Iako smo naslućivali da će početak 35. Bitefa predstavljati prijatno iznenađenje, rezultat je, ipak, bio iznad svakog očekivanja; mladi Sidi Larbi Šerkaui, koji nam je dosad bio poznat samo kao zapaženi plesač u čuvenoj predstavi Iets opBach flamanskog koreografa Alana Platela, napravio je zaista odličan koreografski debi predstavom Rien de Rien (trupa Les Baletts C. de la B. iz Gana, Belgija).
Jedna od glavnih odlika Platelovog rada, slobodno kombinovanje različitih plesačkih tehnika, nalazi se i u osnovi Šerkauijeve koreografije: u predstavi Rien de Rien zastupljeni su savremeni ples, elementi klasičnog baleta, okretne igre. Međutim, ova eklektičnost nije sama sebi svrha, jer ona nalazi puno opravdanje u osnovnom tematskom polju predstave Rien de Rien – u višeslojnom preispitivanju društvenih i kulturnih razlika u savremenom svetu. Osim promišljenim koreografskim kombinovanjem plesačkih tradicija, ovo preispitivanje ostvaruje se i izborom izvođača, čija su različita privatna okruženja bitan element predstave (što je takođe jedna od tekovina Platelovog teatra). Ta privatna okruženja scenski se opredmećuju na nekoliko načina: sâmom pojavom izvođača, scenografskom postavkom i pripovedanjem ličnih ispovesti izvođača na različitim jezicima. Proces kulturološkog preispitivanja odvija se tako što svaki od ovih elemenata – izvođačeva pojava, dekor, ispovesti – pokreće, kontrastiranjem, pitanje civilizacijskih sukoba: stara žena igra s mladim muškarcem, reč „rat“ ispisuje se na engleskom ispod natpisa na arapskom (Šerkaui je marokanskog porekla), zapadnoevropska vegetarijanka poreklom s Jamajke pripoveda o neprijatnom iskustvu konzumiranja mesa u arapskom svetu.
Iz prethodne analize ne bi trebalo izvući pogrešan zaključak da se predstava Rien de Rien zasniva na nekom hermetičnom konceptu koji publika mora precizno da odgonetne da bi mogla da prati scensko dešavanje. Raznovrsni i krajnje ovlašno povezani scenski materijali ne pokreću nas samo na intelektualnom planu; naprotiv, oni nas prevashodno zabavljaju i emotivno uzbuđuju. Moglo bi se čak reći da, u koegzistenciji ili naglom smenjivanju suprotnih emocionalnih stanja, predstava u prvom redu deluje na naša osećanja. Pojava šezdesetogodišnje primabalerine Marije Lujze Vildereks, koja se, besprekorno koristeći klasičnu baletsku tehniku, hrabro podsmehuje svojoj karijeri, odmah stvara, bez ikavog mozganja, snažan emocionalni doživljaj. Sličan efekat stvara i iskreno otvaranje drugih izvođača: Anželike Vilki, Damjana Žalea, Laure Nejskens i sâmog Šerkauija. Kada se svemu ovome dodaju dobra uigranost trupe i promišljen izbor i vrhunsko izvođenje umetničke muzike (čelista Rul Diltiens), zaokružuje se izuzetno pozitivan utisak o predstavi Rien de Rien.
Druga premijera ovogodišnjeg Bitefa odvela nas je u Muzej „25. maj“, u koji je rediteljka Ana Miljanić smestila predstavu Bordel ratnika, nastalu u produkciji Centra za kulturnu dekontaminaciju. Ovakva rediteljska upotreba prostora može se samo uslovno podvesti pod pojam ambijentalnog teatra; po tumačenju njegovog tvorca Ričarda Šeknera ambijentalni teatar zasniva se na integralnoj i originalnoj konstrukciji celokupnog scenskog i izvođačkog prostora, koja odgovara imanentnim zahtevima određene predstave. Rediteljka Ana Miljanić ne konstruiše nov prostor: ona, naprotiv, bira postojeći, i to upravo zbog njegovog autonomnog simboličkog značenja. Kao muzej naše nešto dalje, mrtve i odbačene prošlosti, Muzej „25. maj“ pravo je (zapravo jedino) mesto za rediteljkinu zamisao da nas sprovede kroz razne etape i razne aspekte razgradnje jednog nacionalnog identiteta (jugoslovenskog) i obnove drugog nacionalnog identiteta (srpskog). Ovo kretanje kroz avetinjski muzej – svaka epizoda predstave odvija se u drugoj prostoriji – trebalo bi da označava put ka bolnoj samospoznaji svih zabluda iz poslednjeg desetogodišnjeg perioda, kao i onih prethodnih koje su ih neposredno proizvele.
