(B-UNIQUE, 2002)
Kompilaciju 1LOVE osmislio je i realizovao eminentni uređivački tim najznačajnijeg muzičkog nedeljnika „New Musical Express“. Njen humanitarni cilj je prikupljanje novca (prodajom) za fondaciju „War Child“ koja, kako ime kaže, finansijski zbrinjava decu pogođenu ratom širom sveta. Onespokojavajuće naslovljena 1LOVE nastavak je vrlo stimulativno nazvane Help kompilacije od pre par godina kada je većina prihoda bila namenjena ka bosanskim siročićima. Kreativni cilj, pak, ove kompilacije nakazno je, neinspirativno, drsko, uz povremene trenutke-za-sećanja – odrađivanje zadatog. A zadatak je bio obrada omiljenog singla koji se našao na vrhu britanske top liste.
Naizgled dovoljno inspirativna zamisao saplela se na startu. Umesto da bendove zamole ili da im nametnu kakvu neobradivu pesmu i time učine zadatak zanimljivijim, NME ekipa je izbor prepustila samim izvođačima. Tako su Oasis, umesto da obrade Jasona Donovana, obradili – Slade! Drugi problem bio je što je konkurs bio otvoren za sve, pa se otuda i kriterijum za iste (kako za obrade tako i za one koji ih obrađuju) srozao na – „daj šta daš“. A dali su se: Starsailor, Sugababes, The Prodigy, Jimmy Eat World, Kelly Jones (Stereophonics), McAlmont & Butler, Manic Street Preachers, Ms Dynamite… E sad, teško se iz ove kupusare mogao dobiti „Best Of“, kakav je Help kompilacija u velikoj meri bila.
Muse su tako dobili ideju da obrade standard Animalsa House of The Rising Sun, što je po ambicioznosti ravno nameri Merime Njegomir da na makedonskom otpeva Bohemian Rhapsody. Kelly Jonesova Nothing Compares 2U (od Princea do Sinead O’Connor) zvuči kao da je Rod Stewart otpevao na ve-ce šolji. Oasis su obradili Slade (ura!). Pokušaj Prodigy da sa obradom Ghost Town Specialsa ovima odaju počast završio se na kemikalbradisanju gde bi i sintagma „neveseo remiks“ bila kompliment.
McAlmont & Butler sa Back For Good (Take That) i Ms Dynamite sa Back II Life (Soul II Soul) nude pristojne revalorizacije sjajnih pesama, minimalno manevrišući originalom, ali ne zanemarujući ni sopstvene stilove.
U ovakvom okruženju dve obrade brane čast promišljenog pristupa tuđem delu i demonstriraju opsesivnu alhemiju stvaranja novog od starog. Manic Street Preachers tretiraju Out of Time Rolling Stonesa kao ono što jeste – esencijalni pop singl reda Good Vibrations Beach Boysa. U njihovom izvođenju dodato je taman toliko sladunjavosti da stvar poprimi kičasto paperje i predstavi Preacherse kao bend smeo da odstupi od sopstvene pompezne patetike i patetične revolucionarnosti.
Providno ambicioznim izborom trijumfuju američki emo-pop-korovci Jimmy Eat World, koji furiozni marš psiho buntovnika Firestarter, od Prodigy, pretvaraju u defanzivni antihit, kome je direktan pandan (ako ne i inspiracija) Creep Radioheada. Sačuvavši originalnu provokativnost, Jimmy Eat World otkrivaju njenu zastrašujuću unutarnju stranu koja leži u gotovo kamijevskoj dvoličnosti samih stihova.
Sve to u zbiru daje premalo motiva za kupovinu ove ploče, da nije plemenite namene. S druge strane – budite humani! Bolje da vi ovo slušate nego da neprodati tiraž podele uranijumom osiromašenoj deci.
