Psihologija vlasti i smisao poretka

Junak romana Milovana Marčetića Knjiga o Beuku („Čigoja“, 2014) lektor je po imenu Bogdan Beuk, zaposlen u jednoj značajnoj beogradskoj izdavačkoj kući. On smatra da svet treba „popravljati i prepravljati, jednako kao što se popravljaju i prepravljaju rukopisi“, pa zato, kada mu dođe na lekturu rukopis knjige predsednika države, umesto da ga samo lektoriše on ga prepravlja i menja smisao napisanog. Da stvar bude ozbiljnija, rukopis koji prepravlja sadržavao je predsednikov politički program i viziju budućnosti države i nacije. Beuk prepravke vrši bez znanja autora i urednika, a kada prepravljena knjiga bude odštampana i njegova subverzija bude otkrivena, na Beuka se obrušavaju najmračnije strukture vlasti.

Knjiga o Beuku je prvi Marčetićev roman. Do sada je objavio šest pesničkih zbirki, dve knjige izabranih pesama i četiri knjige priča. Nagrađivan je za gotovo sve knjige, i pesničke i prozne, a za priču Izlazak je 2012. godine dobio „Andrićevu nagradu“.

„VREME„: U vašem romanu dominiraju tri teme. Prva na koju čitalac nailazi je usamljenost. Bogdan Beuk, junak romana, dobro se snalazi u svom samačkom životu, čak mu i prija. Zašto? Da li i vi smatrate da savremeni čovek polako, ali sigurno prestaje da bude društveno biće?

MILOVAN MARČETIĆ: Čini se da savremeni čovek zaista prestaje da bude društveno biće na način na koji je to donedavno bio. Današnja društvenost je drugačija, delom i zbog velikih mogućnosti komunikacije na daljinu. To je naizgled paradoksalno: mogućnost komunikacije je veća, a društvenost se smanjuje. Javlja se i neka nova vrsta otuđenosti. Čovek, bar onaj koji nastoji da ozbiljno promišlja svet oko sebe, gubi veru u vrednosti tog sveta. Opasnost je u tome što on, i kao pojedinac i kao socijalno biće, nije izgubio nijednu od svojih destruktivnih sposobnosti. Dvadeseti vek je to drastično pokazao, a već na svome početku to pokazuje i dvadeset prvi. Čovek našeg vremena podložan je manipulaciji, lako postaje oruđe ili žrtva moći koja radi za neki svoj interes. U svakom slučaju, on ne odlučuje o svojoj sudbini, a ni u takozvanoj intelektualnoj eliti i idejama te elite ne vidi neki moralni uzor i pouzdano vođstvo. Te elite su potkupljene ili od strane kapitala ili od strane državne vlasti. Današnji čovek je razdražen i agresivan, ili pak letargičan, što je u novije vreme karakteristično za našu sredinu, upravo zbog gubljenja poverenja u sisteme kojima je okružen. On je svestan da se kreće u pogrešnom smeru, ali ne zna kako bi se tome suprotstavio. U takvom ambijentu i međuljudski odnosi, i u manjim i u većim zajednicama, često su loši.

U sličnom svetu živi i junak moga romana, koji se na pobunu ipak odlučuje. Bogdan Beuk na početku nije usamljen, mada, kao samac, jeste pomalo osobenjak. Osećanje usamljenosti kod njega se javlja, a posle toga i progresivno raste, kada shvati da se svi suprotstavljaju njegovom subverzivnom činu i doslednosti. Svoj otkaz i odlazak iz Zavoda Beuk na početku vidi i kao priliku da svoj život usmeri boljim tokovima. Ali on u toj svojoj novoj situaciji uživa samo kratko, pošto isključenje iz opštežića ne garantuje očuvanje privatnosti.

Sledeća tema je čin pojedinca – Beukova potreba da popravi svet. Ispostavi se da je njegova namera bila utopistička i uzaludna. Zašto?

