Razložno “izneveravanje” komada

Na letnjoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta na samom kraju avgusta (29, 30. i 31. avgust) gledali smo još jednu predstavu nove pozorišne generacije. Praizvedbu komada Kavez za ptice Nikole Stanišića, studenta Akademije umjetnosti u Banjaluci, režirao je Slobodan Stanković, student režije na FDU. Predstava Kavez za ptice je nastala u koprodukciji BDP-a i Sterijinog pozorja. Dramski tekst Kavez za ptice Nikole Stanišića je nagrađen na anonimnom konkursu Sterijinog pozorja za originalni domaći dramski tekst 2022/23 godine. Sterijino pozorje svake godine raspisuje ovaj konkurs. Neki od nagrađenih tekstova imali su uspešan pozorišni život (Radnička hronika Petra Mihajlovića, Moja ti Olge Dimitrijević…). Ima dobrih razloga da verujemo kako će to biti sudbina i ovog komada.

Drama Kavez za ptice govori o teškom i surovom životu štićenika u kazneno-popravnom domu za maloletnike. Ova tema je dobro poznata onima koji su gledali film Specijalno vaspitanje (reditelj Goran Marković, 1977) i serije Sivi dom (reditelj Darko Bajić, 1986) i Zaboravljeni (reditelj Darko Bajić 1988. i 1990). Drama Kavez za ptice prati život u domu od dolaska glavnog junaka, romskog dečaka, do njegovog izlaska iz doma. Struktura komada je duboko prožeta načinom na koji mladi komuniciraju na društvenim mrežama. Radnja prelazi iz virtuelnog u stvarni svet, kao što to rade nove generacije koje žive sa mobilnim telefonom. Nema didaskalija koje bi objasnile promene prostora, a ni likovi nemaju imena već skraćenice i nazive internet profila. Ova forma komada budi u čitaocu osećaj nelagode i klaustrofobije, čemu doprinosi i jezik komada. Štićenici govore suvim jezikom i veoma kratkim rečenicama sa puno žargona tipičnog za društvene mreže. Uprava doma govori birokratskim jezikom kojim se obezličava onaj o čijem dobru bi institucija morala da vodi brigu. Ovim dehumanizovanim načinima govorenja suprotstavljaju se monološki delovi u kojima “domci” govore o svojim porodicama. Pisac koristi monolog da bi dao dublje uvide u probleme sa kojima se bore mladi, a koji korene vuku iz porodice. Pisac ne postavlja pitanje kako su roditelji došli u situaciju da zanemare dete. To bi dramu “pomerilo” ka širem društvenom kontekstu i učinilo je savremenom, pozorišnom verzijom Specijalnog vaspitanja. Mi možemo da žalimo što toga u komadu nema, ali je to ipak legitimna odluka pisca koju opravdava njegova namera da se usredsredi na dvostruko zatvoreni svet mladih. Mladi su fizički zatvoreni u domu i mentalno su zatvoreni u svom virtuelnom svetu. Zato što je reč o dvostrukoj zatvorenosti, spoljni svet ne postoji, već se u komadu stalno mešaju problemi iz svakodnevnog života, maštanje o lepšem životu i internet komunikacija. Ovako napisan komad, posmatran kao dramski tekst za čitanje, ima konsekventnu i modernu formu koja nas ne ometa da razumemo tok radnje. Međutim, pitanje je da li bi se u takvoj formi komad mogao uspešno izvesti na sceni.

foto: bdp

Zato je razumljiva odluka dramaturškinje Vanje Šević i reditelja Slobodana Stankovića da tekst drame prilagode potrebama glumačke igre. Likovi su dobili jasna imena, to jest, “domci” su dobili nadimke, a predstavnici uprave imena zvanja (upravnik i vaspitači). Uprava deluje kao mini-hor suprotstavljen individualizovanim štićenicima, a to je podsticajno za razvoj dramskog sukoba. Glavni junak, romski dečak, jedini ima pravo ime – Milija. To jasno pokazuje nameru reditelja i dramaturškinje da u predstavi publika ima nekog sa kim saoseća, a toga nema u drami. Ova namera je jasno sprovedena kroz čitavu predstavu. Glumac koji igra Miliju (Nikola Mijatović) svojim izgledom, načinom govora i ponašanjem je najbliži nama u publici. Biografija lika je tako dramaturški obrađena da publika od početka bude (gotovo melodramski) ganuta njegovom nesrećom – mama ga tera da prosi, on sve pare daje njoj, a ona ga ipak ne voli. Scena silovanja Milije i besna osveta uprave doma nad počiniocem Kuravelom (Rista Milutinović) je glavni događaj predstave. Nakon toga u predstavi nastupa dramski preokret, dok je u komadu silovanje jedan u nizu sličnih događaja bez drastičnih posledica na tok radnje. Ova dramaturška-rediteljska pretumbacija i sažimanje (pa time i promena žanra, od drame inspirisane internet komunikacijom, ka poetskom realizmu) u predstavi su sasvim uspeli. To ne bi bilo moguće da reditelj nije imao odličnu saradnju sa svim glumcima i umetničkim saradnicima.

