Riba smrdi i od repa

Sada već unisono hvaljen film Parazit prekaljenog i voljenog korejskog sineaste (i pripovedača) Bong Džon-Hoa u samo 132 minuta kinestetski superiornog, inteligentnog i intrigantnog, a, na drugom tasu, i izrazito pitkog sadržaja, pokazuje da je moguće dosta toga. Na primer, da je izvodljivo nastaviti još jednim izvanrednim filmom (vreme će pokazati, možda čak i remek-delom) besprekoran niz uspelih i izrazito zanimljivih filmova (Memories of Murder, The Host, Mother, Snowpiercer, Okja). Osim toga, ovo je film koji skladno i bez i jednog jedinog upadljivijeg šava spaja na prvih nekoliko pogleda oprečne struje i zabate – odrešit komunikativan arthaus film koji lako i poletno komunicira i sa širom publikom u različitim ćoškovima sveta, računajući, naravno, i ovaj naš.

Osim toga, i ovaj njegov film očitava neprolazni vesternizacijski odnos ovog autora, te se u Parazitu, podno svih svojih specifičnosti u aspektu filmskog izraza i načina na koji pokazuje deo južnokorejske današnjice, brzo očitavaju jasni tragovi temeljne i nedvojbeno artikulisane amerikanizacije koja pleni i u dimenziji stila i sveukupnog filmskog jezika i u aspektu tema, motiva, ali prevashodno na fonu ideoloških odrednica svakodnevice Južne Koreje. A svemu tome treba dodati ono što je mnogima usredsređenijima i upućenijima bilo prilično evidentno u slučaju prethodnog filma, ostvarenja Okja, a to je gotovo neosporiva činjenica da Bong Džon-Ho i ovde stvara dela pod vidnim i dalekosežnim uticajem našeg Emira Kusturice.

Naime, dok Okja, ne nužno i ne samo na nivou pojavnog, uspostavlja jasnu vezu sa frenetičnošću filma Crna mačka, beli mačor (a samim tim i docnijih Kusturičnih ostvarenja), Parazit se ponajpre da dovesti u jaku vezu i zdravorazumsku analogiju sa Podzemljem, naravno, uz sijaset korenitih inverzija, finesa i osobenosti koje su naprosto neizostavne kada je reč o velikim delima velikih i značajnih autora, sve i kada im raniji filmovi slavnih preteča i važnih savremenika posluže kao zdrav i prav uzor. Naravno, tu je i podosta toga što u idejnom i ideološkom smislu razdvaja ova dva filma, pritom ih nimalo ne dovodeći do tačke sučeljavanja; naime, dok kod Emira Kusturice (i, dakako, Dušana Kovačevića kao scenariste) najkrupnija pretnja dolazi od bolje pozicioniranih, snađenijih (ili uhlebljenijih), ekonomski i šire relaksiranijih (a nominalno pripadnika iste klase i, dakle, istog čemera i iste ili barem slične društvene tenzičnosti), u Parazitu (a na šta ukazuje i sam taj ambivalentan naslov filma), manipulanti i opsenari, i, nazovimo to tako, parazitskiji paraziti su ipak oni iz donjih društvenih i ekonomskih slojeva.

Naravno, to nam već samo po sebi daje dovoljno i dovoljno ubedljivog povoda da kao jedan od aduta, te potvrdu šarma i ključnih osobenosti Parazita izdvojimo i slobodarsku političku nekorektnost, proisteklu, kako to već i obično biva, iz autorove odvažnosti da ne ide uz dlaku onom uvreženeom, a možda čak i proskribovanom i kanonizovanom. Nasuprot jalove „vlastele“, nasuprot toj beslovesnoj višoj klasi, sparušenoj usled ekonomske relaksiranosti i samodovoljnosti, a opterećene i zadatim joj društvenim okvirom, kao nepobedivom pošašću oličene silnim društvenim uslovljavanjima, zatičemo galeriju ubogih proletera, članova iste porodice (a potom i niz pripadnika istih tih jurišnih brigada gladnih, beskrupuloznih, surovih i bezmalo na sve spremnih) koji su svi do jednog neprijatni i (gle čuda) zanimljivi karakteri, i koji pak nisu, nimalo iznenađujuće, voljni da krenu u ogoljenu klasnu borbu, već su fokusirani na konkretnu i veoma opipljivu korist od slasti i olakšanja koji novac isplaćen za (kakav-takav) rad, pa bio on i opsenarske i prevarantske vrste, sa sobom nosi.