Problem nije u toj njegovoj potrebi, mnogi žele da poprave svet, već u načinu na koji on pokušava da to učini. On se oslanja na svoju profesiju i pokušava da svet popravi uz pomoć teksta. To takođe nije novo. Nasuprot Beukovih plemenitih namera i praktičnih pokušaja stoji stvarnost, praksa društvenog i političkog života, uskogrudost vlasti, nerazumevanje šefova i prijatelja. On vlast, oličenu u ličnosti predsednika, ipak dovodi u nezgodnu situaciju, jer ta vlast ne želi da je smatraju nedemokratskom. Otud pritisci na njega da povuče otkaz. Dakle, vlast samo glumi demokratičnost. Zar nije i naša stvarnost takva, i sadašnja i minula? I utopistički projekti i naizgled ozbiljne teorije čiji su cilj bolja država i društvo mogu da dovedu do rezultata suprotnih namerama njihovih autora ili izvršitelja. U takvim projektima ponekada stradaju milioni ljudi. U mome romanu strada jedan čovek, Bogdan Beuk. Onima koji naređuju njegovu egzekuciju ništa ne znači njegovo priznanje krivice. Oni ga kažnjavaju zato što je narušio poredak stvari, pa hajde da ga, za svaki slučaj, sklone. Njegova situacija i sudbina slične su situaciji i sudbini junaka Kafkinog Procesa, Jozefa K.

Treća tema je razočaranje u predsednika države zbog toga što nije sproveo ideju i program zbog kojih su ljudi glasali za njega. Knjigu o Beuku moguće je zato doživeti kao romansirani dokument naše svakodnevice.

Roman govori o današnjem vremenu i ovdašnjem životu, ali teme kojima se bavi su i univerzalne: to su teme krivice i kazne, pobune, izneverenog očekivanja… Izneverena očekivanja kada je u pitanju predsednik i njegov politički program su glavni povod Beukovog delovanja. Ali, ta očekivanja zajedno s njegovim neuspehom u popravljanju sveta na kraju postaju izgubljene iluzije, kako bi ih nazvali romanopisci devetnaestog veka. Sam predsednik ostaje nevidljiv, ne izlazi na „scenu“ romana. On deluje iz senke i posredno. Nada u pojavu dobrog, pravog „vožda“ živa je vekovima i neobično je da narod s tako „bogatom“ istorijom toliko ulaže u takve iluzije. To je, naravno, i deo mentaliteta: da nam je dobar vođa pa da nam reši sve probleme, i državne i lične, da se mi sami oko toga previše ne trudimo. Kad smo kod predsednika, trebaju nam predsednici koji će svakodnevno činiti da nam bude bolje, koji će nas motivisati ili bar stvoriti ambijent, zakonski i kulturni, da radimo i stvaramo, a ne vođe koje će nas preko tv-ekrana ubeđivati da nam je dobro i kad nam je najgore, koje će nas svakodnevno ružiti i optuživati za nerazumevanje bajki koje nam pričaju. Sve to liči na Trumanov šou, koji nam prikazuju godinama, 24 sata dnevno. Samo što se glavni junak filmskog Trumanovog šoua bori za slobodu i simpatičan je lik (zahvaljujući i darovitosti Džima Kerija), za razliku od Trumana koga gledamo u našem rijaliti-šou.

Lektor Bogdan Beuk prepravi sadržaj predsednikove knjige Bolja država. Predsednik ga zbog toga ne kažnjava eksplicitno, ali, uništavanjem tiraža knjige, anonimnom lektoru oduzme mogućnost da postane poznat. Da li je i time Beuk kažnjen?

Beukov pokušaj popravke sveta je iskren i bez ličnog koristoljublja. Njegov prijatelj Maleš, pak, nastojeći da otkrije dublje razloge Beukovog postupka, misli da mu pri tome ipak nije bilo strano i lično častoljublje. Ali to je Malešovo razmišljanje. Sam Beuk svojim ponašanjem i delovanjem ne pokazuje da mu je stalo da postane „poznat“, a i da jeste, i da je u tome osujećen, egzekucija je svakako mnogo teža kazna od osujećenosti.

O neuobičajenom delu jednog lektora javnost informišu Novosti, i nijedan drugi medij. Kako je u ovo vreme željno skandala to moguće?

