Repertoar bez granica

Drama Narodnog pozorišta izaći će pred članove Upravnog odbora, izabrane prošle nedelje nakon skoro osam meseci rada ove kuće bez krovne instance, sa repertoarom o kojem se priča, čije su predstave osvojile 52 festivalske nagrade, i zbog kojeg se o Narodnom pozorištu i njegovom glumačkom ansamblu ne misli kao o nečem zastarelom. Reč je o predstavama koje su realizovane tokom poslednje dve i po godine, od kad repertoar Drame kreira i sprovodi Željko Hubač.

Željko Hubač (1967), inženjer elektrotehnike, apsolvent fizike, diplomirani dramaturg, postao je v.d. direktora Drame Narodnog pozorišta kao višegodišnji dramaturg kuće. Njegovi dramski tekstovi su do sada premijerno izvedeni 37 puta i reprizirani više od 1000 puta. Predstava Bizarno po njegovom tekstu je najnagrađenija u Narodnom pozorištu. Njegova najnovija drama Berlinski zid igra se u Beogradskom dramskom pozorištu.

„VREME„: Vest da je Narodno pozorište dobilo Upravni odbor prokomentarisana je utiskom da ste i do sada lepo i uspešno radili. Šta će se pojavom Upravnog odbora promeniti u radu Drame?

ŽELJKO HUBAČ: Ne znam kako da vam odgovorim, a da se ne upletem u razne politikantske igre, zbog čega bi trpela pre svega Drama. Pretpostavljam da je to početak uvođenja reda u smislu institucionalnog rada Kuće. Meni je najvažnije da ću sad imati kome da prikažem repertoar za iduću godinu, koji sam dogovorio sa umetnicima i saradnicima. Nadam se da će biti usvojen.

Na koju vrstu uvođenja reda mislite? Na prestanak v.d. statusa uprave pozorišta? Zar će se u vašem radu osetiti nestanak ta dva slova?

Pa znate i sami da neće. Najzad, prilikom prvog susreta sa novinarima kao v.d direktor Drame predstavio sam repertoar i planove za četiri godine, iako sam i tada znao da v.d. stanje znači da ćeš raditi taj posao dok nekom ne zatreba tvoje radno mesto.

Kako u praksi izgleda odlučivanje Upravnog odbora o repertoaru? Da li vam sugerišu neki naslov, pravac, način mišljenja, estetiku?

Pričamo, znači, o umetničkoj slobodi. Moj stav je da svaka umetnička sloboda podrazumeva odgovornost. Naravno da, ukoliko ga Upravni odbor ne usvoji, direktor Drame Narodnog pozorišta, kao uostalom i bilo kog drugog, ima moralnu obavezu da podnese ostavku. Od kako sam v.d. direktor, imao sam punu podršku i uprave i članova starog Upravnog odbora, i nisam trpeo nikakav pritisak. Nije nikakva mistifikacija kako Upravni odbor vrednuje repertoar: u praksi se vidi da li valja ili ne. Dakle: iza predstava koje sam postavio na repertoar je više od 50 nagrada na festivalima u zemlji i regionu, za Belu kafu, Rodoljupce, Mariju Stjuart, Moje nagrade, Ivanova – da ih sad ne nabrajam, možete nabaviti kartu najčešće samo prvog dana prodaje; u tim predstavama igraju glumci našeg ansambla i samo deset odsto gostujućih; taj repertoar nam je omogućio nikad aktivniju međunarodnu saradnju i zbog njega smo postali članovi Evropske teatarske konvencije. Dakle: nemam razloga za strah od Upravnog odbora i siguran sam da ćemo dobro sarađivati.

Kojim argumentima ćete im sugerisati da prihvate vaš repertoar za iduću godinu?

Isključivo umetničkim. Moram prvo nešto da objasnim: nakon uspešne 2015. godine i u umetničkom i u produkcionom smislu, prvu uplatu za produkciju od našeg osnivača Ministarstva kulture i informisanja dobili smo tek u maju. Zato smo u prvoj polovini ove godine imali samo jednu premijeru – Sirana de Beržeraka…

Da li se osećate odgovornim što je kvalitet Sirana nesrazmeran veličini produkcije te predstave?

Direktor Drame je odgovoran za sve što se dogodi u Drami, pa i za podeljenu percepciju umetničke kritike kada je ova predstava u pitanju, koja je, uzgred budi rečeno, jedna od jeftinijih produkcija u našem teatru, ali i za nepodeljenu pozitivnu reakciju publike.

