Samo(iz)gradnja, tema srpske postavke na Praškom kvadrijenalu, shvaćena je kao razvoj potencijala svih pojedinaca u društvu koje to omogućava i zagovara, ne bi li i samo napredovalo
Upravo je završeno Praško kvadrijenale, najznačajnija svetska manifestacija posvećena scenskom dizajnu i scenskom prostoru. Ove godine Srbija je učestvovala sa aurom pobednika na prethodnom PQ, pa su njena nacionalna postavka i studentska selekcija, objedinjene temom Samo(iz)gradnja, bile posebno primećene.
Praško kvadrijenale je održano u industrijskoj palati Vystavište gde su svi učesnici dobili jednak prostor, plaćali su istu rentu, a mesto u palati im je dodeljeno žrebom. Inspiracija za koncept ovogodišnjeg PQ bila je u njegovoj glavnoj nagradi – figuri Zlatne Trige, koja naglašava važnost združenih snaga na putu ka zajedničkom cilju. Preporuka Kvadrijenala je otuda da nastupi ne budu odeljeni zidovima, kao i da se o celokupnom nastupu razmišlja iz pozicije kreiranja zajedničkog dinamičnog „scenografskog pejzaža“. Naša zemlja je na ovo odgovorila promišljanjem na temu Samo(iz)gradnje koja je izvedena iz specifičnog ideološkog, društvenog, političkog, ekonomskog i kulturnog konteksta socijalističkog društva druge polovine 20. veka, sa prostora i iz vremena u kojem je rad pojedinca na sebi smatran društveno potrebnim i društveno opravdanim – kako su objasnile komesari istoričarka umetnosti, muzejski savetnik i direktorka Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu Ljiljana Miletić Abramović i teoretičarka scenskog dizajna i profesorka Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu Tatjana Dadić Dinulović.
Kustoski tim (kostimografkinja Maja Mirković, vizuelni umetnik Siniša Ilić i pozorišni reditelj Bojan Đorđev) nacionalne postavke je zadatu temu elaborirao kroz pitanja položaja i značenja individue i individualnog, u kontekstu kolektivnog rada i samoizgradnje pojedinca/ke kroz kolektivnu praksu. U skladu sa tim znakoviti su i naslovi projekata nacionalne postavke Radovi na sceni i Pogled na scenu. „Samo(iz)gradnju ne shvatamo kroz izolaciju i kompeticiju subjekta karakterističnu za neoliberalno društveno uređenje, već kao razvoj potencijala svih pojedinaca u društvu koje to omogućava i zagovara, ne bi li i samo napredovalo“, kaže Maja Mirković u ime kustoskog trojca. Ona objašnjava da je relacioni karakter izvođačkih umetnosti bio njihovo „početno polazište“, što u široj slici otvara pitanja odnosa umetničkih praksi svih saradnika spram političkih i ideoloških konstelacija, koje ih u datom istorijskom trenutku oblikuju. Jedno od ključnih pitanja kojim su se bavili bilo je „kako govoriti o scenskom dizajnu, ako ne govorimo o uslovima u kojima se on događa“.
Koristeći pojam „dizajn scene“, analizirali su kulturne politike Jugoslavije i Srbije od 1945. godine do danas i načine na koje one oblikuju, dizajniraju uslove rada, te prostor u kom se razvijaju umetničke prakse. „Ideja o kolektivnom interdisciplinarnom radu ovde funkcioniše i kao parafraza rada na pozorišnoj predstavi: preispituje odnos autonomije pojedinačnih praksi i dinamike njihove komunikacije unutar scenskog dizajna, koji ih u radu na postavci objedinjuje. Iz ovog procesa nastala je otvorena i performativna instalacija, oblikovana i strukturirana kao kolaž različitih elemenata. Ona je kompleksan sistem definisanja i prikazivanja: kolektivnog rada karakterističnog za izvođačke umetnosti, efemerne prirode scenskog izvođenja i odnosa različitih umetničkih praksi unutar okvira postavke.
