I ceo mesec kasneći za temperaturama/sparinama, pravo i obećavajuće koncertno leto u prestonici Srbije počelo je krajem kišne nedelje, nastupom Simply Red (dalje: SR) na košarkaškim terenima Partizana unutar tvrđave Kalemegdan. Agencija Avalon iz Skoplja sve češće pravi regionalne turnejice velikih zvezda, a kad joj je na raspolaganju samo 1 koncert (npr. Iron Maiden) koji prevazilazi matičnu im Makedoniju, ne libe se da ga smeste u Balkanu dostupniji Beograd. Tako im je za SR partner bila Arena, zauzeta međutim Univerzijadom pa je ova svirka – na turneji povodom četvrt veka hitova SR (dvostruki CD Greatest Hits 25, slogan 25 Years Of Hits) – izmeštena među vekovne zidine gde je početkom 80-ih radila Rokoteka. Oživljavanje ovog zgodnog prostora smesta nam je pokazalo kako se, postavljanjem pozornice gde je ranije niko od domaćih nije uglavio, može postići bolja preglednost i čujnost. To je lukavo iskorišćeno i da se prilazi/pešačke staze iskoriste kao stajaće galerije pa je za takav prostoprošireni prostor prodato više od 9000 ulaznica (2.950–3.950d.-), ostavljajući neke od naivnih kupaca bez pristupa plaćenim mestima.
Kao ni pri svom prvom gostovanju ovde (hala Pionir, isti milenijum) SR nisu ponudili ništa do rutine, onu turneju dosadno produžavajući u oproštajnu do 2010. Pošto su se njihovi svojevremeno sveži hitići kao Come To My Aid i Holding Back The Years davno izlizali, broj manekenki u video-spotovima debelo premašio broj muzičara, a udarne numere albuma po pravilu postale izbeljene (engl. Vanish… kao Majkl Džekson) obrade stvarnog soula, jasno je da im jeste vreme za gašenje karijere. Iako ženskinje i dalje voli da đuska uz taj pop-fank, ipak su u međuvremenu postali važniji brendovi poput Mad4Red i Red Or Dead. Podbuli Mik Haknal (Mick Hucknall), riđi i loknavi zastupnik tzv. plavookog soula korektno je pevao praćen svojim bendom uz malo duvača i ženskih pratećih glasova. Nagužvana ali mirna publika mogla je zapasti u san letnje noći uz prefinjenu baladu The Air That I Breathe grupe Hollies, no kod SR nadahnuće predugo nije prevagnulo nad kompetencijom. Najavljivanih ‘više od 100 minuta’ programa znači zapravo sat ipo + ukalkulisani bis, te su ovo veče osvetlali Stars – pod oblačnim nebom svetleli su mobilni telefoni, i Money’s Too Tight (To Mention) – prikladna tranziciona himna. Ovacije su ipak izmamile SR za još par numera: posivelo tumačenje krasne If You Don’t Know Me By Now Harloda Melvina i za sam kraj Something Got Me Started, sve sa u Jugoslaviji licenciranih albuma, prva 4.
Istog vikenda raznoliki festivali (Fish, Forrest, EuroMed…) na raznim stranama (Beo)grada prilagođavali su se olujnom vetru, a BluesStock je sa ski-staze u Košutnjaku kliznuo u Dom omladine, pred kišom koja (po Marfiju) onda nije pala. Nastavljajući sedam godina vernosti malog, jednodnevnog festivala Voxstock – zapravo, koncerta pod vedrim nebom, povodom kraja svake sezone bluz-kluba Vox, na obližnjem Banovom brdu – BluesStock je ovim malerom ostao uskraćen i za ozonisani ambijent s odličnim noćnim pogledom na velegrad, i za buljuke izletnički raspoložene, decenijama građene publike/ljubitelja ove vrste muziciranja. Tako da je do hiljadu posetilaca platilo ulaznice (1.000–1.200d.-) za drugi najbolji način znojenja na svetu, sticajem okolnosti u oronuloj, neklimatizovanoj velikoj/bioskopskoj sali tek delimično renoviranog Doma omladine Beograda.
Skraćivanjem programa otpali su slavljenici četvrt veka, Gamblers iz Sr. Mitrovice, i novosloženi prestonički bluz-znalci/znanci, sad kao Desperate Slim & Newcasters, pa je započeo teškaški trio Texas Flood, ovdašnji. Voxstock je prošle godine dorastao značajnim veteranima kao Nine Below Zero (zapršci britanskog Novog talasa), a BluesStock je nastavio da proširuje zahvat, od ruskog bluz-trija Jumping Cats s bubnjarkom, do živahnog američkog Planet Full Of Blues s naglaskom Vuk Džej (J.) te sparingovanjem naše duvačke sekcije i klavijaturiste (iz Point Blank, Blue Family itd.). Zvezde večeri neporecivo su bili BBQ (nije skraćenica od engl. barbecue), petoro prastarih ali držećih protagonista britanskog bluz-buma s kraja ‘60ih, nedavno okupljenih pod odgovarajućom firmom British Blues Quintet.
Iako pripadaju epohi i pravcu uglavnom derivativnog, drugorazrednog električnog bluza prošaranog čvrstim i tzv. progresivnim rokom, možda upravo jer tada nisu bili u prvim borbenim redovima, BBQ i danas imaju
dovoljno strasti i žestine. ‘Škotska bluz-kraljica’ Megi Bel (Maggie Bell) s grupom Stone The Crows bila je najbliže Dženis Džoplin što je moglo doći iz Evrope, ali joj je solo-karijera brzo usahnula; bubnjar Kolin Alen (Colin Allen) pratio je u tom sastavu, a svirao i u Bluesbreakers Džona Mejla (John Mayall); klavijaturista/pevač Zut Mani (Zoot Money) od sopstvenog Big Roll Band protegao se čak do Animals; držeći gitarista/pevač Miler (Miller) Anderson (ex Keef Hartley Band, Savoy Brown, Chicken Shack) ima najviše samostalnih uspeha, ali samozatajna zvezda među njima je levoruki basista Kolin Hodžkinson (Colin Hodgkinson), davni vođa kultnog pa zaboravljenog trija Backdoor (bas-gitara, bubnjevi, saksofon).
Hodžkinson je od onih retkih basista kojima je četiri žice zaista premalo, a biseri večeri bili su njegovo dubinsko ‘kuvanje’ u zvuku BBQ i solo-tačke s pevušenjem, po kojima je decenijama poznat. Nesumnjivo originalan i virtuoz, živi kao rent-a-svirač pa je tako sarađivao u londonskoj fazi Bate Kovača (grupa K2, LP Why, PGP RTB ‘80), a u novije vreme i u Beogradu pratio Krisa Riu (Chris Rea). BBQ su oveštalim standardima udahnuli nešto života, Megi je pevala i Wishing Well grupe Queen, pardon – Free, a najbolji su bili iz škotskog profila Gordog Albiona. Uostalom, severnjački soul je britanski specijalitet. Na kraju, duboko u noć završili su Di Luna Blues Band jednog od rodonačelnika aktuelnog beogradskog bluza Dragana Markovića Mareta (ex Point Blank): obeležavajući 20. godišnjicu provukli su kroz nastup neke od svojih brojnih gitaroša.