Novosti, naravno, ne moraju da budu i Večernje. Čitalac lako može da zaključi da je razlog što se o Beuku više ne piše u tome što je dalje pisanje sprečeno. Uostalom, i danas neke informacije bivaju po kratkom postupku zaustavljene. U poslednje dve-tri godine vratile su se neki oblici cenzure: zbog pritiska iz vrhova vlasti, ili kao autocenzura, ili uz pomoć finansijskih restrikcija, ili iz udvoričkog mentaliteta nekih urednika i novinara itd. Beuku ne smeta što o njemu ne pišu, pošto on želi da se u svakom pogledu udalji od Zavoda. Pisanje o skandalima ili izmišljanje skandala nije dokaz slobode medija.

Već smo rekli da je u vašem romanu prepoznatljiva naša politička atmosfera. Kako treba shvatiti vašu odluku da Beuka kažnjava služba koja je iznad predsednika?

Ne bi trebalo da bude neobično što Beuka kažnjava nezvanična vlast, moćnija od zvanične, nevidljiva, nepersonalizovana, neprepoznatljivog identiteta. Setimo se šta se u našoj zemlji, takođe i u okruženju, dešavalo u poslednje tri decenije, a ni ranija vremena u tome nisu oskudevala, samo što se više krilo. Pripovedač u romanu tu nezvaničnu vlast ne naziva „službom“. Kad je pominje, naredbodavac egzekucije kaže „mi“, ili tako nekako. To „mi“ za javnost je bezlično, a svoju moć crpi i iz sposobnosti nevidljivog trajanja i iskustva stečenog iz takvog trajanja. Setimo se nekih ubistava; još se ne zna ko je njihovo izvršenje naredio. U 18. poglavlju romana pokušao sam, u formi dijaloga naredbodavca i izvršioca Beukove egzekucije, da nešto kažem o „filozofiji“ i „psihologiji“ te nadvlasti. To, naravno, zvaničnu vlast ne oslobađa odgovornosti. Setimo se ubijenih novinara, imao sam i njih na umu kada sam pisao priču o Beuku.

Roman počinjete pričom čija je radnja deo romana na simboličkom nivou: osuđenik otkriva svom dželatu istinu, što dželata gane do suza. Zar zaista mislite da bi oni od kojih zavisi naša egzistencija tako reagovali?

Dželatu u toj takozvanoj umetnutoj priči suze poteku kada otkrije da je osuđenik njegov nekadašnji najbolji prijatelj. Poruka te priče je potreba za praštanjem, što je i jedna od poruka, istina eksplicitno neizrečena, i samog romana.

Kritičari hvale vaš stil zbog pesničke konciznosti, zbog poštovanja reči, što je u ovo vreme književne hiperprodukcije i želje za velikim tiražima retka pojava. Zašto vi pišete?

Pesničko iskustvo je dobrodošlo proznom piscu i često su najbolje stranice u prozi one u kojima ima poezije, u kojoj govori i pesnik. Dovoljno je da se setimo Crnjanskog, ili recimo Rastka Petrovića. Pripovedanju sam se učio i pišući priče. Mislim da su dobro uobličen izraz, književna pismenost, dobar stil, minimum koji se očekuje od pisca. Neki to ipak nazivaju cepidlačenjem. Pokušao sam u svome romanu da dotaknem neke teme o kojima se nedovoljno otvoreno govori. Nastojao sam da stvorim žive likove, po svojim karakteristikama osobene, u kojima će čitalac prepoznati određene tipove ljudi koji žive u naše vreme, oko nas. Imponuje mi što je nekoliko kompetentnih, stručnih čitalaca, među njima i jedan dramaturg, ocenilo da roman ima i visok dramski potencijal.

Pišem zbog toga što je to moje opredeljenje, što volim književnost, zato što mislim da ima mnogo toga što se najbolje može izraziti kroz ovu umetnost. Kada je u pitanju književnost, najlepše od svega je pisanje. Sve ostalo, a posebno književni život kod nas, prilično je daleko od lepote.

Da li je vaša Knjiga o Beuku realizacija namere koju Beuk nije ostvario?

Ako mislite na popravljanje sveta, moje ambicije nisu megalomanske kao što su Beukove, ali naravno da razmišljam o svemu onome o čemu je i Beuk razmišljao. I ako pisac sme navijati za nekog svoga junaka, navijam za Beuka, a ne za Nevajdića, Lojpura ili predsednika. Bolju državu nisam pročitao, nema je u prodaji, ali verujem da bih se složio s većinom Beukovih izmena u toj knjizi.