Razgovori pod Pekićevom lipom

Da čovek ne sme pristati na manje od slobode, bilo je uverenje Borislava Pekića, njegov zaštitni znak.

O tome govori knjiga Smrt slobodi Dragoljuba Mandića koju je nedavno objavio „Vukotić media“, a koju je uputno sad čitati ne samo zato što je 2. jula godišnjica Pekićeve smrti, već pre svega da bi se potražili odgovori na pitanja koja su i dan-danas prisutna.

Politička biografija pisca

Borislav Pekić proveo je život verujući da sloboda vredi više od mirenja sa vremenom u kojem se živi. Hapšen, progonjen i često usamljen u svojim uverenjima, verovao je da sloboda, demokratski poredak i dostojanstvo pojedinca nisu politički program nego uslov ljudskog života. Nije dočekao društvo za koje se zalagao, a sloboda, demokratska kultura i odgovornost prema društvu deo su i savremenih rasprava i društvenih težnji.

Autor knjige, mladi istoričar Dragoljub Mandić, posvetio je ovo delo političkoj biografiji velikog pisca, od najranijih dana do smrti. Pisana hronološki i zasnovana na bogatoj literaturi, periodici, objavljenim dokumentima, arhivskoj građi, ali i stotinama sati razgovora sa savremenicima, ova biografija je možda najpotpunije delo o velikom književniku.

Razloga za demonstriranje je bilo mnogo

Sa dozvolom autora i izdavača, navodimo deo iz Smrti slobode o studentskim protestima 1968. godine:

„Evropom je šezdesetih vladao duh pobune. Prvo u zapadnom Berlinu, a posle u Francuskoj i Italiji, mladi su izražavali nezadovoljstvo posleratnim društvenim razvojem.

Uprkos nejasnim zahtevima, oblaci studentskih demonstracija, koji su se te ’68. širili po čitavoj Evropi, početkom juna su se nadvili i nad Beogradom. Razloga za demonstriranje je bilo mnogo: poteškoće u sprovođenju privredne reforme, porast nezaposlenosti, opadanje proizvodnje, sve izraženije društvene nejednakosti i druge anomalije koje su dovele do napetosti u čitavom jugoslovenskom društvu.

Povod je bio incident koji se desio 2. juna tokom priredbe Karavan prijateljstva na Novom Beogradu, koja je bila namenjena učesnicima radne akcije. Priredbi su želeli da prisustvuju i studenti, ali pošto im to nije dozvoljeno, došlo je do velikog sukoba između brigadira, studenata i milicije koja se umešala. Zbog velikog nezadovoljstva, oko 3.000 studenata je iste noći krenulo ka centru grada, gurajući pred sobom vatrogasna kola zaplenjena tokom sukoba. Kordon milicije ih je zaustavio kod podvožnjaka i rasterao upotrebom sile. Međutim, to je samo dovelo do eskalacije pobune, pa je 3. juna obrazovano studentsko vođstvo i istaknuti su jasni zahtevi.

Pekić je podržavao studentski pokret pošto nije odoleo njegovom romantizmu, ali mu ideološki nije pripadao zbog levičarske obojenosti. Ali, kada ga je 3. juna Živojin Lazić odveo na Filozofski fakultet, Pekić nije mogao ostati ravnodušan prema onome što je tamo video: ’Prizor u unutrašnjem dvorištu je impresivan. Podseća na Konvent u vreme Francuske revolucije. Govori se mnogo i jasno. Zahteva se takođe mnogo, ali manje jasno.’

