“Reflektor teatar” gradi naše pozorište

U Beogradu nastaje nov pozorišni prostor, što je izrazito retka pojava. Gradi ga “Reflektor teatar”, nezavisno, društveno angažovano pozorište. Nalaziće se u Sarajevskoj ulici, u bivšoj poslovnoj zgradi nekada moćne farmaceutske kuće “Srbolek” koja je bankrotirala. Zgrada je prodata krajem 2014. godine, a nalazi se u zoni Beograda na vodi.

“Reflektor teatar” nastao je 2012. godine sa idejom da okupi profesionalne umetnike i mlade autore oko ideje da pozorište može biti mnogo više od umetničkog izraza – prostor za dijalog, obrazovanje, aktivizam i društvene promene. Realizovali su više od dvadeset predstava i izveli ih više od 600 puta u Srbiji i inostranstvu. Njihove predstave bave se temama rodne ravnopravnosti, ljudskih prava, medijske pismenosti, političke participacije, diskriminacije, ekstremizma, identiteta i drugih društvenih izazova savremenog vremena.

Na sajtu “Reflektora” piše: “Danas gradimo prvi stalni dom ‘Reflektor teatra’. Naš moto od prvog dana glasi ‘Svetlimo u mraku.’ To nije samo slogan. To je način na koji razumemo pozorište – kao prostor koji osvetljava važne društvene teme, povezuje ljude i podstiče promene”. Detaljnije o ovoj ohrabrujućoj vesti sa Milenom Minjom Bogavac, direktorkom “Reflektor teatra”.

“VREME”: Iako svi znamo odgovor, ipak: zašto pravite pozorište?

MILENA MINJA BOGAVAC: Od osnivanja 2012. godine, verujemo da pozorišta nisu zgrade nego ljudi. Uvek smo sebe zamišljali kao putujuću trupu. Našu estetiku obeležio je pokušaj da pravimo predstave koje staju u kombi i koje se mogu izvesti bilo gde. Na bilo kakvoj sceni, u učionici, u baru, na ulici i u školskom dvorištu… pa smo više maštali o brendiranom kombiju, nego o nekoj stalnoj konfiguraciji. Ali, mi smo rasli, a Srbija se menjala, pa je od silne želje da igramo svuda ispalo da ne možemo da igramo nigde. Jer nismo poželjni, poslušni, spremni na kompromise. Jer se previše deremo, zbog uobičajene cenzure. Jer igramo na protestima… i tako dalje.

foto: marija janković

Prostor za našu saradnju sa javnim ustanovama kulture neprekidno se smanjivao. Paralelno, nestajali su i prostori nezavisne scene… a neki – koji su se u međuvremenu otvorili, na inicijative privatnih lica, nisu imali kapaciteta da prime dovoljan broj publike. Govorimo, dakle, o prostorima koji su sjajni i neophodni, ali nisu pozorišni.

U poslednjih dvadeset meseci ta situacija je eskalirala, kao i sve ostalo. U brojnim razgovorima sa koleginicama i kolegama shvatili smo da je potreba za slobodnim pozorištem u Beogradu toliko velika da se samo čeka ekipa koja će nešto početi, a da ćemo pozorište (koje zaslužujemo) izgraditi zajedno. Stvar je urgentna. Previše nas će se osećati bolje ako se ispuni jedan mali uslov. Da u našem gradu bude prostora za nas! Velika soba u širem centru grada, da hiljadu ljudi bude srećno – je l’ to previše?!

Koje su vaše dosadašnje adrese?

Osnovani smo u Bitef teatru i ovo pozorište smo dugo smatrali kućom, školom i omiljenim mestom na planeti. Zatim smo igrali u CZKD-u, neke predstave u JDP-u, neke u KC Grad… i tako dalje. Neko vreme smo radili u “Parobrodu”. Pa smo nešto pokušavali u ugostiteljskim objektima – bez većeg uspeha. Između poznatih adresa, uvek je bilo i “praznog hoda” kada smo scenografije čuvali po kućama, a igrali gde god nas pozovu.

