Prvi i poslednji srpski rokenrol film

Vreme je relativna kategorija i pola veka može biti malo za jedne i mnogo za druge, ali nema nikakve dileme oko toga da je pre ravno 50 godina na našoj planeti bilo nečeg sasvim posebnog u vazduhu i u vodi. Jer, ako samo nakratko gurnemo sveprisutne nemani politike i ekonomije u zapećak, i ako ubedimo sami sebe kako je kultura jedini relevantni aršin napredovanja i transformisanja civilizacije u kojoj živimo, onda će se upravo ta, 1967. godina pokazati kao jedan od impresivnih međaša u globalnom duhovnom poretku na koji smo se odavno i isuviše lako navikli.

I dok, verujući baš u to, kompletna internacionalna zajednica minulih nedelja na različite načine obeležava i praznuje 50 godina od famoznog Leta ljubavi (Summer of Love) i od izlaska verovatno najvažnijeg, najslavnijeg i najboljeg albuma u celokupnoj istoriji popularne muzike – Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band (Klub usamljenih srdaca narednika Pepera) sastava The Beatles, mi u našem provincijalnom lokalu s uobičajnom nehajnošću baratamo vlastitom tradicijom i baštinom, pa smo kao po inerciji svemu tome pridodali jedino poluvekovni jubilej Skupljača perja Aleksandra Petrovića. Iako ovo ostvarenje to nesumnjivo zaslužuje, ostaje potpuno nejasno zašto je bez istih počasti ostala kompletna kinematografska 1967. nekadašnje SFRJ (sezona u kojoj je ovde proizvedeno čak 36 celovečernjih igranih dela!), kao i kako makar nekim mrvicama slave nije počašćeno još jedno autentično remek-delo srpskog filma stvoreno iste godine – Kad budem mrtav i beo Živojina Pavlovića.

Priča o Živojinu Pavloviću (1933–1998) i tom njegovom gotovo neshvatljivo modernom ostvarenju nužno mora započeti stihovima, jer je ovaj fascinantni sineasta, prozaista, esejista, pedagog i (po vokaciji) primenjeni umetnik i sam posezao za srževitom moći poezije onda kada bi poželeo da definiše bremenitost vlastitih vizija. Ali, malčice neočekivano, u tu priču ipak nećemo krenuti predivnom strofom nemačkog poete i dramatičara Volfganga Borherta koju je Pavlović pozajmio za moto i naslov filma Kad budem mrtav i beo (Kad već budem mrtav i beo, ja bih ipak nekako hteo da makar kakva nekakva svetiljka budem…), iako ona danas – kada ni sam reditelj, a ni prva zvezda njegovog filma Dragan Nikolić, pa ni zastrašujuća većina drugih umetnika koji su sebe utkali u ovo delo, više nisu među nama – ima svakako još potresnije i dugotrajnije značenje.

Odložićemo, dakle, uznemirujuće isceliteljsku dirljivost dotične strofe u stranu i okrenuti se stihu devetnaestovekovnog hrvatskog pesnika Silvija Strahimira Kranjčevića koji je sam Pavlović rado navodio kao svoj definitivni stvaralački i životni kredo: Okovi su krila, da se brže leti! Jer, svako ko je bar malo upoznat sa istinskim problemima, sudskim i cenzorskim zabranama, proganjanjima i degradacijama koje su Pavlovića pratile tokom čitave karijere ne može, a da ne ostane zabezeknut iskonskim optimizmom i entuzijazmom koji isijava iz tog stiha/teze. I, naravno, tek s njim i tek uz pomoć pomenutog romantičarskog retka čitav Pavlovićev opus i svi antologijski, filmski i literarni heroji i antiheroji koje nam je ostavio stiču pun i pravi smisao, a sam Janko Bugarski rodom iz Svilajnca, svetu poznatiji kao Džimi Barka – ukleti glavni junak filma Kad budem mrtav i beo, može se bez preteranog uzdržavanja proglasiti detetom rođenim iz pomenute misli.

Detalji kreativne geneze ovog ostvarenja sa ovako velike distance i sami prilično liče na materijal za i te kako zanimljiv film, dokumentaran ili igrani – sasvim je svejedno. U leto 1963, tokom Festivala u Puli koji je bio privremeno odložen zbog katastrofalnog zemljotresa u Skoplju, grupa beogradskih novinskih izveštača (među kojima su bili i Gordan Mihić, Ljubiša Kozomara i Živojin Pavlović) prekraćuje čekanje diskutujući o idejama za neke nove, buduće filmove. Scenaristički tandem Mihić-Kozomara u tom trenutku ima za sobom tek jedan jedini realizovani i mlako prihvaćen predložak (Zvižduk u osam, 1962), a Pavlović je kao koautor dva omnibusa (Kapi, vode, ratnici i Grad, 1962. i 1963) već zagazio na mukotrpan put neprestanih sudara sa dušebrižnim producentima, paranoičnim cenzorima i sudskim zabranama. Iz te ležerne razmene krokija kao potencijalni favoriti izlaze dve filmske priče na kojima su Mihić i Kozomara uveliko radili: Buđenje pacova i Džimi Barka (prvobitni naslov za kasniji Kad budem mrtav i beo).

