Četrdeset i osam sati pre nego što će Nikolić Tomislav postati predsednik Srbije, u Ateljeu 212 okupilo se sve ono što se u prestonici obično naziva „premijerna publika“, ponešto ojačano političarskim uzorkom, štono se kaže, demokratske provenijencije (ne nužno iz DS-a) a koji se inače nešto ređe viđa na takvim mestima. Valjda se posle pozorišnih premijera ne može tako dobro tvitovati kao posle estradnih i političkih derneka, šta li? Kako god, svi su hteli da vide (a neki su voleli i da budu viđeni) premijeru projekta (netačno bi, naime, bilo reći „komada“) Zoran Đinđić, trenutno najatraktivnijeg pozorišnog reditelja na jugo-prostoru, bosanskog Zagrepčanina Olivera Frljića.
Ako ste, kao ja, premijeru pratili s galerije, imali ste dodatno, u nekom ne baš nevažnom smislu tabloidno zadovoljstvo paralelnog praćenja dve radnje: jedne na sceni, a druge u publici, dole u parteru. Bio je to direktan prenos one toliko žuđene „interakcije“, rafalni napad preko plota „četvrtog zida“ u pozorištu, onog jedinog nevidljivog: sa scene se prospe neka aluzija na delovanje živog nam, zdravog i prisutnog savremenika, a ti ga bržebolje pogledaš da vidiš kako mu to (ne) prija. Svetla su, naime, u sali sve vreme bila raskošno upaljena, u skladu s rediteljevom zamisli da ovde skrivanja u lagodni mrak publike koja samo pasivno prisustvuje pozorišnom činu nema i ne može biti: ta, glumci se tu ipak sve vreme obraćaju nama, prozivajući nas – utoliko i sebe, to jest celo društvo kojeg smo, hteli ne hteli, „reprezentativni“ uzorak – za sve što smo učinili od sebe i od ove zemlje u poslednjih dvadesetak godina, a čega je nekovrsni simbolički vrhunac upravo ubistvo Zorana Đinđića. Ali pobogu, zašto bi tamo gde je skoro dvesta hiljada ljudi izgubilo život, baš nasilna smrt jednog čoveka bila na taj način istaknuta i izdvojena? Pa, ne samo zato što je on bio predsednik vlade ove zemlje, nego mnogo više zato što je njegovo ubistvo došlo naposletku, kao simbolička overa, kao kruna svih prethodnih, kao u Zvekijev vrući metak umotana poruka ubica i njihovih pokrovitelja, a koja prevedena na tečni srpski glasi: tu smo, i nikuda ne idemo. Ne samo da ne možete nego i ne želite da nas isterate, jer bi to značilo da nas proterate iz sebe samih, a od toga jako, jako zazirete. Da to želite, ne biste se ovako vređali zbog toga što vas se na to podseća, ne biste pijačarski licitirali oko svega i svačega, od skupštinskih mandata pa do broja žrtava u Srebrenici, ne biste se tako smešno filistarski zgražavali i melodramski padali u nesves’ nad scenskim povraćanjem na državnu zastavu; ne biste, konačno, dva dana docnije ostali kod kuće i isprazno mudrovali dok je N. Tomislav skupljao svoje divizije. Dobro, ovog poslednjeg nema niti je moglo biti u predstavi, ali rekao bih da se prirodno uklapa…
Ko je došao na Zorana Đinđića po komad iole klasičnog pozorišta, sa svim dobrim i manje dobrim što uz to ide, našao se na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Ko je, pak, tu došao ne bi li se učvrstio u ionako granitnom uverenju da se „dobro zna ko je i zašto ubio našeg Zorana“, taj je bolje potrefio, ali opet, i to je zapravo irelevantno, jer ne prave se pozorišne predstave zarad toga, ili bar ne bi trebalo da se prave. Naposletku, šta je dobio neko ko je došao prevashodno zato da vidi kako se Frljić izborio sa možda i najskliskijim zadatkom u svojem dosadašnjem „političko-pamfletističkom“ ciklusu, a koji obuhvata riječki Turbofolk, ljubljansku Proklet bio izdajica svoje domovine, subotički Kukavičluk i zeničko Pismo iz 1920? Plus zagrebačko Buđenje proljeća, u kojem je od Vedekinda ostalo samo ono najnužnije…
