IZZY: Đe si, bona? Ja ti odo’ preko bare. Ma jok u Ameriku, odo’ na onaj svijet. Ama nisam bolesna, ne mislim ja još umirati. Idem poslom. Dobro sam. Samo, pravila socijalne zube pa me malo žuljaju. (Pljuje u maramicu.) Prošla mi je prehlada. To me napuhalo kad sam išla na groblje. Oznojila se, a prigrnula samo onaj pončo što sam kupila na vašaru prošle godine. (pauza) Udaću se kad odem u penziju. I vikendicu ću kupiti, da mogu štogod posijati. (pauza) Idem s Talijem, vlasnikom pozorišta. Obećao je da će me pustiti u penziju kad se vratimo. Taman da potražim bratovog malog tamo dole… Duša tetkina. Treba li tebi šta odozdo? (pauza) A može li ti onaj džemper što sam ti poslala po jaranici? Orginal… Boga mi. Iz Turske. Hajd’ javi kakvi su nalazi kad ti maloj urade biopsiju. Pošalji poruku, ne znam hoće li biti mreže tamo. Al’ javi, obavezno.
Začuje se zujanje pčele. Izzy je prati pogledom.
IZZY: Odoh, evo mi neka pčela došla. Jah, dobro si. Eto, nek’ i mene nešto ubode. Hajd’, čujemo se kad se vratim.
Izzy prekida telefonsku vezu. Napravi pokret kao da joj je pčela sletjela na ruku, a zatim je drugom rukom miluje.
IZZY: Sestro.
Mrak.
(Kreketanje, Almir Bašović)
Izzy, inspicijentkinja, i Talije, vlasnik pozorišta, kreću put podzemnog sveta da se susretnu sa Dionisom kako bi im on pomogao da spasu teatar. To će putovanje svakako biti uzbudljivo, komično i opasno, na njemu će im se desiti sve ono što se na takvim putovanjima desiti mora. Na put kreću uz pomoć piščeve pisaće mašine, jer pisci – prirodno – lako i brzo prelaze na drugi svet, i usput će susresti Harona, duše koje lutaju između svetova, preći će na drugi svet….
Almir Bašović piše Kreketanje pre oko pet godina, kao vrstu parafraze Aristofanovih Žaba, pošto mu je, kako sam kaže, dosadilo da trpi nervozu kao jedno od glavnih obeležja današnjeg teatra. Osim toga, važno je napomenuti da je, iako je tekst nastajao ranije, bilo reči da se on postavi nakon obnove Narodnog Pozorišta u Tuzli, pa zato, kako objašnjava Bašović, u komadu postoji nekoliko anegdota iz života suflerke tog teatra Izete Devedžić (u komadu Izzy), koja je neka vrsta Demetre ili Velike Majke… Dogovor da se komad postavi tada nije postignut, ali je, navodi Bašović, vredelo čekati da Mirza Ćatibušić postane direktor tog teatra i stvori uslove da ova predstava nastane.
Pozorište je dramsko dok ima priču, s tim što je istorija upravo priča (Francuzi, uostalom, imaju istu reč za obe ‒ histoire), a pisac ima svojevrsno pravo da interveniše u obe, da nešto dopuni, prećuti, podesi… On se poziva na bogove, osobe, događaje koji su „neupitni“ upravo da bi izrazio sumnju u njih, i to ne kao izraz svog intimnog hira ili sna, nego po pozivu sopstvene savesti u konkretnom opažanju sveta.
Aristofanove Žabe ovde krekeću i da bi nas podsetile na sebe kao specifičnu evropsku baštinu koja se davno pre nas suočila sa dilemama što i nas more.
