Televizije po treći put repriziraju prenos neuspešnih predsedničkih izbora. Poslednja kampanja protekla je bez prevelikih tenzija, u manje-više tolerantnoj atmosferi. Na dan izbora počinju da nas bombarduju ciframa, a već oko 21 sat tužno zaključimo da izbori nisu uspeli. Tek tada počinju analize i teorije o odzivu i navikama biračkog tela u Srbiji. Uoči izbora, na BK televiziji je emitovana rekapitulacija rada MUP–a tokom proteklih godina. Opet procenti (ali o stopama kriminaliteta) i staloženo obraćanje gospodina Mihajlovića. Ova vrsta izveštaja o radu pojedinih ministarstava nije se slučajno pojavila baš tada, ali pitam se nije li to pre bila tema za Skupštinu Srbije.
Što se spotova tiče, bilo je tu svega na gomili. Animirane lutkice objasnile su nam pravila ponašanja na biralištima, a mladi par je optimistički najavljivao treći put, kad i bog pomaže. Problem je samo asocijacija na impotenciju – koja je u stvari mala – izlaznost.
Ispade da je On mnogo više zabrinut od Nje, koja je puna razumevanja. Možda se nadala da će biti „radikalno bolje“. TV Pink je kvaziduhovito parodirao svoj „Infotop“, gde se neki anonimus proslavio u ulozi stranog Predsednika, koji nema kolegu u Srbiji, jer nije izabran. To će odsad, navodno, biti česta naslovna vest u „Infotopu“. Tugovaće i predsednici Albanije, Rumunije čija imena sada dobro znamo, ali našeg nemamo. Mićunovićevu konvenciju je prenosio Pink (ko za baksuz), dok su radikali svoje promo-filmove (njihova omiljena forma) puštali najviše na Art televiziji. To mu dođe ko radikalna umetnost u plaćenom terminu.
Naravno, nijedna agencija za istraživanje javnog mnjenja nije uspela da predvidi pobedu Tome Nikolića, kandidata SRS-a. U izbornoj noći sijali su od sreće funkcioneri radikala, kao da su ranije znali da će pobediti, ali nikome nisu hteli da kažu. Nikoliću je, navodno, Šešelj iz Haga poručio da će biti najbolji. Tamo sužnji imaju dovoljno vremena za analizu, a preko jataka dobijaju pouzdane informacije. Ne isključujem ni vidovitost.
Ja sam ipak pokušao da u ovom haosu pronađem zrnce smisla. Protekle izbore iskoristio sam za obuku deteta iz predmeta – građanskog vaspitanja. Videlo dete bilborde i TV spotove, upoznalo kanditate, pa smo uredno otišli na biračko mesto, poprskali prstić sprejom, zaokružili kandidata i ubacili listić. Mnogo mu se dopalo, naročito deo o konspiraciji – jer nikome nismo govorili za koga glasamo. Kandidata smo birali prema sličnosti sa sedim dedom, dakle prema osećanju, što je osnovni nivo izborne kulture Srba. Sledeći put ćemo da čitamo programe kandidata umesto slikovnica.
Druga velika TV tema bila je uvođenje novih normi za parkiranje u Beogradu. RTS je u popodnevnom programu pokušao da nam objasni razloge skupljeg i strožeg režima parkiranja, s različitim tarifama i zonama. Jedan od argumenata bila su iskustva i cene u velikim gradovima Zapadne Evrope. Čuli smo koliko košta parkiranje u Londonu ili Njujorku, ali je ovaj prelazak možda suviše radikalan za Balkan. Pa ni Toma Nikolić nije toliko radikalan jer u poslednje vreme često i pomirljivo pominje evropske institucije.
Situaciju u okruženju onomad sam video u prilogu „Ukrštenih reči“ sa rumunske televizije. U Bukureštu takođe kubure s parking-prostorom i odmah su se pojavila balkanska pravila. Ekipa klošara na trotoar nabaca šut i đubre, pa vam po povoljnijoj ceni iznajmljuje parking-mesto. Tajna je dakle u redistribuciji i tranziciji đubreta.
Nastavimo li ovo putovanje po televizijama Balkana, doći ćemo do TV CG i reportaže o Vidovitom Vladi, ekstrasensu iz Pljevalja. Čovek kaže da radi u veoma visokim krugovima, traže ga i političari zbog rejtinga (kao dopunu agencijama), a centrale su mu u Sarajevu i Beogradu. Simptomatično je da se proroci međusobno malo druže, jer kažu da im energija kolega i koleginica baš ne prija. Za nas laike i eventualne klijente, to ne važi. Druga mana ovog humanitarno-avanturističkog zanimanja jeste nedostatak privatnog života, ali što se mora nije teško. Tako je to s vidovnjacima i političarima.
