Za njegove drugove, prijatelje i poznanike stigla je ovih dana šokantna i tužna vest iz Brazila: profesor Miroslav Milović (1955) preminuo je od komplikacija izazvanih virusom korona 11. 2. 2021. godine. Navikli smo da on odlazi, dolazi, donosi, ali teško je zamisliti da će to kretanje ikada prestati.
Rođen je u Čačku, diplomirao je filozofiju u Beogradu, doktorirao u Frankfurtu, habilitacioni rad odbranio u Parizu, predavao etiku u Beogradu (1987–1996), istraživao, radio i predavao u Grčkoj, Turskoj, Japanu, Španiji, da bi najduži deo svoje karijere proveo u Brazilu, kao profesor na Odseku za pravo i programu Metafizika, Univerziteta u Braziliji, gde je postao popularan pod nadimkom Miro. Bavio se temama iz moderne i savremene filozofije, uglavnom etikom, filozofijom prava i političkom filozofijom. Na srpskom jeziku je objavio četiri knjige, Refleksivni argument (Beograd 1989), Etika i diskurs (Beograd 1992), Zajednica razlike (Gradac, Čačak 2008), Metafizika i politika (Gradac, Čačak 2018), od koji su poslednje dve prevodi sa portugalskog. Pored toga objavio je desetine radova na srpskom, nemačkom, engleskom, španskom, portugalskom itd.
Miroslav Milović spada u mislioce koje je teško svrstati u škole, sledbenike ili smestiti na police. Njegovu karijeru obeležilo je studiranje u Frankfurtu gde je odbranio doktorat pod mentorstvom dve velike filozofske zvezde – Karla-Otoa Apela i Jirgena Habermasa. Prve dve njegove knjige su pisane unutar ovog okvira i bavile su se reformulacijom posustale kritičke teorije društva u svetlu jezičke transformacije i teorije komunikativnog delovanja. Druge dve knjige šire opseg tema, autora i argumentacije i jasnije pokazuju pravac kojim se njegova misao kreće, ona postaje, uprkos jeziku kojim je artikulisana, mnogo konkretnija i političnija: „Tražeći ili afirmišući ovaj život koji još uvek pulsira izvan sistema, moramo da se vratimo svim aspektima u kojima se on manifestuje, da ne bismo stvorili nove identitarne kulture.“ (Milović, 2018)
Da bi uhvatio ovaj život koji „pulsira izvan sistema“ i istovremeno afirmisao „zajednicu razlike“, Milović se okrenuo argumentima autora poput Fukoa, Deride, Agambena, Negrija itd. ali sa namerom da ih uskladi sa ambicijama posrnulog i izopačenog projekta moderne, ne sa samom modernom u kojoj su se one preokrenule u novo sredstvo vladavine. Mnogostrukost oblika potčinjavanja ne dopušta da se priča o emancipaciji obespravljenih, eksploatisanih, isključenih i ugnjetenih ikada zatvori i istorija završi: „Svet je načinjen i mi moramo da ga menjamo.“ Uvek mora postojati prostor, u formi otpora, za političku subjektivaciju ovih grupa.
Habermasov i Apelov projekat nije dao potpun odgovor na pitanje kako je to moguće; putokaze za novi odgovor Milović je tražio u radovima gorepomenutih autora, ali i kod modernih autora (posebno Kanta i Hegela), antičkih autora (Platona i Aristotela), kao i u aktuelnim raspravama o EU ili raspravama koje su vođene u Jugoslaviji. Pred kraj svoje poslednje knjige on na jednom mestu kaže: „Sećam se da smo u mojoj zemlji (kurziv Đ.P.), bivšoj Jugoslaviji, vodili mnoge rasprave u tom pravcu…“
Ovo navodim jer je Miroslava obeležila sudbina Jugoslavije i nemogućnost da se ona pretvori u „zajednicu razlike“, umesto u mnoštvo sukobljenih identitetskih politika koje su je odvele u rat i raspad. To je i jedan od razloga što ovde nije pronašao svoje mesto, a što se u uvek dinamičnoj i uzavreloj Južnoj Americi konačno „skrasio“ i pronašao mesto gde njegova misao dobija smisao. Nažalost, nije jedini.
Nemoguće je u ovakvim tekstovima odupreti se ličnim sećanjima. Miroslav je u naš život tokom studija filozofije ušao tako što se na svom prvom predavanju pojavio, prišao nam i pitao zašto sedimo toliko daleko i ćutimo. Kasnije je postao drugar i prijatelj koji je uspešno razbio početnu distancu, ali pitanje zašto stojimo toliko daleko (od pretpostavljenog autoriteta) i ćutimo (pred njim) i dalje nas muči.