Prekinula sam vas, pričali ste o argumentima…

Ne, nego sam objašnjavao zašto smo prolećne i letnje projekte odložili za jesen, zašto je premijera Ivanova bila prošlog meseca, Narodna drama Olge Dimitrijević u režiji Bojane Lazić je u četvrtak, kad izlazi ovaj broj „Vremena“, Kišova Elektra u režiji Ive Milošević će biti krajem decembra, kad će početi probe Šekspirovog Ričarda trećeg u režiji Snežane Trišić, a ona će se dogoditi verovatno tek sredinom marta. Sad tek dolazi iduća godina. Na Sceni „Raša Plaović“ će raditi četiri značajna reditelja: Igor Vuk Torbica Tolstojevo Carstvo mraka, Andraš Urban će režirati Nušićevo Sumnjivo lice, slovenački reditelj i dvostruki dobitnik Politikine nagrade na Bitefu Jernej Lorenci radiće Balkansku epiku zasnovanu na srpskoj epskoj poeziji, biće to koprodukcija sa Bitef festivalom što znači da će biti izvedena na Bitefu, Boris Liješević će režirati Krležin komad U logoru, mada ako Fedor Šili završi tekst na kome sada radi, daćemo primat domaćem piscu. Razgovara se i o koprodukcijama. U finišu smo pregovora oko komada sa kućnim rediteljem Jagošem Markovićem, a to što još uvek nismo definisali naslov i termin za Veliku scenu, direktna je posledica ovog proklizavanja termina zbog kojeg Narodno pozorište nije odgovorno.

Pre toga, malo pojašnjenje: Sumnjivo lice je predstava koja se već četiri godine igra pred punim gledalištem Jugoslovenskog dramskog pozorišta, zašto niste izabrali neki drugi Nušićev naslov?

Zato što je važno da u ovom trenutku Nušićevo Sumnjivo lice režira baš Andraš Urban.

Predložićete Upravnom odboru Andraša Urbana, reditelja čiji su Rodoljupci na vašoj sceni hvaljeni, ali istovremeno komentarisani i kao predstava kojoj nije mesto u Narodnom pozorištu, pa čak i da je autošovinistička.

Ja mislim da svi oni koji misle da Rodoljupcima nije mesto u nacionalnom teatru ne razumeju šta mora da bude Drama Narodnog pozorišta danas. Rodoljupci jesu repertoar Drame Narodnog pozorišta – to je klasika. Estetika Andraša Urbana jeste validna u regionu, prirodno je da on bude deo repertoara Narodnog pozorišta koje pledira da bude najznačajnija institucija u zemlji. Ne postoje granice u repertoaru nacionalnog teatra, to su predrasude. Rodoljupci su prozivani i proglašavani autošovinističkom i ovakvom i onakvom predstavom zato što je u prvom planu predstave politička poruka. Kad je sa Rodoljupcima Narodno pozorište prvi put u modernoj istoriji gostovalo na značajnom srednjoevropskom festivalu evropskih nacionalnih teatara „MITEM“ u Budimpešti, mađarski nacionalisti su prozivali i nas i Andraša, posebno njega zato što ga svojataju jer je on srpski reditelj mađarskog porekla, bunili su se što u predstavi tamo neki Srbi gaze kokarde i govore da su Mađari varvarski narod. U stvari, reagovali su na rediteljski postupak i na Sterijin tekst. Kad smo gostovali u Zagrebu, nije bilo ultradesničara koji nije vikao ko je dozvolio ovim Srbima da mašu srpskim zastavama i pozivaju Srbe u boj. Podsetiću vas da je prvi song u predstavi „Ustaj, ustaj, Srbine, ustaj na oružje“ dok Bojan Krivokapić maše nasred scene sa dve srpske zastave. U Novom Sadu, nasred Sterijinog pozorja, prozivani smo kao autošovinisti, i ja ne mogu da se načudim takvoj percepciji! Samo da vam kažem: to učvršćuje u mišljenju da ta predstava nije politikantska već značajno umetničko delo u kome postoji jasan dijalog sa unitarizmom. Te vrste reakcija su, ma koliko bile nenormalne, ipak normalne, jer je ovo vreme iskočilo iz zgloba, što bi rekao Šekspir. Zato valjda i postoji pozorište.

Lako je složiti se s vama, ali pitanje je bilo zašto takvo rediteljsko viđenje u Narodnom pozorištu u kome se očekuju postavke klasičnijeg jezika.

