Na poslednjem derbiju moj tim je igrao protiv onog drugog. Utakmica je bila onako, srednja žalost, krljanje po nogama dostojno beton lige, a najviše su se ložili i trudili tamnoputi igrači u oba tima i komentatorski tandem na FOX televiziji. OK, izgubili smo iako smo imali igrača više, čestitke protivniku, samo kad pogledaš realno – nije tu bilo mnogo čarolije fudbala. Ostali smo prvi na tabeli, doduše samo sa jednim bodom prednosti. Već u ponedeljak bi od utakmice ostao samo rezultat na poslednjoj strani novina da ponovo nije bilo divljanja na tribinama. Počelo je sa paljevinom na jugu, pa su došli vatrogasci, verovatno je bilo i makljanja, a na severu se, gle čuda, našla izvesna količina pirotehnike, za koju ama baš niko nema pojma – otkud se tu stvorila. Mili bože, čuda velikoga, kad se šćaše po zemlji Srbiji. Iako je vlast odlučila da raskrsti sa huliganima, iako je Brankica Stanković sa ekipom „Insajdera“ već snimila serijal o navijačima – kao u američkoj poslovici – sranja se ipak dešavaju! Policija je, doduše, uspela da uhapsi neke od vinovnika nereda, ali pitam se – šta se to nije promenilo, pa se pomenuta sranja pretvaraju u hronično obolenje.
Na snimku sa tribina mogli ste da vidite razvaljena sedišta od kojih je improvizovana lomača, to navijačko ognjište, oko kojeg se uvek po nekakvoj navici okupljaju. Štaviše, kada su vatrogasci pokušali da ugase požar mlazevima vode, par navijača je raširenih ruku, telima blokiralo vodu. Ljudi štite svoje vekovno ognjište, svoj kult vatre koja se potpaljuje bakljom, raspiruje novinama za sedenje i hrani plastičnim sedištima. Tako zaliveni i okupani – postali su antiteza onoj čuvenoj fotografiji nastaloj na Trgu slobode 9. marta, kada je policijski šmrk neuspešno stao pred devojkom koja je mokra do gole kože stajala sa dignuta tri prsta. Borba protiv nasilja na sportskim priredbama biće mnogo više od obračuna sa huliganima, jer čitavu jednu socijalnu grupu lišavate jedine mogućnosti da doživi tu „uslovnu slobodu“ u trajanju dva puta po 45 minuta plus produžeci. Ukoliko želite da ukinete divljanje, moraćete da smislite šta će ti ljudi da rade, gde će da provode okean slobodnog vremena, bez para, bez prilike, bez perspektive i bez te jedine šanse da svima koji im idu na onu stvar pokažu šta misle tokom utakmice.
Promena mora da nastupi i u poimanju navijanja i navijača. Već godinama se gradi „kult navijanja“, privremenog gubitka mogućnosti racionalnog rasuđivanja. Kod nas je publika frenetična, ponesena „žarom bitke“, a na Balkanu je sve to uvek zaliveno potocima alkohola. Prisetite se samo antropološkog eseja o „Nama“ i „Drugima“ iz popularne reklame za pivo. Opcije su svedene na binarnu podelu – crna ili plava cupi, jedna ili dve flajke piva, moj tim i „onaj drugi“, brda i doline, truba i tambura. U Hrvatskoj postoji gotovo identična reklama „Žuja je zakon“ gde „vatreni“ šetaju diljem „lijepe njihove“ okićeni navijačkim znakovljem. U ovoj reklami se ide korak dalje – pa se u pivsko/ navijački kontekst uvodi i nacionalni ponos! Kod svakog patriote i ljubitelja fudbala, dok pije pivu, rađa se taj ponos, jer je dotično pivo napravljeno u njegovoj zemlji ______ (upišite ime zemlje i zip kod). Nek me sad proglase za paranoika i ludaka, ali ovo mnogo podseća na fašističku estetiku (Naši versus Njihovi) gde čovek nikada nije sam ako ima navijački šal oko vrata i pivo u ruci. Zašto je onda neobično ako je tribina navijačko ognjište? Zašto se njemu/njima uzima za zlo ako na sistem (pandura ili redara) baci sedište, a Gordani Pop-Lazić aplaudira pola Srbije kada u pravcu Predsedavajuće zavrljači „lakovanu žensku cipelu sa niskom potpeticom„. Sve ovo govori da u našem društvu dolazi do opasne polarizacije – do crno-bele podele na „naše“ i „njihove“, samo što je ovog puta ta linija podele granica između bogatih i siromašnih. Politika i ideologija tu nisu uzrok, već opasna posledica. Navijači će tako biti samo huligani, studenti će postati lenštine koje ometaju saobraćaj, a radnici – lenštine što vole da kuntaju na železničkim šinama osluškujući poput Indijanaca da li u Lapovo stiže „gvozdeni konj“.
Ova predstava sasvim odgovara trenutnoj duhovnoj klimi ne samo Novog Sada već cele Srbije (a možda i regiona). Postoji taj snažan osećaj otuđenosti od krupnih političkih promena i osećanje da običan čovek u tim velikim previranjima može biti samo žrtva i da običan građanin na političke smene ne može nikako da utiče, kao što ne može da utiče na to da li će padati kiša ili sneg
Ukupno uzev, Izolacija je sasvim funkcionalan kamerni triler, do izvesne mere osujećen ograničenim budžetom, ali sa konceptom koji ta ograničenja pokušava da premosti
Kristian Novak: Slučaj vlastite pogibelji; Književna radionica Rašić, Beograd, 2023.
Opraštajući se od nas, The Cure su snimili album koji predstavlja emotivni klimaks njihove karijere
Vodeća evropska mreža civilnog društva za kulturno nasleđe Evropa Nostra kandidovala je kompleks Generalštaba za program „7 Najugroženijih“, zbog planova srpske vlasti da ga sruši
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu i pogibija četrnaestoro ljudi, izvesno, privlači veliku pažnju u regionu. Jedan hrvatski medij se, međutim, dosetio kako da zaradi na ovoj nesreći
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
