Bivši članovi velikih bendova, kad zabasaju „trnovitim stazama solo-karijere“ nisu premija ni za vatrene a zabačene obožavaoce matičnih im sastava, u to su se čak i fanatici Rolingstonsi (dalje: RS) uverili pre deset godina kad je mutna voda ovuda pronela olupinu Mika Tejlora. No, među kvartetom Klasičnog Kamenja srećom postoji drugačija podela: pevačka zvezda i gitarsko čudovište svojim samostalnim radovima i ispadima izlivaju se iz aktuelnog toka RS-a, a smireni (vele)građani ritam-sekcije znalački se usredsređuju na sve ono što su kao nasleđe prvobitno i uneli u svoju životnu i žilavu grupu. Imao sam tokom osamdesetih zadovoljstvo da i uživo osetim ’pod-Stonse’ kao Ričard(s)ove New Barbarians sa Ronom Vudom, ali i „skraćeni big bend“ Rocket 88 Čarlija Votsa i retro Willie & The Poor Boys Bila Vajmana. Znači, džez, sving i bugi-vugi kod bubnjara, a rokabili i rani rok kod basiste RS-a, ujedno njihovog arhivara i biografa.
Pošto je posle 30 više nego pošteno odrađenih godina napustio RS krajem ’92, diskretni restorater (Sticky Fingers! u Londonu), investitor, fotograf i bluz-publicista Vajman sredinom te decenije ipak se zaželeo žive svirke pa je na delu repertoara i članova Willie & The Poor Boys izgradio takođe „protočnu“ zvezdanu postavu Rhythm Kings sa urednom diskografijom i isključivo evropskim radijusom turiranja. Tako se i dogodilo da nam nenametljivo dođe bas-gitarista zlatnim slovima upisan u svaku istoriju rokenrola, ako ni zbog čega drugog onda jer neprevaziđenu Satisfaction od ’65. zapravo vozi njegova jednostavna a teško primetna linija koju ni ovdašnji „skidači“ hitova nikad nisu ukapirali. U međuvremenu je stameni Bil imao najredovnija solo-izdanja među RS-kolegama: prvi LP Monkey Grip još ’74, cenjeni Stone Alone ’76…a ’81. i najveći hit-singl među njima, šarmantni (Si Si) Je Suis Un Rock Star! Tada je stoički otrpeo i vodopad lupetanja Hot Stuff Adanje-Polak: „Opšte je poznato da se vi nikad ne smejete…“, na šta se, normalno, on iskreno nasmejao; a RTS nastavio svoje zločine.
Posle gotovo pedofilske bruke, Bil Vajman je postao diskretni gospodin kao i Č. Vots, a uz arheologiju britanskog ostrvlja među njegovim hobijima je i ritam-i-bluz revija kakvima je ovde šira publika najbliže došla kroz soundtrek Blues Brothers, još jedan staritet iz doba Novog talasa. Posle gostovanja brojnih velikana, i u ovoj postavi Rhythm Kings zadržan je visok nivo zdravih veterana i zvezdanih saradnika. Štaviše, iz prestižne Kleptonove pratnje tu su klavijaturista Kris Steinton, apsolutni gitar-virtuoz Albert Li i pevačka (pa i gitaristička) neizbežna mirođija u svakoj ol star/humanitarnoj čorbi, Endi Ferueder-Lou. Biografije i sešn-reference njih trojice već su pola toma Ko je ko… britanske pop–muzike, slično važi i za ostale u devetočlanoj, odlično uigranoj ekipi, pa najviše podsećaju na redovne dobrotvorne koncerte Prince’s Trust u Royal Albert Hallu.
Velika/bioskopska sala Doma omladine Beograda i uz 1750 din. po ulaznici bila je puna i vruća; zbir godina prisutnih veći nego i onomad kod osnivača stranaka u istom prostoru. Pod naslovom Let The Good Times Roll (njihov DVD, 2004) stari psi & Englezi sa svojom opremom i osobljem dva sata (uključujući bis) zabavljali su nas i opuštali svojim očiglednim uživanjem u tradiciji. Jackie Wilson i Louis Prima (a ne Bega!), jitterbug, jive, jump–blues i Chicago–blues, gospel znalački prerušen u R’n’B, rani R’n’R… oduševljenje publike, a natapirani čilager palcem samo čupka crveni bas dok mu kod kuće već mese 69. rođendansku tortu. Deka Bil je otpevao jednu cajun, a posle i Berijevu C’est La Vie/You Never Can Tell, sigurno se ne kajući što je u sastavu koji ne mora da animira krcate stadione. Čak nam se i obratio par puta, konferansu džentlmenski prepuštajući ostalim pevačima a koreografiju paru višenamenskih duvača.
Specijalni gost čija je karijera osvežena s Blues Brothers 2000, impozantni Edi Flojd (70), takođe je u odličnoj formi a izveo je svoj klasični soul-hit Knock On Wood te 634 5789/Soulsville, USA (koautorstvo za Piketa) i Raise Your Hand, Stax-standarde sredine 60-ih. Takođe crna, ali najmlađa na bini, Beverli Skit, kao jedino žensko sledovala je pretežno balade i umekšane tačke, kao i upečatljivu obradu Taxman (Bitls-varijacija naše Kad sam Mlađan Dinkić bio jaaa…). Komični Ferueder-Lou (eks-Amen Corner) držao je bluz i beli/plavooki soul, Bilov prijatelj Teri Tejlor oštri rokenrol, a Albert Li – redak engleski guitar picker koji je uspeo u SAD – briljirao u kantri-zaraznim brzacima. Kuriozitet je bio i Harlem Shuffle (Bob & Earl, ’63), koji su pre 20 godina u svoj repertoar stavili i RS.
Za bis, publika je divno pevala rif Satisfaction, starci/udarci su malo preglumeli I Put A Spell On You ali ne mari, svi smo podmlađeni. Lep je osećaj imati čemu se vratiti, da čovek nije zaludno slavan i bogat. Mi doduše ništa od toga, to i nije muzika naših mladosti – ali će nam prijati i u ostatku života.
