Osnovana 2017, konferencija Kontakt u Beogradu – moderno rečeno, platforma za kulturnu infrastrukturu/kreativne industrije Balkana, u praksi jedna od ovde retkih prilika za radno okupljanje profesionalaca koji se na razne načine bave popularnom muzikom – u svom 9. izdanju protegla se duž protestnog proleća.
Uobičajene strukture – panel-diskusije, radionice, promocije, izložbe (Brit-pop fotografije B. Rašića; “Yugo.Logo”), koncerti – ove godine ponudila je uživo možda i najbolje do sad.
Naime, uz TBF i izvorne Denise (Hrvatska), domaće (Hornsman Coyote, Veliki prezir, obnovljeni Autopark s novim albumom “La Reunion” na etiketi Odličan hrčak), meta-balkanska atrakcija bili su Altin Gun (Holandija/Turska).
Razbacan po raznim prostorima, Kontakt je poslednje navedene smestio na plato iza hangara luke Beograd, s prijatnim iznenađenjem – velikom pozornicom, kvalitetnim
ozvučenjem – dovoljnim i za veće prostore pod otvorenim nebom.
Kod samih plovnih vrata luke, „Kontakt 2025.” prošle subote zakucao je završni udarac za ovaj put, koncert beogradskih Partibrejkersa. Jer, pre tri godine su na Sajmu slavili svoj 40. rođendan, ali sad je pravo vreme za autentični bunt rokenrola u Srbiji… Više nego decenijama unazad.
Verovali ili ne, Beograd je nekad bio i značajan lučki grad, dok rečni (kao i železnički, uostalom) saobraćaj nije zapušten u korist drumskog; putnički brodovi nisu bili samo turistički ‘kruzeri’. Ali, sada bacamo pogled na teretnu/kargo luku na Dunavu, nešto sasvim drugo od hi-koruptivnog Beograda-na-vodi Savi.
Sve manje u prvobitnoj upotrebi, sa svojim halama, silosima, magacinima i hangarima, ova prostrana zona podno Dorćola pravi je mamac tzv. industrijskog šika za pomodni provod, dok možda investitorski urbanizam i sve to ne pregazi.
U prevodu, posle laganog slaloma kroz parkinge, rampe, šminkerske lokale i korporat ivente, izbijete najzad na reku – izmaglica nad namreškanim Dunavom, Sunce seda, iz zvučnika prvorazredni arhivski ritam-i-bluz; čak su i toaleti pop-art ulickani.
Predgrupa Nezvani gosti, čijih je par članova prošlo kroz neke postave ‘Brejkersa, ne remeti zagrevanje. Onda, 40 godina posle izlaska legendarnog debi-albuma “Patribrejkers” (1985, Jugoton; 1999, Hi Fi centar), evo ih opet, ne slabe.
Imali/nemali novi album/pesme, ‘Brejkersi su koncertna sila visokog ranga, pouzdana kao stena.
Uprkos brojnim promenama u ‘drugoj liniji’, već ustaljena zrenjaninska trojka (gitara/bas/bubnjevi) gura zvučni zid po kom rifovima i kratkim solažama virtuozno šara Nebojša Antonijević-Anton (r. 1961.), i tako će verovatno većina masovne publike širom Balkana i pamtiti svirku Partibrejkersa; ima nas doduše preživelih i iz doba praštave prve postave (dve el. gitare bez basa), i klasičnog trija u kom su i vrapci naučili zašto je Anton vrhunski gitarista.
Naravno, on je pomirljivo jedini koji može decenijama da podnosi Zorana Kostića-Caneta (r. 1964.), jedinstvenog pevača čije su sve mane i ograničenja stilom i stavom postale vrline: Cane izvikuje stihove, mnoge zlata vredne al’ teške kao olovo, i po tinejdžersko-pankerskom predanju tera uz nos i uz dlaku i svojim obožavaocima, pa i sebi samom.
U komotno popunjenom prostoru, nekoliko naraštaja verne publike (ulaznice od 2.500d.) sve bučnije uživa, sa „Zemljotresom” (Moje srce pokušava da kuca) i kao za ovu priliku poručenom „Biraj” (Postoji izlaz…). U više navrata prisutni viču ‘Pumpaj’.
Baražnu vatru prekaljenih favorita čine „Put” s dužim pedalskim radom solo-gitare, „1000 godina”, obnavljajuće simbolična „Hipnotisana gomila”, „Kreni prema meni”, „Hoću da znam”, a sat i po programa zaokružuje smirujuća „Molitva”.
Nema spec. efekata ni gostiju a opet sve je tu, kao da smo u velikom klubu u prirodi, pa ovacije urode bisom, normalno.
„Mesečeva kći” zakuvava, kanonadu nastavljaju „Kako je teško bez tebe” i „Ona živi na
brdu”. Drugi bis, „Srce kuca, tu je”, „Svakoga dana”, „Stoj Džoni” s nikad istim monologom/rečitativom, i…najbolja gitarska grmljavina s Balkana završava napevom „Najbolje se putuje”.
Kako rekoše, sloboda ili ništa.