Šta je danas nacionalni teatar u Srbiji? U 19. veku, u kasnom romantizmu mladih nacija, imao je drugu ulogu i u to vreme je, na opšte oduševljenje publike, na sceni Narodnog pozorišta posečeno više turskih glava nego u nekim ozbiljnim ustaničkim bojevima. A danas bi se takvi komadi tumačili kao primer političke nekorektnosti. Vreme se promenilo, mi sad živimo u uzusima druge decenije 21. veka, kad nacionalni teatri imaju obavezu da valorizuju različite umetničke tendencije u svojoj sredini, osluškujući gibanja u teatrima po svetu.

Da li ste se zato odlučili za Narodnu dramu o ljubavi kakva još nije pokazana ni na scenama teatara avangardnijeg repertoara?

Pojava određenih naslova u Narodnom pozorištu je neka vrsta etabliranja umetničkih pravaca i umetnika koji ih definišu. Nesporno je da, kad je u pitanju domaće dramsko stvaralaštvo, poslednjih desetak godina postoji nekoliko važnih tendencija – jedan od pikova je upravo Olga Dimitrijević. Njenu Narodnu dramu sam pokušao da postavim na repertoar Narodnog pozorišta još pre pet godina, pa sam kao umetnički direktor Vranjskog festivala uspeo da je postavim u Vranju u režiji Snežane Trišić. To je izrazito zanimljiva i provokativna drama o neobičnom ljubavnom trouglu u selu osamdesetih. Kad ti mladi ljudi pokušaju da progovore emocijama, ono što oni spoznaju kao emanaciju tih emocija je narodna muzika. To je priča o društvenim konvencijama koje sputavaju svekovrsne ljubavi, jednopolne, ljubavi između roditelja i dece, prijatelja… Ja duboko verujem da je ova drama važna karika repertoara Narodnog pozorišta, koje na moderan način igra Čehova, Popovića, Šilera, Steriju koje ima svest da pozorište ne sme biti autistično i da mora da se uhvati u koštac sa okruženjem, sa predrasudama, sa savremenošću, svevremenošću…

Zar ovakvim repertoarom ne povećavate jedan od osnovnih problema beogradske pozorišne scene – da pozorišta nisu definisana?

Kad sam došao na mesto v.d. direktora Drame, vladala je predrasuda da se zna koja publika ide u Narodno a koja u druga pozorišta. Rekao sam da je to budalaština, i postavio Čudo u Šarganu, Belu kafu i sve ostalo. Došla je mlada publika koja je sa velikom strašću prihvatila repertoar, pa ga je zato i stara prihvatila. Vanestetski sudovi koji postoje u našoj čaršiji su uvek posledica estetske nemoći. Sećam se kad sam pre dve i po godine u jednom užem krugu prijatelja pričao o repertoaru koji planiram, upravnica jednog pozorišta mi je rekla da nemam glumce za to. Njena reakcija je bila iskrena i bila je posledica predrasude o kojoj sam govorio. Jedini način da ne budemo taoci tih predrasuda jeste da stvorimo dobre kreativne umetničke uslove i da demantujemo neverne Tome. Ja mislim da smo aktuelnim repertoarom to postigli.

Pomenuli ste maločas Čehova. Kako biste na primeru Ivanova u režiji Tanje Mandić Rigonat objasnili odnos savremenog prema klasičnom?

Moderno pozorište je pre svega zasnovano na modernom glumcu. Sredstva kojima se u ekspresiji služe ti glumci, menjaju se kroz vreme. Dosta toga, naravno, artikulišu reditelji, to je divergentan proces. Poređenjem Bele kafe, Rodoljubaca, Marije Stjuart i Ivanova – poređenjem četiri različita rediteljska pristupa koji pripadaju različitim pozorišnim tendencijama, možemo praktično da vidimo o čemu se tu radi. Kod Andraša Urbana istaknuta je kolektivna igra, bazirana na glumačkoj ekspresiji glumca koji ima svest o dejstvu celine i svoj izraz tome prilagođava, ne odričući se individualnosti. Kod Miloša Lolića u pitanju je visoka stilizacija koja često na vrlo hermetične načine definiše određena stanja koja su posledica savremenog tumačenja komada: na primer, situaciju na engleskom dvoru o kojoj piše Šiler u Marji Stjuart Lolić je tumačio sporim mizanscenom, što sugeriše postojanje neverovatnog opreza u činodejstvovanju, što je jasna aluzija na današnjicu. Takav mizanscen podrazumeva povišenu glumačku ekspresiju iz koje proizilazi jasan idejni stav. Režija Bele kafe Milana Neškovića zasnovana je na drugoj vrsti stilizacije, koja podrazumeva furioznu glumačku energiju svojstvenu ovom prostoru. Tanja Mandić Rigonat u Ivanovu je postigla sjajan iskorak koji je pre svega baziran na kolektivnom racionalnom promišljanju Čehova. Nije retkost da su Čehovljevi komadi kod nas loše prolazili jer su površno tumačeni. Način na koji je Tanja čitala Čehova, posebno način na koji je postavila Sašu koju igra Hana Selimović i Ivanova koga igra Nikola Ristanovski, kao dva životna antipoda, naspram kojih je melodramski prosede koji nose Nada Šargin, Bane Vidaković, Peca Ejdus… savršena likovnost predstave, kao posledica promišljanja Čehova kao muzejske vrednosti od koje smo krenuli, doveli su ovu predstavu u savršenu korelaciju sa današnjicom. Eto to je moderno u Ivanovu.

