U leto 2013. godine, malo pred svoj pedeseti rođendan, šetao sam stazom kojom sam ko zna koliko puta pre toga prolazio, nedaleko od kuće koju su moji roditelji izgradili u Gamzigradskoj Banji. U profilu zemlje koji su radnici prokopali kako bi učvrstili mrežu koja sprečava da se kamenje otkotrlja na magistralni put, primetio sam fragmente keramike. Odmah sam shvatio da su u pitanju delići posuda iz praistorijskog vremena, izrađeni ručnom obradom gline, a ne na keramičkom vitlu. Oduvek su me zanimali oblici keramičkih posuda, kao i kultnih predmeta iz praistorije i godinama sam ih ucrtavao u svoje stripove, naročito osamdesetih i devedesetih godina, kada sam te artefakte, tragajući za njihovim oblicima iz knjiga, crtao kao nekakav bizarni deo scenografije kojom su se moji junaci kretali. Ne znam otkud je dolazio taj poriv, ali činilo mi se da je to zanimljiv spoj – da prikažem savremene ljude, zauzete svojim tlapnjama, kako su okruženi predmetima iz duboke prošlosti. Kao da ta prošlost još uvek traje, kao da su ovo i ono vreme neraskidivo združeni, na neki način to je bar u stripu bilo moguće…
BELIGOVO: U svakom slučaju, odmah sam na internetu pokušao da pronađem arheološku ekipu koja se bavila iskopavanjem praistorijskih nalazišta u tom kraju Istočne Srbije. To nije bilo tako teško, zato što je čitava oblast, budući u neposrednoj blizini izuzetnog nalazišta kao što je Romulijana/Gamzigrad (koji je duboko povezan sa tradicijama starijim od rimskih), već godinama predmet istraživanja. Takođe, u neposrednoj blizini se nalaze tragovi najstarijih metalurških aktivnosti, koji su važni ne samo za našu kulturu, već i za razumevanje razvoja civilizacije uopšte. To je razlog što se na ovom terenu svi tragovi duboke prošlosti izučavaju sa posebnom pažnjom. Ispostavilo se, dakle, da je na iskopavanjima u obližnjoj Brestovačkoj banji bio arheološki tim koji su predvodili Aleksandar Kapuran i Igor Jovanović, prvi iz Arheološkog instituta u Beogradu, a drugi iz Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru. Pošto sam kontaktirao sa njima i kada su pogledali moje nalaze, kao i mesto gde sam to pronašao, ispostavilo se da je u pitanju već poznato nalazište, ali za koje je znao malo ko osim stručnjaka. Za mene je to u svakom slučaju bilo otkriće – u pitanju je stanište iz bakarnog doba, koje je najvećim delom bilo uništeno šezdesetih godina izgradnjom puta Zaječar-Paraćin. Iz otvorenog profila zemlje mogao sam čak i noktima da iskobeljam delove posuda i različite predmete od kamena; s obzirom da je u pitanju tek okolina nastambe (arheološka sonda koja je otkrila ostatke staništa nalazila se nešto dalje u obližnjoj zaravni), ti predmeti su tu verovatno dospeli erozijom, a ponekad je bilo očigledno i da su izgurani korenom rastinja koje se tu razgranalo (minijaturnu posudu, koja je, moguće, služila kao igračka, morao sam da spasavam iz zagrljaja štrčećeg korenja). Svakako, ti predmeti su odražavali svakodnevne aktivnosti iz drevnog vremena. Bili su to ostaci čitavog jednog sveta koji je sve vreme bio tu, ali je izmicao mojoj percepciji, fakt koji me je opčinjavao. Neobično je bilo i što sam taj osećaj otkrivanja skrivenih pa nađenih predmeta dobro poznavao, ali ne iz neposrednog iskustva, već iz snova. Godinama sam u snu zaticao sebe kako se saginjem i pronalazim predmete iz prošlosti. To je uvek proizvodilo radost, radost otkrića, jedan dubinski osećaj.
Ono što je takođe bilo zanimljivo u vezi sa nalazištem, za koje sam saznao da je nazvano Beligovo, prema potezu na kojem se i moja kuća nalazi, jeste da je rukovodilac istraživanja bio niko drugi do dr Dragoslav Srejović, jedno od najvećih imena naše arheologije. Još na početku karijere, on se na svojim prvim rekognisciranjima terena baš tu zatekao 1956. godine i verovatno primetio tragove ostataka iz eneolita, kao što sam i ja to video mnogo godina kasnije. Pred kraj života rešio je da se vrati ovom nalazištu i to se desilo u jesen 1996. godine, tako da je neveliko po obimu iskopavanje na Beligovu bilo i poslednji put da je inicirao početak istraživanja nekog lokaliteta (umro je novembra 1996). Beligovo sadrži tragove kulture Bubanj-Salkuca-Krivodol, iz vremena ranog bakarnog doba, od pre približno 6000 godina. U to vreme, teritorije Istočne Srbije i Zapadne Bugarske bile su pod uticajem neoubičajeno toplih klimatskih uslova, a ambijent je bio polupustinjski. Zašto su se ljudi zadržali u toj oblasti umesto da pređu u ne tako udaljene krajeve koji su bili lagodniji za život, ni danas nije rastumačeno.