Pismo studentima

Odmah se pridružio piscima koji su potpisivali pismo podrške studentima. Živojin Pavlović, čuveni režiser i književnik, svedoči da je Pekić bio jedan od prvih potpisnika: ’Uto se pojavljuju Borislav Pekić i Mirko Kovač. Potpisuju bez prigovora. Pekić – visoka, svetačka figura – piskavim glasom saopštava da tekst neće čitati; sve što je do sada potpisivao potpisao je ’na belo’!’ Narednog dana, pismo je pred studentima pročitao pesnik Milan Komnenić: ’Sa uzbuđenjem i divljenjem pratimo vašu borbu koja je postala pitanje savesti svakog poštenog čoveka ove zemlje. Svesrdno podržavamo vašu hrabrost da postavite ne svoje uske univerzitetske zahteve, već da otvorite i osvežite bitna pitanja slobode, istine i pravde u socijalističkom društvu.’

Istog dana Pekić je pozvao redakciju Književnih novina i inicirao da list zvanično stane iza demonstracija, što je i učinjeno. Iako je vredno radio na pripremanju broja koji će preneti ono što studenti imaju da kažu, Pekić je brzo izgubio očekivanja od krajnjeg ishoda demonstracija: ’Ja ništa ne očekujem. Svestan sam potpuno besmislenosti svega što se događa, ali se ne odupirem plimi. Prijatno je biti nošen nekuda. Ni kuda nije važno. Uvek se, ionako, na isto mesto stiže.’

Uprkos tome, nije želeo da širi defetizam i u komentarisanju situacije se uglavnom služio sarkazmom. Međutim, svoje raspoloženje nije mogao da krije pred suprugom koja je, za razliku od njega, potpuno podlegla revolucionarnoj atmosferi. To je dovelo do prve svađe između njih, a povod je bio amblem Crvenog univerziteta ’Karl Marks’ na Ljiljaninom reveru, kao i njena želja da ga i sam Pekić ponese. U sukobe je onda počeo da ulazi i sa učesnicima demonstracija, revoltiran njihovom površnošću, samoprecenjivanjem i licemerjem.

Kad sve prođe

O jednom od njih, koji se desio kod ’Trandafilovića’, Pekić je zapisao sledeće:
’Kad sve prođe, dolazićete neko vreme ovamo – pod lipu – da se divite sami sebi i pričate o slavnim vremenima 1968, sedećete sa mnom pod tom lipom, sve dok budem hteo da vas slušam i da vam se divim, a onda ćete jednog dana, kad vam magla tog somnambulnog, ali čarobnog juna, spadne sa očiju i kad tim novim, a zapravo drevnim očima sebičnjaka, ugledate svoju generaciju kako ne hvata nikakvu maglu, nego ugodne položaje, vi ćete jednostavno nestati. Ponovo ću vas sresti kao urednike uglednih izdavačkih kuća, koji će mi, tapšući me po ramenu i gledajući kroz mene kao kroz klozetski prozor, odbijati rukopise, ili me, posle pet godina rada na njima, slati da ih još narednih pet prerađujem i preupodobljavam onome što je trenutno ‘zgodno’ – jer ovo je, brate, i sam znaš baš sad stvarno krajnje nezgodno – a kad vas budem podsećao, mada ja to neću činiti, ne verujem da ću biti toliko ljut da pređem granice pristojnosti, ako vas, dakle, budem podsetio na naše razgovore pod lipom, nećete se vi sećati ni razgovora, ni lipe, a najzad, dok stignem do vrata vaše kancelarije, ni mene!’

Foto_ Vukotić media

Iako su mu revolucionarni govori ’ponekad dizali pritisak’, Pekić je do samog kraja nastavio da posećuje demonstracije.

Kasnije, nekoliko meseci po okončanju demonstracija, Pekić je analizirao biltene, dnevnu i studentsku štampu, te je zapisivao imena ljudi koji su se najčešće pojavljivali. Tada je obećao sebi da će ’kroz jednu deceniju, potražiti sva ta imena i razgovarati sa njima’. Pitao se kome će i šta doneti jun 1968. godine? Na sreću srpske književnosti, Pekiću je doneo rešenje za fabulu romana na kojem je tada radio. Kroz dve godine, on će biti objavljen pod naslovom Hodočašće Arsenija Njegovana.“

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!