Da li utičete na rediteljska čitanja tekstova koje im predložite?

Dugo razgovaram sa rediteljima da bih razumeo pravac u kojem se kreću, trudim se da prepoznam senzibilitete reditelja i da im ponudim tekstove koji će te senzibilitete unaprediti i dati predstavu koja će biti značajna za Narodno pozorište. Za Kišovu Elektru smo se Iva Milošević i ja odlučili pre godinu i po dana, a pre toga smo šest meseci pričali. Dakle, proces traje već dve godine. Ja to zovem dobro spakovan projekat, znači dugotrajno promišljanje, rad u kojem je kompromis neophodno svesti na minimum. Postoji tačna granica preko koje se u kompromisu ne sme ići. To je granica između umetnosti i neumetnosti.

Da li razmišljate o proslavi 150 godina Narodnog pozorišta 2018?

Postoji veliki entuzijazam i dobra energija da sa Zagrebačkim kazalištem mladih započnemo dublju saradnju. Razgovarali smo o saradnji sa Slovenskim narodnim gledališčem u Ljubljani, gde postoji jezička prepreka. Moja ideja je da razmišljamo o jeziku koji svi govorimo na isti način, poput jezika Marina Držića. Ove godine smo postali član Evropske teatarske konvencije, pa su nam teatri iz regiona postali prirodni partneri. Obnovili smo saradnju sa švedskim Dramatenom i mislim da će u godini jubileja biti deo projekta koji organizuje grupacija nacionalnih teatara Mitos. Tema su izbeglice, 12 predstava se priprema na 12 lokacija – jedna od tih će biti u Narodnom, jedinom pozorištu u ovoj grupi koje je van EU. Voleo bih da u godini jubileja na repertoaru imam komad Biljane Srbljanović, kao što sam već najavljivao, voleo bih da sarađujem sa rediteljima iz regiona poput Dina Mustafića, Boruta Šeparovića, Arpada Šilinga, da se fokusiramo na domaće dramsko stvaralaštvo…

Šta ima novo povodom vaše drame Bizarno? Ona je jedna od dugovečnijih predstava Narodnog pozorišta.

Napisao sam scenario po tom dramskom tekstu, trebalo bi da ga režira Lordan Zafranović, sve je u rukama producenata. Egzotičnija vest od te jeste da je Bizarno prevedeno na japanski i da će u maju biti premijerno izvedeno u Tokiju u pozorištu „La place“.

Likovi Berlinskog zida, vaše najnovije drame, su Srbi i Albanci na Kosovu. Da li je drama deo vašeg iskustva?

Spletom nekih okolnosti, proveo sam na Kosovu mesec dana u teškim uslovima, bio je rat. U osnovi umetničkog dela je razmatranje nekih širih filozofskih tema, pitanja, a prostor u kojem se to dramsko delo dešava je samo zadati okvir. Zadatak je ne samo da se prebaci rampa u pozorištu, znači da se dopre do ljudi koji gledaju predstavu, nego i rampa u prostoru. Raduje me što se neke od mojih drama lako izvode u Bugarskoj, Hrvatskoj, Bosni, Rusiji, evo sad i u Japanu – što govori da to što pišem ima univerzalniju priču. Ne verujem da pisci treba da prave karijeru kao direktori drame. To je zaista nešto što u životu umetnika treba da bude ograničeno na najviše četiri-pet sezona jer to, najzad, ne bi bilo dobro ni za repertoar pozorišta, ni za pisca. Ali, nemam ništa protiv da do penzije utičem na repertoar Narodnog pozorišta kao njegov dramaturg.