KUĆA NA BRDU: Međutim, kako se moja porodica, iz ravnog Banata, uopšte zatekla u tom delu Istočne Srbije? Moj otac, koji je bio električar, sedamdesetih godina pomagao je prijatelju da uvede struju u vikendici smeštenoj u blizini timočkog keja u Gamzigradskoj Banji. S obzirom na to da je kraj bio veoma lep a cena placeva vrlo pristupačna, skoro bagatelna, rešio je da i sam tu izgradi letnje boravište, 200 kilometara daleko od Pančeva. Iz nekog razloga, privukao ga je prostor koji je bio dosta daleko od tzv. vikend-naselja, na jednom lepom ali tada izolovanom uzvišenju, gde su u to vreme postojale samo livade i vinogradi i tek ponegde raštrkane kuće lokalnog vlaškog stanovništva. Da bismo tu podigli kuću, morali smo najpre da raskrčimo šumu i sa prilične udaljenosti sprovedemo vodu i struju kojih na tom brežuljku do tada nije bilo. Sećam se da sam prigovarao roditeljima što su me uopšte doveli u tu bestragiju. Bilo je to 1978. godine i mene je zanimalo sve ono uzbudljivo što se događalo na rok sceni, a ne neko mesto gde ste tek sa dosta truda mogli da na skali pronađete lokalnu radio-stanicu kojom su, razume se, carevali narodnjaci i pop pevači… Tokom godina shvatio sam da život daleko od grada ima svojih draži, naročito kada sam u naslagama lokalnog kamena peščara otkrio fosile iz vremena dinosaurusa, kada se Srbija nalazila na dnu mora. Mogao sam da provedem dane rasturajući kamenje kako bih došao do školjki amonita, izumrlih četvoroškržnih glavonožaca, čiji su pužoliki oklopi (ponekad gigantskih razmera) izgledali zanimljivo. Tokom osamdesetih, moj učitelj u potrazi za fosilima i tumačenjem njihovih ostataka bio je Nebojša Milikić zvani Kić, tada student geologije, a kasnije poznat kao umetnik i aktivista. Pred činjenicom da je moguće takoreći u svom dvorištu pronaći ostatke životinja i biljaka starih 80 ili 100 miliona godina, morao sam konačno da priznam da gradnja vikendice u tom okruženju nije bila tako loša ideja. Već sama mogućnost otkrića bila je nešto posebno. Neke od nalaza uspeo sam da rastumačim tek mnogo vremena kasnije – prijatelj, paleontolog i paleoartist iz Užica Boban Filipović mi je objasnio da otisak u kamenu koji sam pronašao pre više godina zapravo predstavlja ni manje ni više nego otisak morskog dna, na kojem je zabeležena linija nastala od kretanja raka ili neke druge životinje! U svakom slučaju, u našu ulicu su se s vremenom doseljavali novi vikendaši, dosta njih iz Južnog Banata, tako da je, kada je konačno odlučeno da to postane ulica u administrativnom smislu, ona prozvana Pančevačka. Prošle su godine, a ja sam konačno počeo da to shvatam kao svoj drugi dom.