„Ovaj prostorno-arhitektonsko-tekstualni objekat je tokom Kvadrijenala aktiviran izvedbenim intervencijama i interakcijom sa publikom“, objašnjava Maja Mirković. Ona kaže da se u procesu rada došlo do toga da je kao zajedničko iskustvo i savremeno ujedinjujuće trenutno stanje rada i života svih slojeva društva, ali i kao potencijalno novo polje borbe, prepoznata pozicija prekarnosti. „U toj privremenosti i nesigurnosti vlada kontinuirani osećaj straha od sutrašnjice, viđenje drugog kao takmaca, a ne kolege i druga, usled pritiska da se proizvodi i troši, u svojoj konačnici uzrokuje stanje pregorelosti (burnout). Kroz ovu prizmu prelama se i razume arhitektonski zahtevna, apstraktna i gotovo spomenička struktura postavke, a crna spaljena struktura masivnog kvadra slika je ideje o ‘pregorevanju’, izgaranju u radu“, ističe Maja Mirković. Na taj način izbrisane su prostorne granice, što je ukazalo na potencijalno područje borbe svih nas, ujedinjenih u neizvesnosti.
U organizaciji Konzulata Jamajke, a po ideji počasnog konzula gospodina Mirka Miljuša, YU Grupa je u martu spakovala kofere i odletela na Jamajku. Tamo je snimala stare pesme u rege žanru, a nikad mlađi Jelići dali su svoj doprinos već aktuelnom projektu pod nazivom “Prekookeanski most”.
Cela priča o Brajanu Vilsonu, nedavno preminulom geniju pop muzike i lideru The Beach Boys-a, prelama se kroz priču o njihovom apstraktnom hit singlu za sva vremena Good Vibrations
U drugom činu Leone i Glembaj zarili su se jedan u drugog ko kobac u kopca. Taj surovi obračun završio je Glembajevom smrću. U samrtnom hropcu uz pojavu barunice Kasteli, stari Glembaj završio je u naručju sina. To je omaž Mikelanđelu i njegovoj skulpturi “Pijeta”. Scenu “Pijeta” smislio je Danilo Marunović
Ivan Antić, Kajzermilen glič (mikroputopis u tri glasa), PPM Enklava, 2025 Kajzermilen je četvrt u Beču, svakako ne prva koja pada na pamet kada se pomisli na ovaj grad, ali, sa svojim golim i sivim distopijskim prostorima, otuđenim “totalitarizmom dimenzija”, možda paradigmatična za savremeni svet. U tom okruženju troje Antićevih lirskih junaka ostavlja utisak postflanera, besciljnih uličnih hodača, koji se kreću gradskim prostorom u kome, uprkos precizno popisanim tragovima ljudskog prisustva, kao da nema ničega
Završna predstava Instituta za umetničku igru „Human design“ bavi se pitanjem identiteta zadatog rođenjem i čovekovom potrebom da sam izabere ono što oseća da jeste
Pobunjeni studenti i narod mogu da bace pokoju kamenicu, ali ne mogu biti zbilja „nasilni“. Jer, Srbija je odavno u modusu samoodbrane od režimskog nasilja, onog koje uništava i briše živote
Kome smeta generalni ton u kom se odvijao jučerašnji protest “Vidimo se na Vidovdan”, nek se seti: 28. juna 2025. godine pod pendrecima su krvarile glave jer je Aleksandar Vučić “branio” zapišani, smrdljivi vašar u koji je pretvorio Pionirski park. Nemamo druge studente koji će vam se više svideti. Ovo je jedina prilika da se oslobodimo represivnog režima, druge biti neće
Ekspo je za naprednjačku elitu razlog da dobro potegne. Pogotovo što sluti da će im to čerupanje narode i države biti poslednji valcer. Posle kud koji mili moji
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
