Bila je ovo nedelja koju su obeležila dva samoubistva. Oba su na različite načine povezana s medijskim zloupotrebama, bilo kroz pritiske, bilo kroz nekrofilne in memoriame. Zato je paradigmatična izjava voditeljke BK televizije koja je glasanje za „Masku nedelje“ otvorila saopštenjem da se za samoubistva ne može glasati, ali se s merom mogu komentarisati. Histerična saopštenja na Pinku, Politici, ali i na BK televiziji, ličila su na uzbuđenje deteta koje na sahrani viri ne bi li videlo mrtvaca. Zaista je tužna činjenica da u Srbiji još nema života posle političke karijere.
Pošto još od Frojda znamo da su tanatos i eros osnovni pokretači ljudske psihe, nije bilo teško u nedelji obeleženoj smrću pronaći eros. Na Sajmu automobila najmanje su se kupovali četvorotočkaši. Preskupi automobili su bili nakićeni devojkama, često polugolim, koje su privlačile mnogo veću pažnju. Postoje psihoanalitičke teorije koje tumače vezu između moćnih mašina i seksualnih disfunkcija, ali ovde nije bilo potiskivanja. Za cenu karte posetioci su parili oči i zamišljali sebe u tim istim automobilima, s tim istim devojkama pored sebe. Ova svojevrsna rasprodaja mesa, koju su televizije prenosile redovno, jednako je nekrofilna kao in memoriam ili reklama za sniženje u C marketu, gde baja čekićem mlati šniclu komentarišući – i ti ćeš da mi budeš skupa! Na Sajmu niko nije lupao po automobilima (to će ekipe kasnije da rade po parkinzima), ali su i oni skupi ko šnicle. U tom mentalnom sklopu funkcionišu valjda i bilbordi sa ženskim telima koja prijanjaju na svaku podlogu, od šoferčine traže da ih pregazi (da ne kažem satare) nežno ili konkurenciju pobeđuju za prsa. Pitam se otkud u politici i marketingu toliko nekrofilije, u vremenu tranzicije, kada se valjda vraćamo normalnosti (makar deklarativno).
Na 3K sam video premijeru šou-programa koji nosi upečatljiv naziv – Hoćeš-nećeš. Inspektor Blaža ili neka cica nude ljudima pare da obave neki zadatak. Dakle, mašu Srbima kintom pred očima i pitaju ih da li hoće da deset minuta šetaju gorepomenutim sajmom u boksericama, ili da budu vezani, ili da prolaznicima lakiraju nokte. Zadaci su apsurdni i besmisleni kao u dečijoj igri blamova, ali rezultat je neumoljivo poražavajući – neko uvek hoće! Otežavajući faktor je svakako prelazak na euro, jer nema univerzalne novčanice za koju se skače s mosta na glavu. Zato je tu butka dinara koja mami – znači dvostruko si dobar, dobiješ pare i pojaviš se na televiziji.
Ovih dana Miroslav Ilić je verovatno pevušio – „Cijeli život čekam priliku da pjevam…“, samo nije u pitanju bio Beograd, ni rokenrol, nego ljuta ćirilica i to u Zagrebu. Na SOS kanalu sam video snimak sa HRT2, gde zbunjeni novinar ne može da shvati da su ljudi dolazili iz Australije ili Zapadne Evrope da ga vide i čuju. Tokom kratkog intervjua, Miroslav je smirio usplahirenu hrvatsku estradu koja je sebe već videla bez posla ako ovi odavde krenu. Kaže – nikad se ova muzika neće ukoreniti u Hrvatskoj, on je uvek bio za europsku levicu (ko Bane Ivković) i najbolje bi bilo da sve lepo zaboravimo. Njihovo tržište je, kaže, mnogo probirljivije. Sledeća je valjda na redu Ceca. Karakteristične su bile dve devojke napirlitane kao da su sad nežno pregažene na Sajmu automobila, koje obožavaju Miroslava i Cecu, ali odmah dodaju da su katoličke vjere. Eto, tako izgledaju istina, odgovornost i pomirenje, na način balkanske estrade.
I tako, dok politička situacija izgleda sve komplikovanije, država nema jasne konture, obradovala me činjenica da u Požarevcu živi Boško Nikolić, romski car. Lepo sam video na RTS-u, jeste da ne postoji romska država, ali on već šest ili sedam godina vlada u miru, neguje običaje, ima opasan kaubojski šešir i štap jer je gospodin u godinama. Koliko znam, nije on jedini car, ali niko ne dovodi u pitanje ni legitimitet ni ingerencije. Nek se zna ko je ko!
