Odluka Ive Milošević da za diplomsku predstavu i zvanično predstavljanje beogradskoj publici odabere tekst kakav do tada nije viđen na pozorišnom repertoaru bila je hrabar potez. U Jugoslovenskom dramskom pozorištu na sceni Teatra „Bojan Stupica“ režirala je dramu Marka Rejvenhila Shopping end fucking, koja, grubo rečeno, govori o homoseksualizmu i seksualnom nasilju. Bilo je to pre dve godine.
Pre toga je, kao ispitnu predstavu, u „Bitef teatru“ režirala Magično popodne Volfganga Bauera. Prošle godine, u Somborskom pozorištu režirala je Kazimira i Karolinu Edena fon Horvata, a krajem ovog marta Razvaljivanje Nila Labjuta u Teatru „Bojan Stupica“. Sledeće nedelje imaće premijeru u Ateljeu 212, sa predstavom Put do nirvane Artura Kopita.
Izbor tekstova čije su teme aktuelne i životne, ali na sceni neočekivane, i način na koji su režirani učinili su da je Ivu Milošević bilo neminovno uočiti.
„VREME„: Čekali ste dve godine na realizaciju Shoppinga. Zašto?
IVA MILOŠEVIĆ: Desio se neki splet okolnosti pa predstavu nije bilo moguće uraditi. Pregovarala sam sa nekoliko pozorišta, i kad sam počela da odustajem, pronašla sam glavnog producenta, Centar za pozorište i igru koji vodi Jovan Ćirilov: ponudila sam projekat Jugoslovenskom dramskom pozorištu i posle je sve krenulo. Moram da kažem da je Ćirilov odigrao presudnu ulogu da se pojavi ova predstava. Meni se Shopping dopao od momenta kada sam ga pročitala, uspela sam da nabavim tekst čim je napisan, htela sam da ga režiram, ali sam od početka osećala neku sumnju da će to neko da igra i da gleda. Ali, na sreću, ispostavilo se da smo mi u pozorištu mnogo veći pesimisti kada je reč o prijemu teme o kojoj govori ovaj komad. Shopping je u svetu napravio neku vrstu revolucije u dramskom pisanju i pitanju šta u pozorištu može da se prikaže i koliko je visok prag publike na šokantne stvari. Ispostavilo se, naime, da je kod nas klima bila zrela za Shopiping.
Rizikovali ste, na samom početku karijere, da vas publika ne prihvati…
Nisam to doživela kao rizik, već kao opredeljenje kojim putem želim da idem. Rešila sam da krenem putem koji garantuje da se moj rad neće svima dopasti. Posle te, očigledno ključne odluke, rizik je postao nebitan. Intimno, imam jedan arogantan odnos prema publici koja ima lenj mozak i od pozorišta očekuje zabavu. Kad radim predstave, uvek gajim neku vrstu prkosa. Kažem i sebi i glumcima da postoje razne predstave u ovom gradu, pa ko neće, ne mora da gleda ovu našu. Ne zanima me šta publika očekuje, mene zanima samo šta ja kao publika očekujem od svoje režije. Neko ko je autor, kreativac, ne treba da razmišlja o tome šta publika voli, već mora da ima dozu narcisiodnosti i da smatra kako publika treba da voli to što on voli.
Tokom proba Shoppinga čule su se priče o naturalistički interpretiranim scenama seksualnog čina u vašoj predstavi. Ispostavilo se da su netačne.
Već i sam naslov komada obećava senzacionalizam, pa su priče očekivane. Shvatila sam da bi rediteljski bilo nepošteno da se moja hrabrost ogleda u tome što bih pokazala nečiju golotinju. Inače, ovaj tekst je u svetu postavljan na scenu sa pokazivanjem ljubavnog čina. Odlučila sam da tako ne uradim zato što sam ga pročitala na jedan senzibilniji način, ne zato što sam morala tako da uradim zbog, recimo, važećeg ukusa publike. Htela sam da otkrijem ljude koji stoje iza tih šokantnih seksualnih pikanterija, da otkrijem čoveka u nekoj promiskuitetnoj situaciji, zanimalo me je šta misli i oseća. Htela sam da tu dimenziju izvučem na površinu zato što sam smatrala da će komad publici tako delovati začudnije. Mislim da taj tekst tako više i bolje dopire do publike. Međutim, moguće da je upravo zbog te takve moje odluke predstava mnoge ostavila razočaranim.
Kako procenjujete pravi momenat za prezentaciju neke teme na sceni?
Ako me je neki komad privukao, to znači da sam u njemu prepoznala neki svoj doživljaj sveta ovde ili u širem smislu u ovom trenutku. Važno mi je pri izboru teksta da imam lični razlog zašto bih ja volela da ga gledam u pozorištu u ovom trenutku, na koji način se mene tiče ovde i sad. I nije mi najvažnije da taj tekst prati dramaturške trendove, uostalom moja treća predstava, Kazimir i Karolina, jeste klasika, prosto moram u tekstu da pepoznam neki naš trenutak, mora da me se intimno tiče.
