Pulsirajuće audio-skulpture

Danijel Lopatin (r. 1982), poznat pod umetničkim imenom Oneohtrix Point Never, ima već sad životopis dostojan nekog nezavisnog filma: ovaj rođeni stanovnik Bostona odrastao je kao naslednik sovjetske kulturne baštine, jer su mu roditelji bili ruski Jevreji, koji su u SAD emigrirali sedamdesetih. Kako su bili iz muzičke profesije (majka profesorka muzičkog, otac poluprofesionalni klavijaturista), čini se da je njegov životni izbor bio unapred zacrtan. Instrumenti sa kojima je počeo bili su sintisajzer i sempler – te električne gitare XXI veka. Kad se preselio u Njujork i otkrio tamošnju underground noise scenu, našao je plodno tle za svoje eksperimentalne ludorije, ubrzo ih pretvorivši u uzbudljivu, uglavnom elektronsku instrumentalnu muziku neobično snažne emocije.

Kao neka vrsta otkačenog pop antiheroja, Oneohtrix Point Never je u poslednjih desetak godina postao cenjeni umetnik, prihvaćen kao skriveno blago u najozbiljnijim art krugovima, pritom poznat i masovnoj publici. Naročito je blizak saradnik The Weeknd-u, velikoj kanadskoj pop zvezdi etiopskog porekla, sa kojim sarađuje od njegovog hit albuma After Hours (2020) i na čijem je poslednjem Dawn FM (2022) – komponovao skoro sve pesme. Nisu mu strani ni drugi izleti u mainstream produkciju, a postao je izuzetno tražen kao kompozitor filmske i druge namenske muzike od kad je 2017. dobio nagradu na Kanskom festivalu za najbolji soundtrack (film Good Time, reditelja Bena & Josha Safdiea, u kome jednu numeru peva i Iggy Pop).

Privukavši pažnju na sebe nezavisno objavljenom pločom Replica (2011), zasnovanom na hipnotičkom sampledelica ugođaju, izgrađenom od uzoraka starih TV reklama, Oneohtrix Point Never se probio serijom izdanja za prestižnu englesku nezavisnu kuću Warp: saradnju je započeo sa R Plus Seven (2013), usledio je zatim radikalni Garden of Delete (2015), a zatim i komunikativniji Age Of (2018) i Magic Oneohtrix Point Never (2020), na kojima je čak i zapevao. Upravo objavljeni Again deseti je po redu album koji nam isporučuje Oneohtrix Point Never i jedan od njegovih najboljih – Lopatin sâm kaže da ga je koncipirao kao istraživanje sopstvenog odrastanja, odnosno “saradnju između onog kakav sam sad i mladog sebe”. Upravo zbog toga, ova “spekulativna autobiografija” u obliku muzičkog albuma funkcioniše i kao istorija alternativne muzike u poslednjih dvadesetak godina.

SPOLJNI PRIJATELJI

Glavno pitanje u vezi sa Oneohtrix Point Never-om uvek je isto: kakva je to muzika koju on komponuje? Pre svega, u pitanju su pulsirajuće audio-skulpture koje se često uopšte ne povinuju nikakvim pravilima, sledeći emotivnu logiku koju samo one poznaju. Deluju kao da su žive i stalno se kreću. U njima nalazimo elemente konkretne muzike, eksperimentalne elektronike, alternativnog roka, savremene umetničke muzike, noisea – sve pomešano u pop smesu koja opisuje ovo mesto i vreme na direktan način. Stvaralaštvo Danijela Lopatina može da se poredi isključivo sa Aphex Twin-om, pošto se radi o jednom od onih retkih umetnika čiji rad ne spada u postojeće kategorije, nego definiše nove, buduće. Kroz njega je elektronska muzika postala akter dnevnih zbivanja na način na koji su bili rokenrol nekad ili hip hop sad.

