Na poslednjem derbiju moj tim je igrao protiv onog drugog. Utakmica je bila onako, srednja žalost, krljanje po nogama dostojno beton lige, a najviše su se ložili i trudili tamnoputi igrači u oba tima i komentatorski tandem na FOX televiziji. OK, izgubili smo iako smo imali igrača više, čestitke protivniku, samo kad pogledaš realno – nije tu bilo mnogo čarolije fudbala. Ostali smo prvi na tabeli, doduše samo sa jednim bodom prednosti. Već u ponedeljak bi od utakmice ostao samo rezultat na poslednjoj strani novina da ponovo nije bilo divljanja na tribinama. Počelo je sa paljevinom na jugu, pa su došli vatrogasci, verovatno je bilo i makljanja, a na severu se, gle čuda, našla izvesna količina pirotehnike, za koju ama baš niko nema pojma – otkud se tu stvorila. Mili bože, čuda velikoga, kad se šćaše po zemlji Srbiji. Iako je vlast odlučila da raskrsti sa huliganima, iako je Brankica Stanković sa ekipom „Insajdera“ već snimila serijal o navijačima – kao u američkoj poslovici – sranja se ipak dešavaju! Policija je, doduše, uspela da uhapsi neke od vinovnika nereda, ali pitam se – šta se to nije promenilo, pa se pomenuta sranja pretvaraju u hronično obolenje.
Na snimku sa tribina mogli ste da vidite razvaljena sedišta od kojih je improvizovana lomača, to navijačko ognjište, oko kojeg se uvek po nekakvoj navici okupljaju. Štaviše, kada su vatrogasci pokušali da ugase požar mlazevima vode, par navijača je raširenih ruku, telima blokiralo vodu. Ljudi štite svoje vekovno ognjište, svoj kult vatre koja se potpaljuje bakljom, raspiruje novinama za sedenje i hrani plastičnim sedištima. Tako zaliveni i okupani – postali su antiteza onoj čuvenoj fotografiji nastaloj na Trgu slobode 9. marta, kada je policijski šmrk neuspešno stao pred devojkom koja je mokra do gole kože stajala sa dignuta tri prsta. Borba protiv nasilja na sportskim priredbama biće mnogo više od obračuna sa huliganima, jer čitavu jednu socijalnu grupu lišavate jedine mogućnosti da doživi tu „uslovnu slobodu“ u trajanju dva puta po 45 minuta plus produžeci. Ukoliko želite da ukinete divljanje, moraćete da smislite šta će ti ljudi da rade, gde će da provode okean slobodnog vremena, bez para, bez prilike, bez perspektive i bez te jedine šanse da svima koji im idu na onu stvar pokažu šta misle tokom utakmice.
Promena mora da nastupi i u poimanju navijanja i navijača. Već godinama se gradi „kult navijanja“, privremenog gubitka mogućnosti racionalnog rasuđivanja. Kod nas je publika frenetična, ponesena „žarom bitke“, a na Balkanu je sve to uvek zaliveno potocima alkohola. Prisetite se samo antropološkog eseja o „Nama“ i „Drugima“ iz popularne reklame za pivo. Opcije su svedene na binarnu podelu – crna ili plava cupi, jedna ili dve flajke piva, moj tim i „onaj drugi“, brda i doline, truba i tambura. U Hrvatskoj postoji gotovo identična reklama „Žuja je zakon“ gde „vatreni“ šetaju diljem „lijepe njihove“ okićeni navijačkim znakovljem. U ovoj reklami se ide korak dalje – pa se u pivsko/ navijački kontekst uvodi i nacionalni ponos! Kod svakog patriote i ljubitelja fudbala, dok pije pivu, rađa se taj ponos, jer je dotično pivo napravljeno u njegovoj zemlji ______ (upišite ime zemlje i zip kod). Nek me sad proglase za paranoika i ludaka, ali ovo mnogo podseća na fašističku estetiku (Naši versus Njihovi) gde čovek nikada nije sam ako ima navijački šal oko vrata i pivo u ruci. Zašto je onda neobično ako je tribina navijačko ognjište? Zašto se njemu/njima uzima za zlo ako na sistem (pandura ili redara) baci sedište, a Gordani Pop-Lazić aplaudira pola Srbije kada u pravcu Predsedavajuće zavrljači „lakovanu žensku cipelu sa niskom potpeticom„. Sve ovo govori da u našem društvu dolazi do opasne polarizacije – do crno-bele podele na „naše“ i „njihove“, samo što je ovog puta ta linija podele granica između bogatih i siromašnih. Politika i ideologija tu nisu uzrok, već opasna posledica. Navijači će tako biti samo huligani, studenti će postati lenštine koje ometaju saobraćaj, a radnici – lenštine što vole da kuntaju na železničkim šinama osluškujući poput Indijanaca da li u Lapovo stiže „gvozdeni konj“.
Selaković je dno dna kakvo se nije moglo zamisliti i ja, iskreno rečeno, ne mogu da zamislim gore od Selakovića, kad je sektor kulture u pitanju, rekao je Ivan Medenica
Marta prošle godine zidanje Trampovog hotela u Beogradukoštalo je oko 460 miliona evra, a sad, kad je sporazum propao, predsednik Vučić kaže da košta 750 miliona dok Jovanov i Đuka tvrde da je mnogo skuplji
Festival „Dani Smiljane Mandukić“ biće održan uprkos činjenici da nije podržan, opstajući isključivo zahvaljujući posvećenju njegovih organizatora i učesnika
Milena Radulović dobila je Gran pri ne: Bitefa ne samo zbog uloge u „Procesu Peliko“, već i zbog svega što je napravila za sve žene u regionu
Reč je o odnosu između oca i sina, o suočavanju sa konačnošću očinske figure, što se uvek događa iznenada bez obzira na to koliko se u mislima pripremali za to
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Niko od nas nema prava na odustajanje od slobode. Neprihvatljivo je klonuti duhom. Neprihvatljivo je napuštanje poslednje linije odbrane. Jer juriš varvara na tužioce i sudije njihov je poslednji atak. Iza toga je ambis
Propast projekta “Generalštab” i podizanje optužnice protiv ministra kulture
Dan kada im je krenulo nizbrdo Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
