Bilo je to pri kraju mode osnivanja teatara koja je u našem kulturnom životu bila aktuelna nakon Drugog svetskog rata. Grupa glumaca, reditelja, pisaca i muzičara smatrala je da bi, pored svih postojećih, bilo dobro imati i pozorište koje će igrati ono što se igra u Evropi, mesto gde bi se igrala avangardna drama, dakle novi pisci koji su tada u Beogradu doživljavani kao velika misterija. Osim toga, želeli su da osnuju pozorište koje će se i organizaciono razlikovati od postojećih, koje pre svega neće biti institucija. Sve su to definisali u osnivačkom manifestu, pa i da se pozorištem nikada neće baviti činovnički, da im ono neće biti uhljeblje već poziv.
U traganju za pogodnim prostorom u kome bi realizovali svoju ideju zaustavili su se na čitaonici novinske kuće „Borba“, izabrali reditelja Radoša Novakovića za upravnika, složili se sa predlogom Dragoslava Mihajlovića Mihiza da ime pozorišta bude Atelje 212 i, počeli s radom. Prve reči s pozornice Ateljea 212 izgovorila je 12. novembra 1956. godine Marija Crnobori na premijeri koncertnog izvođenja Geteovog Fausta u režiji Mire Trailović. Publika je aplaudirala, javnost je bila blagonaklona prema ovom neobičnom pozorištu s neobično izvođenim predstavama, pozorište je tragalo za svojim identitetom i, u tom ispipavanju snaga, došlo se do treće premijere. Bio je to komad Semjuela Beketa Čekajući Godoa.
DOLAZAK GODOA: Atelje 212 je bilo prvo pozorište u istočnoj Evropi koje je postavilo neki Beketov komad. Godo je prikazan u Ateljeu nakon zabrane u Beogradskom dramskom pozorištu, gde je na kontrolnoj probi zaključeno da taj komad nije podoban po svest našeg naroda. Publika je bila pozitivno zaintrigirana onim što su joj odigrali Ljuba Tadić, Rade Marković, Bata Paskaljević i Mića Tomić u režiji Vasilija Popovića i, slika o Ateljeu kao o prekretničkom, avangardnom pozorištu bila je stvorena. „Iako smo bili veoma obrazovani gledaoci (videli smo sve dotadašnje predstave u Narodnom, Beogradskom dramskom i Jugoslovenskom dramskom pozorištu), taj veliki znak pitanja koji se posle Godoa pojavio u našim glavama, trajao je skoro nedelju dana. Sedeli smo na fakultetu, po kafanama, razmišljajući šta smo gledali i šta je to što nas je pogodilo kao nepoznanica u našem dotadašnjem pozorišnom iskustvu“, sećao se Ljubomir Muci Draškić, jedan od upravnika Ateljea. Posle Godoa, više nije bio nikakav problem postaviti na scenu i avangardne drame Sartra, Foknera, Joneska, Kamija, Pintera, Ruževiča, Džojsa, T. S. Eliota, Vitraka, Šizgala, Kopita i drugih koje pre toga nisu igrane na našim scenama.
Prvih godina, do dolaska Bojana Stupice na mesto upravnika, Atelje 212 je važilo za elitističko pozorište u duhovnom smislu. On je promenio repertoar i uveo predstave s predznakom „visoki bulevar“ pa se igralo Marsoovo Jaje, Kućevlasnik i palikuće Maksa Friša, Kamijev Nesporazum. Atelje 212 je postalo pozorište za koje se tražila karta više. Bojan Stupica je takođe ustanovio i stalni glumački ansambl, savladavši otpor onih koji su u tome videli samo dodatni trošak. Pre toga, u Ateljeovim predstavama igrali su glumci drugih pozorišta – Marija Crnobori, Mata Milošević, Ljubiša Jovanović, Viktor Starčić, Renata Ulmanski, Branka i Mladen Veselinović, Tanja Beljakova, Ljuba Tadić, Bata Paskaljević, Rade Marković, Mića Tomić… Od početka šezdesetih, ansambl Ateljea čine glumci koje je pozvao Bojan Stupica: Ružica Sokić, Slobodan-Cica Perović, Tanja Beljakov, Maja Čučković, Vlada Popović, Dejan Čavić, Bata Stojković, Bora Todorović, Taško Načić, Milutin Butković, kasnije i Zoran Radmilović. S novim glumcima i novim idejama Bojanu Stupici je postalo tesno u prostoru kojim je raspolagalo pozorište. Zamislio je i projektovao novu zgradu u Ulici Ive Lole Ribara, tj. Svetogorskoj kako se sada zove. Otvorena je 1964. godine predstavom Ljubinko i Desanka Ace Popovića. Zatim je iz Beogradskog dramskog prešao Đuza Stojiljković, posle njega su došli Seka Sabljić, Petar Kralj, Dragan Nikolić… Svi su oni bili ateljeovski tim, ljudi koji deluju i koji jesu zajedno što se, u drugim pozorištima, nije moglo videti. „Svi smo mi na sličan način blesavi“, opisao je duh Ateljea Zoran Radmilović.
IBI: Smatra se da je za stvaranje Ateljeovog imidža najzaslužnija Mira Trailović. Bila je u Ateljeu od prvog dana, prvo kao reditelj i pomoćnik Radoša Novakovića i Bojana Stupice, a zatim dvadeset godina – upravnik. Sa njom počinje najznačajniji period Ateljea 212.