Elem, vratimo se u 2013. godinu. U kontaktu sa arheolozima doznao sam i da se u blizini, na susednom brežuljku koji je bio vidljiv sa nalazišta Beligovo, detaljnije izučavalo nalazište Banjska stena. Ja sam od čoveka koji nam je prodao plac za kuću, a koji je bio i vlasnik zemljišta gde su iskopane arheološke sonde na Banjskoj steni, već saznao da su Srejović i njegova ekipa tu istraživali sredinom devedesetih, kada sam ja, igrom slučaja, manje boravio u tom kraju. Banjska stena je važan lokalitet, pozicioniran na dominantnom uzvišenju u neposrednoj blizini reke Timok, naseljen u različitim periodima tokom eneolita i koji je u bronzanom dobu bio utvrđen bedemom. Pored ostatka iz gvozdenog doba (jedan od najlepših keltskih nalaza u Srbiji, bronzana fibula u obliku zmajolike životinje, potiče upravo odatle), mestimično se pojavljuju i tragovi grnčarije iz antičkog perioda. Jednom rečju, život se tu odvijao hiljadama godina, možda ne uvek jednakog intenziteta. To je na mene delovalo vrlo inspirativno – brežuljak koji sam posmatrao sa terase više nije bio samo idiličan pejzaž, još jedan šumarak ispresecan livadama. Bilo je to mesto na kojem su generacije ljudi živele i umirale. Ti ljudi su razmišljali o svetu koji ih okružuje, svađali se, mirili, voleli, pevali… Menjali svoje običaje i verovanja kako su eoni proticali. Ipak, od njih nas deli provalija u vremenu. Nama, gradskim fićfirićima, teško je i zamisliti da prvi stanovnici tog stenovitog brežuljka još nisu poznavali točak, a i svi koji su došli nakon njih živeli su u vreme koje je za nas daleko i maglovito. I tako, najobičniji izlazak na terasu i pogled na okoliš za mene se pretvorio u… meditaciju. Družeći se sa arheolozima, znao sam i da je erozija magična pojava – ona ponekad čini da arheološki ostaci (mada najčešće fragmentovani) dospeju na površinu. Krenuo sam da šetam po Banjskoj steni i čak i obično razgrtanje lišća po strmini otkrivalo je delove praistorijske keramike. Ponekad je to trebalo dobro oprati i očistiti, najčešće su ti fragmenti bili sitni i bezizražajni, ali samo traganje je bilo uzbudljivo. Pored toga, polako sam učio da prepoznajem ostatke arheoloških artefakata, koji su drugima nalikovali na nebitne krhotine. Shvatio sam i da mi ne razmišljamo o tome da nastanjujemo prostor kojim su se kretali ljudi hiljadama godina i da ponekad nismo ni svesni da gazimo po njihovim tragovima. Nakon toga sam počeo da primećujem arheološke ostatke čak i u centru grada (naročito kada radnici izbace zemlju tokom kopanja kojekakvih instalacija). Moja pažnja bila je fokusirana na neki drugačiji način. To me je podsetilo na ono što mi je ispričao Čarls Alverson, novinar i pisac – u vreme dok je živeo u Britaniji, jednom je na ulici primetio bicikl za koji je shvatio da tu zapravo napušten stoji ko zna koliko vremena, privezan lancem. Tada je počeo da primećuje mnoštvo napuštenih bicikala, čitav kosmos napuštenih bicikala, na raznim mestima – iako se godinama šetao tim ulicama i shvatao da je napuštenih bicikala bilo i pre nego što je on počeo o tome da razmišlja; počeo je da ih primećuje tek kada je to dospelo u žižu njegove pažnje.
DETEKTIVSKO DOMIŠLJANJE: Igrom slučaja, pored fragmenata keramike, neki od predmeta koje sam pronašao na Banjskoj steni bili su prilično celoviti. Recimo, okruglasti kamen koji je služio kao municija za praćku. Nemoguće je utvrditi iz kog je perioda, ali negde u travi sam pronašao i kamenu sekiru (tipa: jezičasta). S obzirom na to da su već u bronzano doba ljudi uglavnom prešli na upotrebu sekira od metala, može se pretpostaviti da potiče iz bakarnog doba (eneolita) pošto je na lokalitetu svakako registrovana keramika iz te epohe. Malo detektivskog domišljanja, dakle, omogućava da dođete bar do nekih pretpostavki. Sekira je imala odlomljeno sečivo, nakon čega je ona tupa strana verovatno bila korišćena kao čekić, što je moguće utvrditi na osnovu tragova upotrebe. Dopadalo mi se da o tome razmišljam. Zamišljao sam da je čovek koji je polomio oštricu nakon toga verovatno i opsovao – to je bilo u vreme pre nego što su Indoevropljani dospeli u te krajeve, tako da bih dao milion dolara koje, naravno, nemam, da mogu da čujem šta je taj čovek mrmljao, tj. kako je zvučao taj (svakako neindoevropski) jezik. Jezik iz vremena pre nego što je postojalo pismo za nas je, naravno, nesaznatljiv, ali o poreklu tih protobalkanskih zajednica verovatno ćemo više znati kada savremena nauka, tačnije genetika, udružena sa arheologijom (koja bi trebalo da obezbedi odgovarajuće uzorke), uspeju da uđu u trag drevnih DNK informacija. To je već druga priča, ali je vrlo lako zamislivo, i arheologija to sugeriše, da su se neindoevropske grupe praistorijskih starosedelačkih naroda zapravo pomešale sa indoevropskim pridošlicama, koje su na Balkan stigle tokom finalnih faza eneolita, dakle nešto kasnije od vremena kultura čije je prisustvo zabeleženo na Banjskoj steni. Zbog toga zamišljam da su oni preci, ali i moje lične komšije – ljudi koji su tu živeli, posmatrali su istu reku i brežuljke koje ja vidim. Znam da je ambijent u eneolitu možda bio drugačiji do neprepoznatljivosti, ali to ipak jeste deo geografske koordinate koju nastanjujemo, ili bar njene istorije. Dobra vest za izučavanje ovog lokaliteta je da su stručnjaci iz bečkog Instituta za orijentalnu i evropsku arheologiju tu boravili septembra 2017. i vršili geofizičko skeniranje terena, koje će omogućiti da se zabeleži postojanje mogućih ostataka građevina. Danas je, dakle, moguće zaviriti ispod zemlje čak i bez kopanja. O, kakva vremena!