Nakon premijere predstave Urednik, krizne 2020. godine, kad je bilo baš teško sačuvati pozorište, vrata nam je otvorio “Dorćol Platz” koji je tada vodio veliki čovek, nažalost, pokojni Vesa Simonović. Vesa je imao viziju Art Komune Dorćol. I ta vizija je bila ozbiljna. Bili smo deo te porodice i to nam je donelo nekoliko najboljih godina. Tu smo mogli da imamo redovan repertoar, veliku zajednicu mladih umetnika, a tu smo osnovali i dva regionalna festivala koje i danas produciramo. Imali smo priliku da rastemo – kao tim, dok smo istovremeno bili svesni da je sve manje prostora za nas. Usledila je nova društveno-politička kriza i 2025. postali smo beskućnici. Pokušavali smo da nađemo alternativni prostor, tipa: Svemirski ranč u Luci Beograd… ali to nisu bila adekvatna rešenja. Pozorištu treba drugačiji prostor nego sportu i koliko god se mi poštovali – pozorištu treba mrak.

Prethodni period ne bismo preživeli da nije bilo Kulturnog centra Magacin – kao jedinog slobodnog prostora za kulturu u Beogradu. Organizacioni model Magacina za nas je bio inspirativan. S druge strane, shvatili smo da je za grad veličine Beograda potrebno barem deset prostora kao što je Magacin.

Beograd mora da ima pozorište za sva “beskućna pozorišta” u Beogradu. Postoji savršen repertoar, rasut po čitavom gradu, u nedostatku mogućnosti saradnje sa javnim ustanovama kulture. To su predstave koje samo treba staviti pod iste reflektore i desiće se čudo. Čuda u pozorištu su uvek prethodnica čuda u društvu!

Procenili ste da vam je prostor u zgradi “Srboleka” rešenje?

“Srbolek” je najbolje rešenje u ovom momentu. A mnogo smo tražili i razmišljali. To je zgrada u koju se trenutno useljava nekoliko ekipa koje se bave raznim delatnostima… ali, svi delimo interes da zgrada postane prostor za zajednicu, okupljanje i kulturu. Čak je i njeno ime simbolično. Njena istorija je fascinantna. Prošla je sve tranzicije, zajedno sa našim društvom. Podjednako smo ruinirani, i ona i mi. Vidimo u toj zgradi fantastični potencijal: mogla bi postati kultno mesto i simbol alternativne scene Beograda… ali, u isto vreme: nemamo iluzije da dobra rešenja u Srbiji mogu da traju zauvek.

Niko nam nije poklonio prostor, nismo ga skvotirali, nismo upali ilegalno, iznajmljujemo ga. Sa prozora nekadašnjeg “Srboleka”, vide se Afi tauer, Ložionica, Policijska stanica Savski venac i zidine Beograda na vodi… Ipak, vidi se i Sarajevska ulica koja je, nekim čudom, ostala ista. Sada je leto i krošnje u parkiću kod Gazele su zelene. To je moj omiljeni deo pejzaža. Zeleno je boja života i nade.

Kako ćete od ruiniranog prostora da napravite pozorište i od čega?

Kako jedino može i mora: od ljudi, sa ljudima, za ljude, zajednički. Pre nego što smo pozvali sve ljude da se uključe u radnu akciju, mi smo zapravo već obezbedili najvažnije donatore. To je SCEN – Katedra za scensku arhitekturu i dizajn, pri Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Kada smo im rekli šta smeramo i čime raspolažemo, Radivoje Dinulović i Romana Bošković Živković, kao profesori na ovoj katedri ponudili su da čitav projekat adaptacije osmisle i izvedu u saradnji sa svojim studentima. Kada se adaptacija završi, “Reflektor Space” ostaje njihov prostor za stručnu praksu, a studenti ove katedre biće zaduženi za tehnička pitanja: kako na samim programima, tako i u prostoru… Ovo je tim veoma ozbiljnih ljudi. Ne postoji bolja ekipa scenskih inženjera u zemlji, a mislim ni šire. Učestvovali su u oblikovanju manje-više svih poznatih prostora za kulturu, poznaju propise, ali još bolje poznaju scenu, mogućnosti i potrebe koje nezavisna scena ima, ovde i danas. Tako su nam dali najjači vetar u leđa i najvažniju podršku: znanje i iskustvo u arhitekturi, gradnji, bezbednosti i ostalim inženjerskim oblastima. Sada stvari stoje ovako: scenske arhitekte vode radove u prostoru, “Reflektor teatar” animira zajednicu. Ako želite da se uključite, ta zajednica ste i vi i deo ovog pozorišta uvek će pripadati vama.

foto: marija janković

Šta ako vlasnik zgrade odjednom odluči da vas iseli?

