Radoznali deran, a ne voštani figurac

Ove dve gore navedene beleške Bore Ćosića, dnevničke ili pak noćničke, čini mi se dobro ilustruju dominantan ton, stil i motive ovog em zamašnog i zaumnog em umešnog poigravanja dijarističkim žanrom: prva bi imala biti zapis jednog sna, druga, pak, isečak iz jave, ali kada ih dobro prostudirate, nije li ona iz tzv. dnevne stvarnosti uvrnutija i pošemerenija od jedne tek benigno šaškaste slike iz sna, u kojoj odavno pokojni samodržac dolazi na kolače kod društveno neznatnog snevača, pa malko prilegne na otoman, vrpoljeći se dok mu sveudilj zvecka ordenje? Vudi Alen bi dao svoj najdraži klarinet za ovaj prizor. A Bora Ć. ništa, pun je njegov dnevnik ovakvih, pa i luđih prizora. Od kojih neki su odsanjani, ali mnogi su se, bogme, i dogodili u ovoj našoj dimenziji.

Ima pisaca čije dnevničarsko beleškarenje počiva na presnoj prozi njihovog svakodnevlja, skoro pa do toga da nas izveste kakva im je mokraća i stolica. Neki drugi, a takav je i Bora Ćosić, sa stvarnošću će igrati mnogo zagonetniji ples: oni će ispredati nizove mikropriča i mikroeseja baziranih na svojim snovima i razmišljanjima, te na tome šta su čitali, gledali ili slušali, u „najboljem“ slučaju gde su putovali. Ili o vestima koje bi do njih doprle iz spoljnog sveta, od političkih događanja pa do smrti znanaca i neznanaca – a duga je i beskrajno složena biografija Ćosićeva, ona je kao priručni leksikon sredine i kraja dvadesetog veka (ne samo) „na ovim prostorima“, tako da je fascinirajuće širok dijapazon pokojnika-početnika o kojima dnevničar ima šta za reći, obično na način sasvim oprečan svakoj komemorativnoj konvencionalnosti, nikada sentimentalan, uvek lucidan, neretko melanholičan, periodično zajedljiv i čak obešenjački, često insajderski, nikada tračerski.

Ne može se a priori postavljati hijerarhija između dnevnika „sitnorealitičkih“ (kakav je donekle Tišmin, recimo) i ovih pisanih nekako više po gombrovičevskom uzoru, jer niti prvi nužno vode u (ne)književnu banalnost, niti drugi garantuju tzv. dubinu, osebujnost, ekstraordinarnost. Ali, svoj dnevnik Bora Ćosić ispisuje, reklo bi se, bez velike zamisli i velikog plana unapred, nego puštajući da mu ruku vode ne samo događaji i stanja, nego pre svega ono što se može nazvati unutrašnjim proživljajima i filtriranjem stvarnosti i umetnosti (bezbroj je tu zapisa o filmovima, operama, knjigama, izložbama, predstavama; o celim životima i celokupnim delima, uostalom) kroz sito i rešeto radoznalosti jednog ostarelog derana, avangardiste bez avangarde, pardon: avangardiste baš po tome, suštinskijem od ono malo egzibicionističkog vrištanja, jurcanja i orcanja kojim bi mnogi znali kupiti indulgenciju za život poštovan i miran i od tzv. establišmenta i od dvostruko tzv. „progresivnog“ podzemlja. Šta će to Bori Ćosiću čiji je čitav opus ovako ili onako šamar društvenom ukusu, uključujući i umetničke ukuse akademskih kanondžija, tobdžija, toboždžija, bombonžija, buržuja i bordžija?

A opet, mada je ovo navlastito dnevnik (bezobalno eklektičkih) preokupacija jednog introverta i usamljenika čak i kad je u vrvećem društvu, Dnevnik je Ćosićev i knjiga koja je laboratorija za proučavanje društva, a naročito čoveka u njemu, pogotovo onda kad misli, čovek, da ga niko ne gleda, kad se prava ljudska priroda – neretko neodoljivo kukavna – pokazuje bez maske, ubeđena da je niko ne vidi. I takođe je knjiga putovanja i stanovanja, i svega onoga što radoznala, biofilna i bibliofilna jedinka zapaža u međuvremenima između jednog i drugog. Jednostavnije rečeno, Ćosić je uglavnom u vozu i avionu, u taksiju i u hodu, u Berlinu, Rovinju, Zagrebu, Beogradu, i o njima piše onako kako se ne piše u gostima. Dobro poznavajući sve te mikrokontekste, Bora Ć. se pokazuje kao upućen i lucidan komentator i kritičar društvene zbilje u skoro celom regionu, a obaška i kao posmatrač kulturnih i čak puko bihevioralnih promena koje ljudski svet gotovo unisono dožiljava.

Bora Ćosić odavno je, banalno je na to i podsećati, antiklasičarski klasik, srpski, hrvatski, nemački i evropski, ali pisac ovog dnevnika sve je pre nego voštani figurac koji pozorniči i mrtvozori nad vlastitim likom i delom, nego je zaigrani opservator sveta, čoveka i onoga najvrednijeg što čovek, ponekad, stvara: umetnosti. Dakako, i društva koje čovek kreira kad misli da je upravo otkrio toplu vodu. Dok se, kroz ćosićevsku karnevalizaciju uloge malih ljudi u tzv. svetskoj revoluciji, ne pokaže da to nipošto nije voda, mada možda jeste toplo, na način lišen prijatnosti i šarma.

Kabasto je ovo štivo (421 strana plus dodaci), pri tome je izdavač nedopustivo izošljario ili izostavio lektorske ili bar korektorske poslove, ali tim sitnim zaprekama uprkos, ono se lako, brzo i požudno čita, ako samo dopustite da vas se uvuče u svetove nore Ćosića Bore, ispod čije zaigranosti i neretko uistinu osvežavajućeg pogleda na milion puta „pogledane“ ljude, stvari i prilike, ima i mnogo razoružavajuće retrospektivne iskrenosti čoveka na tzv. kraju životnog puta (na nekoliko mesta, posve obezdahljujuće, pisac će žaliti za propuštenim ljubavnim-erotskim vezama i susretima sa znanima i neznanima, tad i tad, tu i tu!), ali i rezolutno nepatetične mudrosti nekoga ko se nagledao pompeznih političkih ideologija ili intelektualnih moda i njihovih skromnih učinaka u stvarnosti, osim u žanru štetočinstva. Knjiga, dakle, za dugo čitanje i guštiranje, jedan pravi mixed-media pačvork, neočekivani poklon od još jednog „poslednjeg jugoslovenskog pisca“.