala (predstava traje tri i po sata) ozbiljno razvodnjava ubojitost spoznaje. Takođe, didaktičko dejstvo izostaje i zato što najvernija publika CZKD-a nije pučka publika brehtovskog teatra za koju bi ovi materijali predstavljali otkrovenje. S druge strane, rediteljka je propustila mogućnost da u radu s glumcima dramski artikuliše neke situacije i tako postigne da one, osim na spoznajnom, ostvare komunikaciju i na emocionalnom planu (ispovest silovane muslimanke ili neshvatljivo nasilan napad, preko interneta, na američku feministkinju koja kritikuje seksualno obrazovanje i ponašanje srpske omladine). Tako se na kraju stiče utisak da jedna vrlo zanimljiva zamisao ipak nije postigla željeni rezultat.
Druga plesna predstava koju smo videli na ovogodišnjem Bitefu, Plutajuće ogledalo, trupe EcNad Project iz Singapura nije bilo prijatno iznenađenje kao belgijska, jer se odlikovala i naivnom koreografskom zamišlju i nedovoljno ubedljivim izvođenjem. Osnovna metafora predstave – sukob između automatizovanog, neurotičnog i otuđenog gradskog života i potrebe pojedinca da, u snovima i vizijama, zaokruži i ispuni svoju ličnost – koreografski je zamišljena na površan i ilustrativan način. Iz predstave se, i po dobroj tehničkoj realizaciji i po poetičnosti, izdvaja muški plesni duo, ali je ta scena nedovoljna da bi se bitno promenio opšti utisak.
Dragan Jeličić, selektor Festa kaže da je program ovog festivala koji će biti u oktobru završen, dok će četiri filma tokom dvodnevnog Fest intra u februaru biti najava tog tek 53. a ne 55. Festa kao što bi trebalo da bude, da nije bilo „nedopustive pauze“ od dve i po godine
O istoj temi, o problemima savremene kinematografije, država je organizovala skup na Zlatiboru, a struka u Beogradu. Jasno je zašto nisu mogli zajedno
Posle osam dana i 43 filma iz najnovije svetske produkcije, završen je prvi Beograd film festival sa više od 20.000 gledalaca
Grad Niš je za ovu godinu odvojio rekordnih 8 odsto, država mu zida Narodni muzej i Galeriju savremene umetnosti, najavljuju se razni programi...Zašto baš sad
Uhapšeni su osumnjičeni za krađu slike „Uspenje“ Zdravka Vučinića
U čemu su sličnosti i razlike razlika između klasične mafijaške porodice i mafijaške države? Kakvu ulogu oba slučaja igra Capo di tutti capi? I gde je tu Srbija
Milo Đukanović vladao je Crnom Gorom 32 godine. Vučić bi bar toliko da mešetari Srbijom, znači još jedno 18 godina – policijskom silom, tajnim službama, paravojnim partijskim formacijama, zauzdanim pravosuđem i pobesnelim tabloidima
Režim igra na sve ili ništa. Vučić nema apsolutno nikakvu ideju šta da radi, osim da pokuša da vlada, doslovno, policijskom silom i tabloidima. Jer državni sistem se kao posledica nasilja, krađe i nesposobnosti raspao, kao u Zaječaru
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