Na tom putu samospoznaje kao putokaz se koriste različiti dokumentarni materijali: jednu grupu čine ozbiljni i odgovorni kritički komentari na zbivanja u prethodnom periodu, a drugu tekstovi koji su ta zbivanja dobrim delom inspirisali, prouzrokovali ili bar pravdali. U prvoj grupi središnje mesto ima antropološka studija Ivana Čolovića, a u drugoj neautorizovani ali prepoznatljivi govori srpskih nacionalističkih intelektualaca. Ovaj materijal, koji nije izvorno dramski, rediteljka se trudila da što plastičnije scenski uprizori; tako je, recimo, stvaranje nacionalističke doktrine postavila kao predavanje i preslišavanje u školi.
Međutim, postavlja se pitanje kakvo dejstvo ostvaruje ova zanimljiva zamisao. Efekat brehtovskog teatra – didaktičko suočavanje s političkim istinama – teško se ostvaruje u ovoj predstavi, i to pre svega zato što nepotrebno velika količina materijala (predstava traje tri i po sata) ozbiljno razvodnjava ubojitost spoznaje. Takođe, didaktičko dejstvo izostaje i zato što najvernija publika CZKD-a nije pučka publika brehtovskog teatra za koju bi ovi materijali predstavljali otkrovenje. S druge strane, rediteljka je propustila mogućnost da u radu s glumcima dramski artikuliše neke situacije i tako postigne da one, osim na spoznajnom, ostvare komunikaciju i na emocionalnom planu (ispovest silovane muslimanke ili neshvatljivo nasilan napad, preko interneta, na američku feministkinju koja kritikuje seksualno obrazovanje i ponašanje srpske omladine). Tako se na kraju stiče utisak da jedna vrlo zanimljiva zamisao ipak nije postigla željeni rezultat.
Druga plesna predstava koju smo videli na ovogodišnjem Bitefu, Plutajuće ogledalo, trupe EcNad Project iz Singapura nije bilo prijatno iznenađenje kao belgijska, jer se odlikovala i naivnom koreografskom zamišlju i nedovoljno ubedljivim izvođenjem. Osnovna metafora predstave – sukob između automatizovanog, neurotičnog i otuđenog gradskog života i potrebe pojedinca da, u snovima i vizijama, zaokruži i ispuni svoju ličnost – koreografski je zamišljena na površan i ilustrativan način. Iz predstave se, i po dobroj tehničkoj realizaciji i po poetičnosti, izdvaja muški plesni duo, ali je ta scena nedovoljna da bi se bitno promenio opšti utisak.
Baletska predstava „Karmen svita i Bolero“ nagrađena je višeminutnim aplauzom na Ohridskom letu, na kome je učestvovala zahvaljujući Madleni Zepter a ne Ministarstvu kulture
Povorka brodova koja se od Perasta do Gospe od Škrpjela 22. jula svake godine organizuje od 1452. nije prekidana ni za vreme ratova i pandemija što je čini najdugovečnijom manifestacijom u Evropi
Nastavljeni su radovi na adaptaciji Kolarčeve zadužbine započeti prošlog leta, kad je proširena Likovna galerija. Sad se radi prizemlje, a idućeg leta će početi adaptacija Velike koncertne dvorane
Žiri 33. Festivala evropskog filma Palić smatra da je najbolji film „Nino u raju“ , dok je publika glasala za nemački film „Ah, ta praznina, ta strašna praznina“
“Bolje vreme će doći i to je naša izabrana odluka, ali mi nemamo luksuz da to vreme čekamo. Moramo neprekidno da ga pozivamo i to je Reflektor u Srboleku. Adresa na koju pozivamo bolje vreme da dođe, da se upoznamo. Ako mu se dopadnemo, možda i ostane”
Voženo lice Aleksandar Vučić će u predizbornoj kampanji voziti staru škodu. Dok traje odmazda prema svakome ko pisne, paradni deo kampanje biće otužniji nego ikad jer se Vučić obraća svom hardkor biračkom telu
Zašto ministarka Snežana Paunović još nije smenjena? Šta to govori o njoj, režimu i Srbiji
Zlo se zavuklo pod most i tamo, zaklonjeno od svetla, ćutalo i čekalo. Kad je Vladimir Arsenijević izašao iz taksija, nad Beogradom se opet nadvila ona isto neman koja je onemogućavala izložbu Rona Haviva, sprečavala održavanje prve Parade ponosa, palila Bajrakli džamiju i Ambasadu Sjedinjenih Američkih Država i vandalizovala i centar grada tokom Parade ponosa 2010.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