U tom smislu, Parazit je i delo intelektualnog poštenja kakvo se u savremenom filmu poslednjih godina i decenija zbilja retko i zapravo sve ređe sreće; Bong Džon-Ho ovde ne poseže za zgodnom i brzopoteznom mizantropijom u čijoj postavci su svi naprosto manje ili više grozni i bespotrebni. Upravo suprotno, Parazit narečenom čovekomrzju suprotstavlja daleko potentnije i vitalnije uverenje da nam onakvim kakvi jesmo (a, pritom, ima nas upravo onakvih kakvih i treba da nas bude, zar ne?), pomoći i spasa nema, što, sa druge strane, nikako ne znači da klasna trenja i posledični tektonski sukobi nisu nužni a nekada i dobrodošli, makar na mikro-planu i povremeno, budući da dominantan mentalni i srodan mu etički sklop na nekom opštem, pa i najširem mogućem planu naprosto vapi za povratkom na polazne stadijume i fabričke postavke. A Bong Džon-Ho nam to predočava i pripoveda u evidentnom lahorastom tonu i u nadahnutom filmskom izrazu na kome mu, sva je prilika, zavide brojni savremenici, a na kome su mu iskreno zahvalni mnogi poklonici i poštovatelji, od kojih je dobar deo onih koji nešto posebno ne ljube i nisu naglašenije senzibilizirani za preovlađujući aktuelni arthaus izraz, koji, ako ćemo iskreno, sam sebe u značajnoj meri istrajno iscrpljuje svojim dragovoljnim sunovratom u manirizam, uniformnost i naretko posve očiglednu bezidejnost. Tu ova kritika može da se vrati na već isticanu pohvalu na konto zaumne lakoće sa kojom ovaj autor miri ta dva vazda antagonizovana pola – arthaus film i film koji predstavlja neusiljen i integralan deo ponude repertoarskih ostvarenja podesnih i za daleko širu i šarenolikiju publiku. Pomenimo ovde da je samo u SAD ovaj film zaradio oko 16,5 miliona dolara, a da je pritom imao maksimalno 630 bioskopa na raspolaganju, dok je van Amerike ovaj film neosporne umetničke vrednosti i zahtevnijeg izraza zaradio već oko 100 miliona dolara, što je fascinantan uspeh.

Po pitanju konkretnog kinestetskog učinka, ovo je savršen film u svakom svom aspektu, što, imajući u vidu autorov portfolio, nikoga nije niti može da začudi i iznenadi. A Parazit kao, uz sve već pomenuto i navedeno, i iznimno duhovit i zabavan film ukazuje na vitalnost nižepozicioniranih, ali vitalnost je u isti mah i jedan od atributa kojima se dâ potcrtati vrhunska autorska forma Bong Džon-Hoa. Ovo je, osim toga, i ostvarenje koje daje uvid u potencijale redefinisanja arthaus filmova naših dana, baš kao što je i Filipsov Džoker svojim vaskolikim visokim postignućima već dobrano redefinisao pojam savremenog planetarnog blokbastera. Stoga je možda najpravičniji ishod to što do ovog trenutka upravo Parazit i Džoker, koji mudro i strastveno preispituju i pozicije i mogućnosti levice i levih ideja i poriva, unutar korpusa viđenijih i primećenijih ostvarenja sasvim zasluženo slove kao najbolji filmovi godine.