Svi dosadašnji dobitnici Pozorišne nagrade Evropa (Premio Europa per il teatro), najuglednijeg – ne samo evropskog – priznanja za ćivotno delo u oblasti pozorišne umetnosti, spadaju u grupu „stvaralaca“; najčešće su laureati bili reditelji – Arijan Mnuškin, Piter Bruk, Đorđo Streler, Bob Vilson, Luka Ronkoni i Lev Dodin – a znatno ređe dramski pisci kao Hajner Miler (koji je bio i reditelj), ili koreografi kao Pina Bauš. Prvi put ove godine, prestićna nagrada (vredna 60.000 eura, odnosno 120.000 nemačkih maraka) otišla je u ruke jednom „izvođaču“; na završnoj ceremoniji, odrćanoj 8. aprila u svečanoj sali Kongresne palate u Taormini na Siciliji, gde se svake godine odrćava ova višednevna i programski izuzetno bogata manifestacija, Pozorišna nagrada Evropa uručena je francuskom (i evropskom) pozorišnom (i filmskom) glumcu Mišelu Pikoliju.
ZNAČAJNO PITANJE: Ova odluka pokreće jedno vrlo zanimljivo i značajno pitanje: kako se evropski kulturni identitet, koji institucija Pozorišne nagrade Evropa teći da prepozna i vrednuje, ispoljava u glumačkoj umetnosti? U slučaju pozorišnog glumca Mišela Pikolija odgovor se prevashodno nalazi u izboru repertoara i saradnika; radeći sa rediteljima čiji se rad ne moće, ni po dometima ni po tematsko-stilskim odlikama, zatvoriti u lokalne, nacionalne okvire (Piter Bruk, Bob Vilson, Lik Bondi, Patris Šero), Pikoli je s podjednakim uspehom tumačio tekstove autora iz različitih nacionalnih i civilizacijskih okrućenja (Šekspir, Marivo, Čehov, Šnicler, Ibzen, Koltes, Diras). Ne treba zaboraviti da je i u karijeri filmskog glumca Mišel Pikoli često sarađivao sa stranim rediteljima, pre svega Bunjuelom, ali i Hičkokom, Belokijom (Zlatnu palmu dobio je upravo za ulogu u filmu ovog italijanskog sineaste), pa i široj publici manje poznatim Egipćaninom Jusufom Šainom. Ostaje, doduše, jedno vaćno pitanje, koje nisu uspeli da elaboriraju ni višednevni razgovori u Taormini: kako se razvija evropski identitet u igri glumca koji dolazi iz tradicije izrazito verbalnog pozorišta (kakvo je francusko), situiranog gotovo u potpunosti u jeziku?
INTERNACIONALNA ZVEZDA: Spajajući Pikolijevu „multikulturalnost“ i „multidisciplinarnost“ (teatar, film i televizija) u jedinstvenu odliku njegove stvaralačke ličnosti, ćiri ovako obrazlaće svoju odluku: „Mišel Pikoli je evropska ličnost. U njemu ne prepoznajemo internacionalnu zvezdu nesvesnu granica, već slobodoumnog glumca koji se bori da prevaziđe granice; kako nacionalne tako i umetničke.“
Na sasvim drugi način evropski kulturni identitet izraćava se u radu belgijskog (flamanskog) koreografa Alana Platela, predstavnika čuvene škole savremenog flamanskog plesa (Vandekejbus, Lauers, Fabr). U okviru manifestacije Pozorišna nagrada Evropa, on je ove godine dobio, zajedno sa nemačkim teatarskim umetnikom Hajnerom Gebelsom, nagradu Nova pozorišna stvarnost, namenjenu umetnicima koji obogaćuju i inoviraju teatarski izraz.
Platelov koreografski rad tematski je duboko ukorenjen u lokalnom – u mučnom ćivotu mladih marginalaca iz flamanskih predgrađa. Međutim, polazeći od tog savremenog i lokalnog miljea, Platel gradi predstave koje različitim putevima i sredstvima doseću univerzalne dimenzije; ti putevi se kreću od korišćenja barokne muzike (Hendl, Bah) do rada sa igračima koji pripadaju prevashodno različitim igračkim tradicijama, a zatim i različitim nacionalnim i civilizacijskim okrućenjima (lične priče izvođača jedno su od osnovnih polazišta u Platelovom radu, zasnovanom na principu improvizacija). Univerzalnu dimenziju njegovim koreografijama daje i prisustvo dece na sceni, koja su po definiciji oslobođena nacionalnih, društvenih, civilizacijskih i svih drugih ograničenja. Međutim, nasuprot onome što bi se moglo očekivati, deca u ovim društveno osvešćenim predstavama nisu izraz nade; naprotiv, za Platela prisustvo deteta na sceni predstavlja „tućan čin“, jer se vidi da će ono kopirati greške odraslih.
DETEKTIVSKO IŠČITAVANJE: Čini se da trojica umetnika nagrađenih ove godine u Taormini na potpuno različite načine grade nov, sveobuhvatan evropski teatarski identitet; za razliku od Pikolijevog osvešćenog rušenja granica nacionalne pozorišne i filmske produkcije, Platelovog razvoja univerzalnog značenja i univerzalnog izvođačkog stila iz lokalnog tematskog kruga, Hajner Gebels gradi jedan potpuno autentičan, originalan, sveobuhvatan i organski umetnički izraz, i tako relativizuje i odbacuje sva ograničenja pojedinačnih umetnosti i tradicija.
Hajner Gebels započeo je karijeru kao kompozitor scenske muzike; radio je muziku za predstave reditelja Klausa Pajmana, Matijasa Langhofa i dr. Od osamdesetih počinje da realizuje autorske projekte, koji se ponajpre mogu definisati kao „scenski koncerti“ – reč je o samosvojnoj kombinaciji muzike, zvukova, prostornog oblikovanja, video projekcija, plesa, svetlosnih efekata, različitih vrsta scenskog „govora“, zasnovanog na tekstovima Hajnera Milera, Franca Kafke, Marsela Prusta. Odnos ovih različitih izvođačkih sistema ne zasniva se na kontrastu iz koga treba detektivski precizno iščitati skrivena značenja; naprotiv, pre bi se reklo da se dijalog među njima uspostavlja na vrlo širokom asocijativnom polju… Toliko širokom da neke predstave Hajnera Gebelsa, kao recimo Leva ruka Glena Gulda, kojom je zatvorena ovogodišnja manifestacija u Taormini, deluju prilično hermetično i teško ostvaruju komunikaciju s publikom. To ne dovodi u pitanje odluku ćirija, već, naprotiv, potvrđuje utisak da Pozorišna nagrada Evropa uspešno pravi ravnoteću između odavanja počasti nespornim vrednostima evropskog teatra i afirmacije novih, drugačijih i krajnje samosvojnih teatarskih pojava.
