(Plato, Beograd 2003, prevod Božidar Zec)
Kako biste odreagovali kada bi vas neko pitao: „šta ne misliš?“. Pretpostavimo da ste pitanje dobro čuli, da ono glasi upravo tako: „šta ne misliš?“ i da nije neumesna šala (naprotiv, pitanje je postavio pristojan stariji gospodin prodornog pogleda, uredno potkresanih brčića à la Hitler, odeven kao penzionisani službenik osiguravajućeg društva). Uljudno se osmehnete i, uvereni da je tip potpuno lud, brzim se hodom udaljite. (Ti što izgledaju savršeno normalni u stvari su najluđi!) Ukoliko bi se, u međuvremenu, ispostavilo da rečeni opis odgovara liku Martina Hajdegera, genijalnog filozofa i, u slobodno vreme, naciste, ta identifikacija ne bi poništila utisak da u pitanju ima nečeg zaista nerazumnog. Naprotiv.
Hajdeger, naravno, nije išao unaokolo i prolaznike prepadao pitanjem „šta ne misliš?“, ali jeste postavljao pitanja koja su, sa stanovišta logike, bila čist atak na razum. Neka od tih pitanja, kao i neke odgovore, ovdašnji će čitalac, zahvaljujući pre svega prevodilačkoj energiji Božidara Zeca i upornosti izdavačke kuće Plato, pronaći u knjizi Putni znakovi (Wegmarken), Martina Hajdegera. Ova sveska respektabilne voluminoznosti (432 stranice), u kojoj su sabrani neki od najčuvenijih Hajdegerovih tekstova, pojavljuje se nakon knjiga O stvari mišljenja, Predavanja i rasprave, Šumski putevi, čime je u najvećoj meri zaokruženo prevođenje Hajdegerovih kraćih spisa na srpskohrvatski jezik.
ŠTA JE NIŠTA?: Nit vodilja u Putnim znakovima zapravo je pitanje metafizike. Bilo da postavlja problem ničeg („Šta je metafizika?“), ontološke razlike („Stav razloga“), istine („O suštini istine“), čovečnosti čoveka („Pismo o humanizmu“), glavna meta ostaje uvek ista – metafizika. U svakom od svojih likova ona je upućena na ništa.
Šta mislimo kada uplakanom detetu sa razbijenim kolenom kažemo „ne plači, nije ti ništa„? Ne, dakle, šta radimo (jasno je, tešimo dete), nego šta mislimo? I da li, uopšte, ništa možemo misliti? Da li možemo misliti ono što nije i da li možemo pitati šta je ništa? Pitati „šta je ništa?“ znači pitati kako jeste ono što nije. Zar, tako pitajući, ne uništavamo samo pitanje, pa time i mogućnost odgovora? Zar pitanje sebi samom ne oduzima sopstveni predmet? Tim nizom problema Hajdeger otvara svoj čuveni tekst „Šta je metafizika?“ i uvlači nas, bez pardona, u samo središte svoje filozofije.
U ravni razuma i logike ispitivanje onog ništa već je završeno. Ništa se, kaže logika, ne može misliti. Pitati „šta je nije?“ protivrečno je, a protivrečnost je za logiku ćorsokak, kraj puta. Za Hajdegera, međutim, to je tek početak. Putevi koji nikuda ne vode (Holzwege) pravi su izazov. Nauka ne kaže ništa o tome ništa. Ali time što ništa ne govori o ništa ona sebi obezbeđuje mogućnost govora. Tek prećutkujući to ništa, ona je u stanju da kaže nešto.
Šta nas može približiti tome ništa?
Strepnja (Angst) je, kaže Hajdeger, „ukleto mirovanje“ koje se nalazi „u tajnom savezu sa vedrinom i blagošću stvaralačke čežnje“, ali i u stalnoj okrenutosti ka smrti. Strepnja nam oduzima moć govora. Suočen s ničim govor utihnjuje. Ta oduzetost pokazatelj je nadiranja onog ništa. Strepnja raskriva ništa i ukazuje na to da je ono, iako nemišljeno, (bilo) prisutno. Ništa se pokazuje kao neizrečeni i nemišljeni uslov mogućnosti onoga što jeste. Preokret je neočekivan i krajnje zbunjujući: iz apsurda na koji upozorava logika (ne može se istovremeno misliti i nemisliti) sada ulazimo u apsurd koji nas dovodi na sam rub mišljenja: čovek je čuvar Ničeg. U samome sebi čovek nosi vlastitu smrt. I upravo zato živi. Hajdeger slama moć razuma: „Sama ‘logika’ se raspada u vrtlogu izvornijeg ispitivanja.“ Pitanje o ničem, kao o onome što transcendira naše logičke i saznajne sposobnosti, metafizičko je pitanje (meta = iznad, fizika = priroda: ono što nadilazi, prevazilazi prirodu, transcendira je.) Ispitivati ništa znači dovesti u pitanje sve čvrste strukture koje sačinjavaju naš identitet, pokolebati našu sigurnost u nepromenljive oblike, suočiti se sa jezom metafizičkog pitanja. Metafizičko pitanje, međutim, još nije metafizika.
HAJDEGER I NACIZAM: Posledice Hajdegerovog izvođenja su razorne: način na koji čovek nastoji da razume prošlost, sadašnjost i budućnost, jezik i nauku, svoje mesto u kosmosu, Boga i sebe samog, uslovljen je metafizičkim impulsom kao neupitnom prisutnošću sebi, kao identitetom slepljenim za unapred oblikovano sopstvo, kao samoutemeljujućom, supstantivirajućom subjektivnošću. Svet tehnike, koji savremenom čoveku pomaže da očuva identitet, nije ništa drugo do prerušeni svet metafizike. Razum je u svom prosvetiteljskom optimizmu samo preuzeo metafizičke strukture koje su carovale i pre prosvetiteljstva i upakovao ih u drugačije, naučno-tehničko ruho. No, savremeni čovek to više ne zna, jer je zaboravio. (Znanje je isto što i sećanje, tvrdio je još Sokrat.) Opčinjen tehnikom on produbljuje zaborav bivstvovanja u kom (zaboravu) živi.
U Hajdegerovom se mišljenju, naravno, mogu prepoznati mnogi motivi koje će on iskoristiti u svojoj nacističkoj fazi (iz koje, rekli bi cinici, nikada nije ni izašao). Rektorski govor iz 1933. godine u kom će izvarirati motive tla i krvi (tako drage nacistima svih boja i oblika), formalno članstvo u Hitlerovoj nacional-socijalističkoj partiji, opčinjenost Hitlerovim šakama, svastika na reveru čak i posle rata, ostaviće neizbrisiv trag u njegovoj biografiji, tim pre što se nikada nije nedvosmisleno odrekao svog nacističkog angažmana. Čitati Hajdegera iz perspektive njegove nacističke epizode moguće je i legitimno, ali je veliko pitanje da li i najplodnije. Njegovo je mišljenje isuviše moćno i inspirativno da bi se smelo svesti samo na taj momenat, ma koliko on značajan, znakovit, ili čak šokantan bio. Čitati ga najpre kao nacistu, a tek potom kao filozofa, znači prevideti fascinantno bogatstvo jednog strasnog mišljenja. Jer, mišljenje koje iskušava sopstvene granice ne može biti ni nevino, ni bezopasno. A Hajdegerovo je, sviđalo se to nama ili ne, upravo takvo.