Osim toga, ovaj je komad pisan dvadeset godina nakon Dejtona, nakon završetka rata, i u ovoj borbi za teatar i u isti mah za ljudsku dušu posledice rata su nam, na jedan krajnje rafiniran način, nadohvat ruke, pošto se Izzy raduje što će na onom svetu videti bratovog sina koji je stradao od bombe i pošto Izzy i Talije, prelazeći Stiks, čuju uzdahe onih čije su grobnice najzad otkrivene. To je ne samo odavanje pošte stradalima nego zaista fino osvešćivanje njihovog prisustva i prisustva rana koje dugo zaceljuju. To jeste kontekst Bosne i Hercegovine, koja sa Žabama komunicira jasnim aluzijama na podzemni svet – svet mrtvih, te potrebom da se neka teška pitanja pojasne delovanjem viših sila…
Kreketanje je komad koji najpre govori o potrebi za obnovom teatra, a ona, kao i obnova čoveka, mora početi iznutra, poručuje Bašović. Dramaturg Kemal Bašić vrlo delikatno interveniše unutar teksta, tako da se susrećemo sa gotovo integralnom verzijom komada, a sve u cilju da narativ ostane sačuvan u svim njegovim slojevima.
Aleš Kurt gradi svet unutrašnjosti savremenog čoveka, koji je na izvestan način zatrpan gomilom suvišnih informacija, mahnit, dezorijentisan, konfuzan, ali, na sreću, još uvek kadar da pokuša potražiti spas. A sa spasom se zna kako ide; mora se umreti da bi se ponovo živelo, iskušenje, prelazak na drugi s(v)et, transformacije, sve to uvek iziskuje posebnu vrstu investicije, reditelj nam to bez dvoumljenja sipa u lice sa scene. Put će sigurno biti zabavan i naporan. Izzy je duša ovog komada, na jedan način srce teatra (a negde i Bosne i Hercegovine), i u najkraćem nešto poput Rossy de Palme, samo smeštene u pozorišni kontekst (igra je izvrsna Jasmina Dedić Ibrić), na put zato i nosi hranu i hrani sve koji joj se na putu nađu, kreće bez straha, rešena da pomogne, na jedan način već – spasena.
Kurt otvara scenu tako da deluje na više planova, samim žestokim tempom igre uvodi vas u priču u spoju duhovitosti i ironije koja je sečena egzistencijalističkom mukom. Bašovićev komad na više nivoa crpe značenje iz istorije literature i drame, a reditelj stvara predstavu u kojoj istovremeno ima nečega gogoljevskog i nečega od atmosfere filma Delikatesna radnja. Između muke i pomalo bizarne zavodljivosti.
Kurt i kaže da je ovo komad o ljubavi prema teatru, da je to jedna od stvari zbog kojih ceni Bašovića kao autora, kao i da on sam, iz trenutka u kom je, u teatru pre svega vidi ljubav, u njenim raznim oblicima. Ako govorimo o ljubavi za teatar, pomenuću da je jedna od Bašovićevih studija Čehov i prostor.
Glumci Elvis Jahić, Siniša Udovičić, Nedim Malkočević, Elmir Krivalić, Jasmina Dedić Ibrić, Jasmina Ibrahimović, Luka Spasojević, Selma Gusinac, Samina Mujkanović, igraju poput vojske koja se bori u važnoj bici – predano i posvećeno, podržavajući jedni druge. U igri ih očigledno pokreće ideja o obnovi teatra, u koju veruju. Koreografija Amile Terzimehić prati i potcrtava žestoki tempo ovog komada, dok sam ritam oblikuje izuzetna muzika koju potpisuje Zlatan Božuta – muzika vas uvodi u razna stanja i pažljivo kroz njih vodi. Kostim Vesne Teodosić smešta vas u prostor drame tačno osećajući narativ.
Predstavu Kreketanje, koja nastaje u slavu teatra, a jednako govori i o potrazi za novim početkom, Aleš Kurt završava tako što ne samo da otvara scenu da na nju uđe publika, nego glumci provode publiku kroz scenu i iza nje, izvodeći ih tim putem iz teatra, provodeći ih kroz samu njegovu utrobu. Taj postupak umnogome usložnjava gledaočevu perspektivu, postavlja ga rame uz rame sa akterima, tu se perspektive sklapaju u jednu koja vas gotovo opipljivo uči ljubavi za pozorište u svoj njegovoj ranjivosti, nesavršenosti i moći.