Posebna vrednost ove predstave su mladi glumci koji su svi do jednog bili izvrsni. Za njihov glumački postupak je karakteristično da su svoje likove diferencirali načinom govora, gestom i fizičkim držanjem i da su taj postupak konsekventno sproveli kroz čitavu predstavu. Divan primer za to je scena kada uprava doma (direktor i dva vaspitača) stoje naspram nas publike kojima se obraćaju kao da smo gosti na novogodišnjoj proslavi u domu. Miloš Laptošević (Upravnik) govori, a Vaspitači (Vukašin Jovanović i Stevan Smiljanić) ga koncentrisano slušaju. No, mi vidimo da svaki od tih likova ima nekakav unutarnji tok koji se “nesvesno” otkriva kroz gest, alogičnu intonaciju govora ili nenamerne i nelogične pauze. Svi glumci i kada ćute, ostavljaju utisak da to ćuti lik, a ne glumac, te da je svako “nedelanje” različito baš kao i svako “delanje”. Kuravela Riste Milutinovića je manipulativan pa je na momente srdačan, a na momente opasan u komunikaciji, ali kada ćuti, on ima jedan tup, “skraćen” i odsutan pogled, koji ubedljivo govori o psihičkom stanju lika. Cicimange Budimira Stošića deluje kao beskičmenjak i ljiga, ali kada ga vidite kako “čuti”, shvatite da je pred vama biće u dubokoj unutrašnjoj paralizi. Atomskimrav Bratislava Zdravkovića ima lake i brze kretnje kada govori, ali se ispod te lakoće nazire velika ranjivost lika. Najteži glumački zadatak imao je Nikola Mijatović koji igra Miliju. Izazov je u tome što on mora da igra lika koji je najbliži nama, a to onda znači i da ga ne može mnogo “bojiti” nekakvim specifičnim kretnjama. Svoj zadatak – emotivni stožer predstave – uspešno je obavio zahvaljujući i tome što su za njega igrali i njegove kolege glumci. Publika je iskreno saosećala sa njegovom nesrećom i patnjom.

foto: bdp

Organizacija scenskog prostora je značajno doprinela jasnom profilisanju dramskog sukoba – scenski prostor (scenografkinje Sonja Brdar, Itana Šestović) je prazan tako da asocira na ring za borbu, ali i unutarnji duhovni prostor nejasnih granica. Na sceni postoje samo tri stolice, a četiri štićenika, tako da je borba za stolicu sama po sebi dobra osnova za razvoj sukoba. Zvuk (dizajner zvuka Nastasija Zoranovna Nedeljković) je veoma važan u predstavi, kao i muzika. Glumci koji igraju upravu govore na mikrofon tako da njihov govor deluje kao zvučna agresija. Kroz zvuk i muziku su dobro rešene i scene fizičkog nasilja, koje, inače, na sceni mogu da deluju trapavo i neuverljivo. Zvuk šamara se tako jako čuje da i nas u publici to “zaboli”. S druge strane, scena kada Kuravela pendrekom bije Cicimange izvedena je metaforično (jedan glumac udara po podu, a drugi se previja), ali nas u publici i to potrese. Tom utisku doprinosi igra glumaca praćena efektnom muzikom (kompozitor Arsenije Arsić). Mi smo od početka do kraja verovali svim glumcima i to je imalo za posledicu da smo predstavu Kavez za ptice doživeli kao veoma emotivnu.

Koliko god da je “ohlađenost” teksta utemeljena u načinu na koji je napisan, isto toliko je snažna emotivnost utemeljena u načinu na koji je izvedena predstava. Scenska postavka Slobodana Stankovića dokazuje odavno poznatu tezu da reditelj kada postavlja komad, uvek treba da ide za svojom vizijom, pod uslovom da zna šta želi i kako to da ostvari. Jedini način da se dramski komad zaista izneveri je da se od njega napravi rđava pozorišna predstava.