Pet narečenih predstava najupečatljiviji su primeri onoga što bi se smelo bez zazora, a u autentično brehtovskom smislu, nazivati „angažovanim“ ili naprosto političkim pozorištem; njihov je značaj, na estetskom koliko i „idejnom“ planu praktično nemoguće preceniti. U poređenju s njima Zoran Đinđić možda nije nazadak, ali je neka vrsta šlajfovanja: ne bih rekao da smo videli nešto bitno novo, nešto što kod Frljića već nije prisutno. Osim toga, a negde u tesnoj vezi s tim, oseća se da Frljiću sve ono što bi imalo smisla nazvati „kompleks Đinđić“ nije blisko i familijarno na onaj način na koji jeste velikoj većini publike, i na koji mu je bilo blisko ono što je radio u prethodnim predstavama. To ima svojih prednosti, zarad svežine i neopterećenosti pogleda, ali i svojih ograničenja, koja su povremeno izbijala na scenu (hm, sa scene). Međutim, i uz te uslovne prigovore, Zoran Đinđić je uzbudljiv teatarski ali i okoloteatarski doživljaj (što je prirodno i poželjno, pošto Frljić ne pati od građanskog esteticizma), čije terapeutsko dejstvo je, doduše, moguće sprečiti tehnikom nadobudnog ignorisanja, ali to „pacijent“ čini jedino na sopstvenu štetu.
Ono do čega je Frljiću ovde stalo jeste udar na s(a)vest društva koje je ljude poput Đinđića mlelo za njihovog života, onda ih samlelo, progutalo ih i na kraju veselo podrignulo. Ili ih, u „boljem“ slučaju, zalilo krokodilskim s(l)uzama naknadnog svojatanja, kojima reditelj – u jednoj od boljih scena predstave, možda i najupečatljivijoj uz popovski sinhronizovani atentat na Z. Đ. – suprotstavlja suze njegove udovice, onako „forenzičarski“ skupljene u najlon kesu. Naizgled surovo i cinično, estetski i etički rizično, na kraju ipak – sjajno.
Sve drugo su, dakako, mamci koje je reditelj vešto postavio za dežurne somove, znajući da će se upecati. Intriga oko scenskog otkrivanja iliti „denunciranja“ detalja iz rada na predstavi (ko je od glumaca odustao te kako i zašto etc.) takođe je sastavni deo njegovih projekata ove vrste, što odlično znaju gledaoci, a još bolje akteri njegove, recimo, ljubljanske ili subotičke predstave, koji su bili tu na kudikamo ozbiljnijim iskušenjima od beogradskih vedeta, pa nikome ništa. Rad sa Frljićem podrazumeva određen tretman odnosa „privatnog“ i „javnog“, pa kome nije do toga, neka naprosto ne ulazi u tu hardkor mašinu. Isto vredi i za mistifikaciju oko udbaškog „prisluškivanja“ rada na predstavi, a bogme i za već famozno „saslušavanje“ kojem je podvrgnut pozorišni Vojislav Koštunica, kad već onaj pravi nije. Samo povraćanje po zastavi na koncu možete čitati kao vrhunski angažovani čin i neumitan rezultat svega što mu u predstavi prethodi, ali takođe i kao neku vrstu mistifikacije, ili čak testa iz opšte kulture, ako ne i inteligencije: da li je moguće da to nekoga danas još može da zgrozi, u pozorištu ili izvan njega? Pa ne rade li se slične stvari svakog dana, od demonstracija pred Belom kućom pa do kojekakvih smislenih ili pak fensi-šmensi performansa? Kako se, nakon svega, uopšte drugačije postaviti nasuprot rodoljubačkom onaniranju nad krpom, bilo čijom, u bilo kojim šarama?
A onda je premijera završena; rutinski aplauščić nakon kojeg između trećine i polovine publike brzo hvata maglu da se ne bi nečim zarazilo, kratko zatišje, pa onda mi koji smo ostali u sali frenetično aplaudiramo jedan, dva, tri, četiri… minuta. Zorana Đinđića tek čeka sudar sa „normalnom“ publikom, onom koja je te večeri dremala uz televizor, i ta će „premijera“ biti još zanimljivija od ove. A napolju, izvan Ateljea, proleće, i devojčice, i kafanske bašte, i Tomislav, i uopšte – Srbija…
