U Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, 17. septembra otvorena je izložba Dragomira Ugrena, jednog od naših najistaknutijih savremenih umetnika, ali i osobene figure na domaćoj umetničkoj sceni. Autorstvo izložbe potpisuje profesor dr Miško Šuvaković, a kustoskinje su Jovana Trifuljesko i Danijela Halda. Sama činjenica da o autorstvu izložbe treba razmišljati na više nivoa, predstavlja poseban izazov.
Dragomir Ugren i Miško Šuvaković su dugogodišnji sagovornici i saradnici. Kroz njihov odnos se prepliću i različite uloge: umetnika, teoretičara, predavača, upravljača, dakle, delatnosti koje su, u njihovom slučaju, sve od reda, izuzetno značajne za definisanje, teoretizaciju i sistematizaciju jugoslovenske i srpske umetnosti s kraja 20. veka, pa sve do danas. Ovoga puta Šuvaković i Ugren su se sreli na zajedničkom zadatku, a aktuelna izložba govori da je polje razumevanja i saradnje, kada se pojavi i realizuje, neobično dragoceno u vreme zaoštrenih konflikata i antagonizama. Posredovanje i pojašnjenje ovog bliskog i složenog dijaloga publici, putem vođenja i drugih oblika izvođenja izložbe, nezaobilazan je zadatak kustoskinja.
Odgovorno stvarati, ali isto tako i pisati o umetnosti danas je veoma teško. Vrlo dobro znamo razloge, pa na njih ne treba trošiti prostor i vreme. Ipak, ako bismo samo za trenutak pokušali da svoj razbarušeni fokus usmerimo na ono što je nekada pružala “tvrda” teorija umetnosti ili, na primer, neoavangardna, minimalistička ili konceptualna umetnost, dobili bismo mnogo više od trenutnog uzbuđenja. Mogli bismo, naime, da i u nekoj neizvesnoj budućnosti proizvodimo afekte, misaone veze, mentalne slike; rečju, mogli bismo da spojimo nesigurnu funkciju umetnosti i njene impakte sa sopstvenim sadašnjim, prošlim i budućim.
Pisati o relevantnom slikarstvu danas još je teže. O slici pogotovo, jer naš jezik ne vidi dobro razlike između engleskih pojmova image, picture, painting, icon, pa čak i photography. Jednostavno, pomešani su statusi, funkcije, istorije, tehnike i tehnologije slike, odnosno označitelja. To naravno proizvodi mogućnost odgovornih i neodgovornih jezičkih igara.
Profesor Šuvaković u svom video obraćanju na otvaranju izložbe iznosi niz veoma preciznih objašnjenja i smernica na koji način treba sagledati rad Dragomira Ugrena, i specifično, ovu postavku. Najpre, iako izložba hronološki obuhvata radove koji su nastajali u periodu od bezmalo 40 godina (od 1986 do 2024.), ovde nije reč o retrospektivi. Izazov za autora izložbe bio je kako pokazati/predstaviti ono što bismo nazvali “Sistem Ugren”, a to dalje znači način reprezentacije sistematskih odnosa koji su nastajali unutar toka umetničke prakse Dragomira Ugrena. “Sistem Ugren” podrazumeva veze i međusobne odnose koji se uspostavljaju između stvari, slika i sveta. Po rečima Miška Šuvakovića, Ugrenovi radovi su ambijentalni poredak koji doživljavamo “kao svet” (navodnici prim.aut.) i to svet koji ima obećanje budućeg. Međutim, da bi slika postala poredak sveta, neophodno je da slika prestane to da bude. Ugrenova slika odavno nije mimezis ili ekspresija, ona se više ne definiše kao stvar, a nije ni svet; slika sada postaje neslika.