“Srbolek” verovatno neće trajati zauvek, ali sasvim sigurno nećemo ni mi. U borbi i čekanju na bolje vreme izgubili smo mnogo… a ono najvrednije, bila je – nada. Osećaj smisla, pripadnosti, zajednice i zdravog lokalpatriotizma. Grad treba da se voli, a ne možeš voleti grad u kome nemaš svoje mesto. Zato je prostor u “Srboleku” naš pokušaj da iznajmimo komad nade kako bi sve dalje borbe uopšte imale smisla. Bolje vreme će doći i to je naša izabrana odluka, ali mi nemamo luksuz da to čekamo. Moramo neprekidno da ga pozivamo i to je “Reflektor” u “Srboleku”. Adresa na koju pozivamo bolje vreme da dođe, da se upoznamo… Ako mu se dopadnemo, možda i ostane.

Da li u Beogradu uopšte ima prostora u kome može da se radi? Tu je “Magacin”… i šta još?

“Magacin” je jedini besplatni prostor u Beogradu gde je moguće održati probu, radionicu, predavanje, panel, izložbu… manju predstavu. Ali, u “Magacinu” ne postoji mogućnost prodaje ulaznica, što umetnicima predstavlja dodatni teret. Vrednosno, svi smo mi za to da kultura bude besplatna i dostupna svima, ali – mi takođe od nečeg moramo da (pre)živimo, jer su namirnice, struja ili lečenje dostupni onima koji imaju da ih plate. Magacin je radni prostor. To je njegova najvažnija funkcija i to jeste baza za rad čitave scene… ali, mora postojati i neki izvedbeni prostor u kome ljudi mogu da prikažu svoje radove publici. Zatim: CZKD je tvrđava kulture i snažno uporište kritičke misli, ali CZKD nije dovoljan. KC Grad je odličan prostor, ali nije adekvatan za pozorište. Isto važi za “Kuću umetnica”, Muzej devedesetih… i mnoge male kulturne prostore u nekom obliku privatnog vlasništva. U krugu Stare Šećerane niče FAKS – Fabrika alternativne kulturne scene, koja će okupiti mnogo umetnika… Oni rade super stvari i mnogo su važni, svi – ali, nikome od njih nije primarno da vodi izvedbeni prostor. Mi ćemo, dakle, staviti ogroman akcenat na pozorište. Ono neće biti jedan od sadržaja, već indentitet našeg prostora.

Pozvali ste sve ljude da učestvuju u nastajanju novog pozorišta. Kakav je odziv?

To je dobra vest. Prostora nema – ali zato ima nas! Imamo jedni druge i nema nas malo i nismo mali! Boravak u našem inboksu, ovog leta, lepši je nego boravak na plaži: toliko je lepih reči, gestova i ponuda i predloga. Toliko je solidarnosti i zajedništva i neke zajedničke želje da obrnemo igricu. Da mi budemo događaj. Da od nas zavisi kako smo i da zajedno možemo da isteramo bar jedan mali cilj: da imamo svoje pozorište. Naše pozorište. Narodna pozorišta su okupirana, dakle: trebaju nam građanska pozorišta. Ona koja ne finansiramo od poreza, već dobrovoljnim donacijama, poklonima i ulaganjima – u nešto što biste voleli da ima vaš grad. Ovaj prostor gradi zajednica, znači biće zajednički. “Reflektor teatar” će se o njemu brinuti, ali će repertoar i vrata biti otvorena za sve.

Šta to konkretno znači?

Nismo pozvali ljude da nam pomognu da izgradimo privatni prostor. Biće javan i u njemu će biti dobrodošli svi ljudi i kolektivi koji dele naše vrednosti. Pre svega, da je kultura javno dobro, da mora biti kritička, slobodna, autonomna, u zagrljaju sa naukom, obrazovanjem i demokratijom. Nećemo dozvoliti programe koji promovišu mržnju ili nasilje prema bilo kojoj društvenoj grupi, pojedincu ili pojedinki. Trudićemo se da naš prostor radi za decentralizaciju alternativne kulture i da bude stalna beogradska adresa za umetnike/ce iz cele Srbije. Isto tako, povezivaćemo se sa koleginicama i kolegama iz regiona, kao i sa šire međunarodne scene. Mnogo je, mnogo ljudi koji se danas u Srbiji osećaju kao da za njih nema prostora. Pa, hajde da probamo da ovo bude prostor za sve nas.