(Psiho)drama glume

Svaki novi film Gorana Markovića očekuje se sa posebnom ustreptalošću i uzbuđenjem, barem ako se pitaju gledaoci koji vole i prate srpski film i koji znaju da cene autorski rukopis. Takav je slučaj i sa Delirijum tremensom, tragikomičnom dramom o životu glumaca koja je svetsku premijeru imala početkom godine na 47. FEST-u i koja je, nakon leta i brojnih nagrada na domaćim festivalima, upravo stigla na repertoar naših bioskopa.

Delirijum tremens je nastao u produkciji Radio-televizije Beograd, baš kao i Markovićev prethodni projekat Slepi putnik na brodu ludaka. Kostimirana drama o poslednjim danima Petra Kočića predstavljena je publici u dve verzije: prvo u vidu dvodelnog televizijskog filma (ili mini-serije, ako vam je tako draže), a zatim i kao bioskopski film, takođe premijerno na FEST-u. Sudbina Delirijum tremensa je slična, mada je redosled prikazivanja logičniji: ovoga puta je film imao prednost (nakon festivalskog života usledila je i redovna bioskopska distribucija od 29. avgusta), dok će se četvorodelna serija naći na malim ekranima do kraja godine.

Delirijum tremens je jedan izrazito glumački film, a istovremeno i film koji se bavi fenomenima pozorišta i pokretnih slika. Marković voli i odlično poznaje glumce (što i ne čudi, imajući u vidu da je rođen u glumačkoj porodici, te da je čitav život proveo radeći u pozorištu i na filmu), što je već pokazao više puta u karijeri (setimo se samo filma Turneja u čijem je središtu pozorišna trupa zalutala na ratište), a naši glumci su upravo u njegovim filmovima neretko ostvarivali svoje najbolje i najzapaženije uloge. Markovićev najnoviji film je u potpunosti podređen Tihomiru Staniću koji glumi Dagija, glumca koga je stil života gurnuo u bolest. Stanić je za ostvarenu ulogu nagrađen na FEST-u kao najbolji glumac, a nedavno mu je u Nišu uručen gran-pri „Naisa“. Zasluženo, pošto je Stanić zaista odličan. Delirijum tremens je prvenstveno priča o glumi i glumcima, data kroz lik sredovečnog glumca koji vlastitu nesigurnost „leči“ alkoholom i vanbračnim avanturama. Na papiru, Dagi je hodajući stereotip, ali inteligentni scenario i režija, u zbiru sa Stanićevom nadahnutom glumom, uspevaju da ovu priču učine dirljivo životnom, te višestruko biografski obojenom.

Delirijum tremens je nastao po Markovićevom istoimenom dramskom tekstu, koji je uspešno igran trinaest godina na sceni Beogradskog dramskog pozorišta, a u kojoj je lik Dagija tumačio Predrag Ejdus (1947–2018). Prvobitni plan je bio da Ejdus glumi i u adaptaciji (koja je, uostalom, po Markovićevim rečima, i bila Ejdusova ideja), ali se to izjalovilo zbog pogoršanja glumčevog zdravstvenog stanja. Ulogu je, uz Ejdusov blagoslov, preuzeo Tihomir Stanić, hrabro i nadahnuto kanališući ostavštinu starijeg kolege, ali i vlastite demone i strahove. U takvoj sprezi se rodila jedna upečatljiva uloga koja je, to je već sasvim jasno, obeležila Stanićevu karijeru. U filmu su lepe epizode ostvarili Gorica Popović, Anita Mančić, Igor Đorđević, Dragan Petrović Pele, Bereda Rešit, Maša Dakić, Milica Zarić… Neki od njih su igrali i u istoimenoj pozorišnoj predstavi, a većinom su stari i provereni Markovićevi saradnici, pa se ta uigranost vidi na ekranu. Nada Šargin i Miodrag Krstović takođe glume glumce i izvlače maksimum iz svog ograničenog prisustva. Ipak, svi su oni samo podrška. Glavna zvezda filma je Stanić, i po njegovom upečatljivom, višeslojnom nastupu će ovaj film prevashodno i biti upamćen.

Za razliku od većine televizijsko-bioskopskih prekombinacija koje su poslednjih godina preplavile ponudu, Delirijum tremens uglavnom uspeva da prevaziđe svoju prvobitnu namenu (televizijsko prikazivanje) i parira domaćim filmovima u kino ponudi, mnoge od njih i natkrilivši kada je reč o kvalitetu i postignuću. To je moguće zbog solidnosti produkcionih uslova u kojima je projekat nastajao (a koji su zasluga RTS-a i producentkinje Marije Berete), ali pre svega zbog Markovićevog truda da Delirijum tremens, baš kao i Slepi putnik na brodu ludaka, zavredi da se pogleda na velikom ekranu. U tome mu, pored raspoloženih glumaca, pomažu i drugi ključni saradnici, a pre svega direktor fotografije Đorđe Arambašić i kompozitor Zoran Simjanović koji su se pobrinuli da Delirijum tremens izgleda i zvuči kao bioskopski film. Iako nije u rangu Markovićevih klasika, novi film jeste dobrodošao dodatak njegovoj filmografiji i dokaz da je autor u zavidnom kreativnom naponu.

Kombinujući tragično i komično na svoj prepoznatljiv i nadasve human način, Marković brižljivo i polako gradi svoju priču, znatno nadogradivši ono što je bilo prikazano u predstavi. U drugoj polovini filma u fokus dolazi terapija psihodramom uz pomoć koje glavni junak treba da posegne u sebe i otkrije razloge svog autodestruktivnog ponašanja: tada film, zbog svedenosti i kamernosti narečene postavke, počinje da pokazuje svoje pozorišne korene, što do izvesne mere remeti dotad uspostavljenu narativnu dinamiku. Bez obzira na to, Delirijum tremens u celini predstavlja sasvim validno i zadovoljavajuće bioskopsko iskustvo za čijim se kormilom nalazi iskusan reditelj koji tačno zna šta želi i kako da to postigne.