Dublje proučavanje daje sledeći zaključak: Oneohtrix Point Never je apstraktni pesnik u oblasti pop muzike, koji se isprva koristio nađenim zvučnim uzorcima, da bi onda počeo svesno da kreira muzičko tkivo koje zvuči, zuji, šušti i bruji kao istrgnuti komadi našeg slušnog okruženja. U njegovim pesmama čujemo ostatke svih drugih pop muzika, od bluza i džeza do EDM disk džokeja. Često nalazi inspiraciju u kiču i raznoj usputnoj muzici, seckajući je tako da dobije ritam i zasija unutrašnjom lepotom – stavljajući takve kompozicije pored cool komada, koji su neosporno takvi na prvo i svako drugo slušanje, Lopatin želi da poruči kako su sve muzike jednako važne i da je samo naš izbor u kojoj od njih ćemo prepoznati sebe. Ovo je za nekog možda frapantan zaključak posle 200 godina moderne pop kulture, zasnovane na bildovanju žanrovske različitosti, ali je potpuno konzistentan sa savremenim doživljajem muzike, do kog se dolazi brzinskim random slušanjem klipova na internetu.

U ovom iskrivljenom sećanju na muziku dolazi do ubrzanog mešanja svega i svačega, čime se relativizuju svi nametnuti narativi o popularnoj muzici koji su važili dosad. Ne zaboravimo da je Lopatin po struci – arhivar. Tako ćemo na Again naći jedno pored drugog: otvaranje u stilu dizajnirane klasike (Elseware), melanholični alternativni rok (Krumville), gracioznu elektro elegiju (Locrian Midwest), duhovito skidanje Kraftwerka (Plastic Antique), omaž My Bloody Valentine (Gray Subviolet), čist post rock (On an Axis), otvoreno kičaste trenutke (Nightmare Paint i Memories of Music), numere u kojima se glas autora iznenada pojavljuje u svoj svojoj ranjivosti (World Outside i grandiozna finalna A Barely Lit Path), kao i nešto što bismo mogli opisati kao angažovano vrtložno strujanje zvuka (Again). Svet ove ploče je svet u kome nema odmora od preskakanja iz jednog u drugo stanje, sve dok u potpunosti ne doživimo istinu da unutrašnjeg mira nema i više ga nikad neće biti. I prihvatimo da je to super!

SPOLJNI NEPRIJATELJI

Potpisniku je najdraži citat Danijela Lopatina – njegov odgovor na pitanje šta ga je inspirisalo da pravi ovakvu muziku: “Svi oni čudni delovi u pesmama The Beatles-a”. I zaista, kad bi se ukrstio broj “čudnih delova u pesmama The Beatles-a” i broj ljudi koji su ih čuli i na koje su oni uticali, menjajući im viziju sveta u kome živimo – još jednom bismo shvatili do koje mere je četvorka iz Liverpula promenila globalnu kulturu. Kad se malo probijete kroz sve te “pametne” slojeve muzike Oneohtrix Point Never, postajete polako sigurni kako je skor nastao negde na razmeđi starinskog preslušavanja The Beatles-a, Pink Floyd i My Blood Valentine sa jedne, te Kraftwerk, Tangerine Dream i Vangelisa, sa druge strane, sve to propušteno kroz mrežu digitalnog oneobičavanja i namernog stvaranja nepravilnosti. Čini mi se da iza svega toga probija jedno vrlo rusko ili istočnoevropsko iskustvo sa svim onim što je drugačije u savremenoj pop muzici, krajnje se nesputano i nepredvidljivo odnoseći prema toj tradiciji.

Oneohtrix Point Never kao umetnik u muzičkoj sferi otelotvoruje sve dileme ovog doba: on ravnopravno kombinuje živo i neživo, analogno i digitalno, stvarajući zvučne teksture koje pre našeg vremena nije bilo moguće kreirati. Osim legendarnih živih muzičara, kao što su Jim O’Rourke i Lee Ranaldo (obojica iz Sonic Youth), na albumu Again učestvuju i oruđa veštačke inteligencije, da bi se našla najbolja rešenja. Ovde više nije važno ko je živ a ko neživ, sve dok proizvodi zvuk. Orkestar svira “fantaziju za hipstere”, kako neko lepo reče, muziku u kojoj se budućnost već desila i svi roboti su odavno mrtvi.

Uostalom, omot albuma čini upečatljiva skulptura norveškog umetnika Matiasa Faldbakkena, na kojoj vidimo zavezane neki stare kompjuterske zvučnike. Ovo je poema o prolaznosti digitalnog.