U svakom slučaju, među predmetima koji su ostali iza mojih praistorijskih komšija bile su različite kamene alatke, ali i gomile delova keramičkih posuda. Pronalaženje, posmatranje i poređenje keramičkih fragmenata učinili su da sam tokom vremena uspeo da prepoznam (sa manje ili više uspeha) o kojoj vrsti posuda je reč i kojim kulturama ili epohama pripadaju. U tome sam imao podršku i pomoć Aleksandra Kapurana i Aleksandra Bulatovića, vrsnih arheologa-praistoričara, koji su stoički slušali moja nagađanja, tačna i pogrešna. Zadivilo me je što su arheolozi svesni da imaju posla sa pretpostavkama i da ne mogu da izbegnu učenje na greškama. Krenuo sam da iščitavam tone arheološke literature, koja je dosadna svima osim onima koji izučavaju specifične arheološke teme, kao što je iščitavanje kuvara besmisleno svima koji se ne bave kuvanjem. Samog sam sebe iznenadio kada sam se upustio u izučavanje dimenzije toliko drukčije od one koja se ticala crtanja stripova. Istovremeno, imao sam utisak da je to staza kojom sam – pre ili kasnije – morao da pođem otkad su moji roditelji izgradili kuću koju sam nasledio. Nešto me je dozivalo iz najdubljeg mraka. Često sam razmišljao o predmetima koje sam pronalazio, za koje više ne znam da li sam ih ja tražio ili su oni našli mene. Pažljivo sam pretraživao čak i ono što je ostajalo iza „lovaca na blago“, koji su, verovatno prateći signale metal detektora, na pojedinim mestima kopali jame. Da se radi o ignorantima, bilo je jasno kada sam primetio da su izbacivali fragmente keramike i druge predmete koji zapravo i nemaju tržišnu vrednost. S druge strane, naučio sam i da se bavim sastavljanjem keramičkih fragmenata i rekonstrukcijom posuda, u slučajevima kada je prvobitni oblik mogao da se pretpostavi. To sam nazvao „s precima na zajedničkom zadatku“, s obzirom da sam morao da pratim njihovu zamisao i pokrete njihovih ruku dok su u drevno vreme oblikovali glinu od zemlje koju su tu nalazili. U mladosti sam čak imao pretenziju da se bavim izradom keramičkih posuda, kao pradavnom, elementarnom veštinom, a strip je tek kasnije pobedio. Međutim, razmišljajući da je teško zamisliti nešto čudnije od situacije da sa površine zemlje prikupljate delove posuda iz kojih su ljudi jeli i pili pre više hiljada godina, ili kremene nožiće koji su i danas oštri, desilo se da sam u martu 2015. godine video nešto još čudnije. Naime, u jednom šumarku na Banjskoj steni primetio sam da se na žilama drveta nalazi predmet koji sam već izdaleka prepoznao kao fragment gornjeg dela bronzanodopske keramičke posude, sa delom drške. Jedino razjašnjenje je bilo da je to neko pronašao u travi i zatim postavio na drvo, ali osim što je drvo raslo u strmini kojom retko (ako ikad) prolaze ljudi, primetio sam i da na stablu postoje tragovi sitnog materijala, kamenčića i grančica, koji su delovali da su takođe tu dospeli sa zemlje. Činilo mi se da sam se mogućem rešenju „misterije“ približio kada sam u jednom slučajnom razgovoru sa komšijama čija je kuća najbliža Banjskoj steni saznao o njihovom iskustvu od pre nekog vremena. Naime, vraćajući se u vikendicu nakon zimske pauze, primetili su da im je izvestan broj crepova sleteo sa krova, ali se nije razbio. U razgovoru sa meštanima otkrili su da je tuda protutnjala pijavica („mini tornado“), koja nije imala rušilačku snagu, ali kao da se poigravala sa predmetima koje je zahvatila. Da li se ta ista sila poigrala i sa fragmentom drevne keramičke posude koji je zavrtela do visine račvanja stabla drveta, ko bi to mogao znati, ali ja volim da verujem da je stvarnost uvek čudnija od onoga što se nauka usudi da pretpostavi, pa i od sinopsisa koji može da zamisli nekakav vražji kreator stripa.