Otuda proizilazi i prva hipoteza ovog teksta: Dragomir Ugren, u trenutku dok su njegovi radovi izloženi u MSUV, jeste slikar, odnosno umetnik čija dela pripadaju polju savremene slikarske prakse. U strogom smislu, izloženi radovi su bojene površine na platnu, odnosno na gazi koja je aplicirana na drvetu, lesonitu, kartonu. Specifični, dugi i uski formati ili preklapanja nekoliko površina koje zahvataju prostor zida, stvaraju iluziju prostorne instalacije, ali najviše zahvaljujući bolno delikatnim valerskim i kolorističkim razlikama. Radove je moguće “prekomponovati” u prostoru, modulirati njihove pojedinačne elemente, ali je osnova uvek bojena površina (koja je kod Ugrena veoma blizu ekvivalentu osnovne lingvističke jedinice). Autorski zahvat jeste upravo u “pisanju” ili ispisivanju događaja i doživljaja, otvaranja vremenskog toka za novi mogući svet. Zato slika (painting) mora postati neslika, nešto sa čime se može manipulisati u prostoru, ravnodušno nulto mesto, gotovo bez traga, spremno za dalji upis. Zaista, kroz postavku, suočavaju se ritmovi, poveznice i diskontinuiteti prostora i vremena, cezure, i to u gotovo čistom muzičkom smislu, kao kratke pauze za uzimanje daha.
Druga hipoteza glasi: radovi Dragomira Ugrena jesu radovi koji prizivaju budućnost. Jer, uvođenje vremena i kretanja, promenljivosti u veoma stabilne forme jeste obećanje mogućih događaja. Po Šuvakoviću, ovaj zahvat se odigrava na dva nivoa. Prvi nivo odnosi se na rad na slikama/neslikama, na kombinovanje njihovih elemenata i njihovoj postavci na zid. Radove je naravno moguće gledati (čitati, slušati) na različite načine i svaki put vidimo različitu konstelaciju. “To je primarni prostorni performans percepcije Ugrenovih umetničkih radova”. Drugi nivo podrazumeva istoriju i razumevanje velikih umetničkih poduhvata 20. i 21 veka; od Mondrijana i Maljeviča, preko Rotka i Njumena, pa sve do Rihtera. Naime, treba sagledati različite promene, pokrete, delikatne i očigledne, koji se odigravaju u intencijama umetnika, kroz samu performativnost dela i kroz njihovu recepciju. U izvesnom smislu, vreme postaje reverzibilno, kreće se napred i nazad, kao što se perspektive izduženih Ugrenovih slika/neslika sužavaju i šire u odnosu na pokret. Kada Miško Šuvaković ustvrdi da “samo vreme postaje instrument umetnikovog otkrivanja, prepoznavanja i identifikovanja sebe” onda istim gestom aktuelizuje i figuru autora, a to je u ovom slučaju takođe važno.
Treća i poslednja hipoteza odnosi se na potencijalnost nove recepcije kao takve. Moja veoma mlada prijateljica, talentovana studentkinja medicine, tvrdi, (a ja joj verujem, jer veoma dobro vidi, razume i poznaje estetske konvencije 20. i 21. veka) da se Ugrenove slike/neslike zapravo najviše tiču genetske strukture koja, dodajmo, ne mora biti ljudska. Za autorku ovog članka, takav iskaz pripada zastrašujućim, antiutopijskim vizijama budućnosti. Sa druge strane, neki od novijih Ugrenovih radova eksplicitno su imenovani i nose naslove koji ukazuju na omaž pojedinim umetnicima iz prošlosti. Ipak, ipak… ako su se režimi vidljivosti i čulnosti menjali tako da su na ključan način uticali ne samo na istorijske poretke sveta, već i na re/otkrivanje i pomeranje identitetske pozicionalnosti samog autora-umetnika kao subjekta, onda svakako treba izoštriti čula ne bi li se raspoznale slike/neslike koje dolaze iz budućnosti, kao tek sasvim blagi nagoveštaji onog što sledi.
Izložbu je moguće pogledati do 20. oktobra 2024. Uz punu koncentraciju, otvorenost za čulno prisustvo i vreme, posetioci će dobiti avanturu u kojoj je sve moguće.