Prvom premijerom u novoj zgradi, u Atelje 212, pa i u naš pozorišni život, ušao je Aca Popović, a za njim i drugi aktuelni domaći pisci. Igrana je serija njegovih komada – Krmeći kas, Razvojni put Bore Šnajdera, potom je igran Brana Crnčević, tada angažovani politički pisac (Kafanica, sudnica, ludnica), pa Bora Ćosić (Rado ide Srbin u vojnike, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji). I tako sve do Dušana Kovačevića, kome su, kao retko kom autoru, igrane dve predstave u jednoj godini iako je tada bio anoniman mlad čovek. Uvođenjem domaćeg pisca na repertoar postignuto je nekoliko stvari: legalizovano je pravo na upotrebu kolokvijalnog jezika, na dramaturgiju koja ne počiva na čvrstoj priči, ali u pozadini svega toga ipak je stajalo nešto krupnije – legalizacija prava na kritiku, na kritiku mentaliteta, ali i na kritiku nekih važnih vidova društvenog života. „Pozorišta su došla do zaključka da domaći pisac pomaže pozorištu, diže uopšte nivo pozorišta, a da i ne pričam o jednom ogromnom interesovanju koje se javilo kod publike“, izjavio je Aca Popović…
Te, šezdesete jesu i godine glumca. Otpočele su predstavom Kralj Ibi Alfreda Žarija, odnosno Zoranom Radmilovićem. Zbog njega, njegove glume i improvizacije, kao da ništa drugo nije postojalo u Ateljeu. Ta predstava je rodila takozvani stil Ateljea 212, Zoranova gluma i Ibi su bili Ateljeov pronalazak. „Taj stil nema nikakve veze sa površnošću, sa bulevarskom lakoćom, niti sa neodgovornošću. On ima sve te negativne epitete naizgled, a u suštini se ogorčeno bori protiv njih. Stil Ateljea je suprotnost shvatanja građanskog pozorišta o pozorištu“, opisala je Mira Trailović. Ibijeva formula je nastavljena u Radovanu Trećem Dušana Kovačevića, takođe zahvaljujući Zoranu Radmiloviću, i više nikad nije ponovljena.
Mira Trailović je smislila Bitef. Pozvala je Jovana Ćirilova, i 1967. godine Prvi internacionalni pozorišni festival je počeo predstavom indijskog ansambla Katakali. „U trenutku krize avangarde u Beogradu, pa može da se kaže u trenutku krize tragalaštva u okviru Ateljea 212, koji je ispunio svoju ulogu igrajući 50-ih godina Beketa, Joneska i svetsku avangardu, Bitef je osnovan u krilu ovog pozorišta i bio je nešto što je davalo impuls, pre svega samom Ateljeu, a kasnije i celokupnoj jugoslovenskoj javnosti“, smatra Jovan Ćirilov.
MIHIZOVO CARSTVO: U važnoj 1968. godini, Mira Trailović i Zoran Ratković postavili su Kosu, brodvejski mjuzikl. Videli su je tokom tronedeljnog gostovanja Ateljea u SAD. Kosa je u pozorište dovela mlade ljude, tadašnju hipi generaciju, antiratne ideje, bunt mlade generacije, i – prvu nagost na sceni. Od te godine pa do raspada SFRJ, Atelje je neprestano putovalo po svetu: Berlin, Amsterdam, Karakas, Meksiko… „Neko će reći da je to bilo vreme najveće moći Josipa Broza i njegove politike nesvrstanih, ali to nam je možda samo malo olakšalo put. Međutim, mi smo gostovali u zemljama koje imaju dugu i zavidnu pozorišnu tradiciju i čija se publika ne da prevariti. I baš ona je prepoznala taj novi kvalitet koji je Atelje inaugurisao“, sećao se Ljubomir Muci Draškić, dvanaest godina upravnik Ateljea nakon Mire Trailović.
Muci Draškić je zatekao ansambl u kome su samo Dragan Nikolić, Caci Mihailović, Feđa Stojanović i Aljoša Vučković pripadali srednjoj-mlađoj generaciji. Podmladio ga je i dopunio mladim glumcima i zvezdama drugih pozorišta: Gorica Popović, Dara Džokić, Ljilja Dragutinović, Tanja Bošković, Branimir Brstina, Svetislav Goncić, Zoran Cvijanović, Svetozar Cvetković (upravnik poslednjih devet godina), Mlađa Andrejević, Tihomir Stanić, Branislav Zeremski, Svetlana Bojković. Muci Draškić je uspeo i da pozorište, na istom mestu, dobije novu zgradu. Zidana je sedam godina, i otvorena 1992. godine kao jedna od tehnički najopremljenijih na Balkanu.
Muci Draškić je o sebi jednom prilikom rekao da je „više vremena proveo sa glumcima u bifeu nego u kancelariji kao upravnik“. Bife Ateljea je jedan od njegovih zaštitnih znakova. „Bife je bio Mihizovo carstvo u kome je voleo da stoluje. Da ne govorim o čuvenim disputima Borislava Pekića, baš o istoriji, koji su se valjda samo na takvom mestu, uz piće, mogli čuti jednom i nikad više. Glumci, koji o tome nemaju pojma, upijali su, i sve je to ostavilo traga“, rekao je Muci Draškić.
Ovo su samo trunčice pedeset godina Ateljea, kojih je nemoguće ne setiti se tokom rođendanskog slavlja. Srećan rođendan!