U trendu su sadržaji o agresivnom, govori se često o estetici agresivnog. Sudeći po vašim dvema poslednjim beogradskim predstavama, vas zanima ta tema.
Mene mnogo više zanima razvojni put do najgore moguće posledice nego ta sama posledica. U svim svojim predstavama ispitivala sam kako stižemo do nasilja, zašto se ono desi, gde je prapočetak procesa i kako na svakodnevnom nivou omogućavamo zlu da se realizuje. Smatram da je to mnogo važnije pitanje u ovom trenutku. To je tema i u Shoppingu i u Razvaljivanju i u Kazimiru – kako se do brutalnosti stiže. Ako saznamo kako, možda ćemo taj uzrok uspeti da otklonimo svako na svom ličnom nivou pa samim tim i širem, naravno. Tekst Razvaljivanje to nosi u sebi. Šokantno u njemu je odsustvo normalnog odnosa prema zlu i nasilju. Mislim da posle celog talasa u dramaturgiji krvi i sperme, pozorišta in yuor face koji već doživljava zasićenje, pozorišta u kome se brutalnost i nasilje izvode na sceni, ovaj tekst nas secira na drugi način, čupa nas iz nekog učmalog odnosa prema nasilju koje već dugo vlada. Kad sam pročitala taj tekst, prva asocijacija mi je bila pokušaj gej parade u Beogradu, prebijanje na ulici i – u celom tom užasu na prvi pogled manje važan detalj – reakcija prolaznika, odsustvo elementarne ljudske empatije. Mislim da je ovaj tekst priča o nama i o našem odnosu prema zlu. Lik koji u predstavi igra Tamara Vučković kaže: „Mi toliko dugo radimo sve pogrešno da posle nekog vremena to počinje da nam deluje normalno.“ Mislim da je to tačna dijagnoza i našeg odnosa danas prema zlu. Prapočetak ubistva leži već u načinu razmišljanja i svako od nas, iako nije direktan izvršilac zločina, već načinom mišljenja saučestvuje u tome.
Ako su prve predstave odredile vašu karijeru, da li su vas i obavezale na predstave koje se problemski i estetski izdvajaju iz uobičajenog repertoara?
Mene lično ne obavezuje, ali postoji neko raspoloženje među drugim ljudima koji navijaju da i sledeća stvar ima osobine koje navodite. U filmu Baskijat ima rečenica: „Važno je da publika ume da prepozna tvoje slike, onda će te voleti i kupovati.“ Ja u tome prepoznajem sličnosti sa stavom ljudi prema mojoj dosadašnjoj karijeri: ljudi vole da postoji jedna Iva Milošević koja pravi baš ovakve predstave. Što se mene tiče, to ne znači da već sledeća predstava neće izneveriti takva njihova očekivanja, s tim što će, podrazumeva se, neki samo moj rukopis biti prepoznatljiv u svakoj od njih.
Mislite na Put do nirvane?
Ne, i sad je sadržaj šokantan, ali mislim da je ovaj tekst nešto vedriji mada ne manje ozbiljan od prethodnih koje sam režirala. Tema je pohlepa, ali u vidu u kakvom je publika ne bi očekivala u pozorištu.
Da li je kod nas hendikep biti mlad?
Kod nas se u mladima ne vidi tržišna vrednost, pa možda zato u našoj kulturi i vaspitanju ne postoji običaj da se stariji uklanjaju mladima, već se očekuje da se mladi sklone da stariji mogu nesmetano da prođu. Možda je to prirodno. Ja sam to osetila na svojoj koži. Štaviše, kod nas mladi svojevoljno pristaju da liče na starije i po sistemu vrednosti i po načinu života i po stavovima. Možda je to posledica hipokrizije, pa mladi imaju potrebu da se uhvate za neki naizgled čvršći sitem vrednosti. Ja se u tome ne pronalazim. Recimo, na Fakultetu dramskih umetnosti ne postoji dovoljno podrške profesora za hrabrije rediteljske poteze studenata. Uče vas da idete na sigurno, stvorena je klima da se na mladima ne rizikuje – što je po mom mišljenju paradoks – diplomske predstave služe za angažovanje glumaca koji dugo nisu igrali, pa će režija biti nevidljiva, reditelj im neće smetati. Zato su nam diplomske predstave poslednjih desetak godina takve kakve jesu. Na sreću, situacija se menja nabolje, mislim da ljudi koji su sada na čelu pozorišnih kuća pokazuju naklonost prema osobenostima mladih reditelja.
Da li vaša generacija reditelja ima crtu koja vas povezuje?
Ne umem da odgovorim. Na mojoj klasi je bio Stefan Sablić, on se uspešno bavi režijom, Ivana Đilas je u Ljubljani i uradila je više predstava, i Bojan Milosavljević koji režira, ali ne u Beogradu. Neki zajednički imenitelj ne pronalazim. Sigurno je da sve nas više zanimaju noviji tekstovi i trendovi i da imamo više sluha za takvu refleksiju sveta, ali više od toga ne umem da kažem.