Od ove neobavezne letnje avanture do legendarne 1967. sva trojica autora su dalje gradili svoje kinematografske karijere, pa su Mihić i Kozomara potpisali scenarije za još tri snimljena filma, dok je Pavlović samostalno režirao melvilovski Povratak (snimljen 1963, pa bunkerisan i premijerno prikazan dorađen tek 1966) i slobodnu adaptaciju Dostojevskog Neprijatelj (1965). U zajedničkom radu na dva dogovorena teksta, Pavlović je stavljao Mihića i Kozomaru pred prilično radikalne intervencije i promene, što je u slučaju Buđenja pacova dovelo do stapanja izvornog rukopisa sa motivima preuzetim iz pripovetke Neznanka Momčila Milankova, čime je ne samo izmenjen karakterni, motivacioni i dramaturški fokus budućeg filma, nego je i nezaboravni Pacolino prekršten u Velimira Bamberga. Sva napetost pisanja u šest ruku je ipak kulminirala tokom pripremanja Kad budem mrtav i beo, kada su se silne i temeljne novosti za koje se zalagao Pavlović pokazale prevelikim za Mihića, pa je po njegovom demonstrativnom napuštanju projekta definitivni scenario okončan u samo četiri ruke (Kozomara i Pavlović).

Gledano sa strane, izgleda da promena naslova i neka druga narativna prekrajanja nisu predstavljala taj ključni kamen spoticanja, ali je ekstremni zaokret samog finala priče/filma to očigledno bio. Naime, prema originalnoj zamisli i prvobitnom tekstu, besciljno putešestvije Džimija Barke se okončavalo tamo gde je i započelo uz uslovni, lumpenproleterski hepiend. Pavloviću je, međutim, takav kraj bio ne samo neodrživ, već i autorski apsolutno neprihvatljiv, jer je već izgleda svom junaku namenio apsurdnu, novotalasovsku pogibiju. Moguće je da je u zadatom momentu ta njegova instinktivna nepokolebljivost izazvala personalne lomove i međuljudsko udaljavanje koje je trebalo izbeći, no na duge staze se radilo o zbilja vizionarskom rešenju, odluci koja verovatno ni nema pandan u kompletnoj istoriji domaće kinematografije, odnosno o ikoničkom prizoru čiji su intenzitet i ružna lepota lagodno nadživeli pola veka od nastanka ovog filma, doživevši i slučajne ili namerne parafraze čak i u kasnijim delima pravih velikana svetskih bioskopa kakvi su Artur Pen (Dvoboj na Misuriju / The Missouri Breaks, 1976) ili Kventin Tarantino (Podlih osam / The Hateful Eight, 2015).

Ta bezrazložna smrt u poljskom klozetu, odvratan završetak jednog jednako bezrazložnog života kakav je bio onaj koji je vodio Pavlovićev Džimi Barka, uprkos dokazanoj jedinstvenosti i uticajnosti ipak nije dovoljan argument na osnovu kog se može objasniti bezvremenski/svevremenski kvalitet i stabilna modernost ostvarenja Kad budem mrtav i beo. Socijalistička, pikarska antiavantura, drumski film skrojen spontanim i organskim mirenjem vizuelno-poetskog arsenala italijanskog neorealizma i raspojasane, godarovske sklonosti ka improvizaciji, ovo delo je jednostavno preteklo i sopstvenu epohu, a možda i sopstvenog tvorca, nesvesno i svakako ne kompilatorski zauzevši mesto uz bok onome što su tada ili malo kasnije skoro diverzantski radili američki autori poput Pitera Fonde, Montija Helmana, Boba Rafelsona, Džeka Nikolsona i ostalih „novoholivudskih“ revolucionara.

Prema vlastitom priznanju, Pavlović je tek godinama kasnije, čitajući Keruaka, spoznao koji je i kakav planetarni umetnički talas zajahao sledeći isključivo inspiraciju i nabujale stvaralačke nagone, a slična distanca mu je bila potrebna i da se konačno saživi sa civilizacijski prevratničkom moći popularne muzike, iako se bez mnogo oklevanja može i mora konstatovati kako je – između svega ostalog – Kad budem mrtav i beo prvi pravi (a možda i poslednji?) srpski rokenrol film. Naravno, kao i sva druga hvale vredna umetnost iz zlatnih SFRJ vremena (Pavlović ih je nazivao drugim Periklovim dobom!), i ovaj film je na racionalnom nivou isceđen iz otpora prema konsekvencama tada vladajuće ideologije i sistema. Otud njegov Džimi Barka, kao mlad čovek bez svojstava, ideala, morala, etike i jasnog cilja, taj džabalebaroš koji krstari provincijalnom, suburbanom Srbijom životareći od dana do dana, istovremeno bežeći od sudbine i hrleći joj u susret, pojavno podseća na razne Mersoe, Holdene Kaufilde i ostalu potencijalnu sabraću ovoga sveta, ali je suštinski on nešto potpuno drugo.

Mudro zapakovan u neobičan miks žanrova (od mračne i reske komedije, preko tinejdžerskog melodrame i drumskog filma, sve do muzičkog filma i finalne tragedije), Džimi Barka je nepatvoreni buntovnik stasao u komunizmu, bez – doduše – jasnog razloga ili povoda. Poput nekakvog vrhunskog postmodernog kreativnog incidenta ili eksperimenta, on je kao i čitav film Kad budem mrtav i beo u potpunosti otvoren za najrazličitija tumačenja, pa otud nije ni čudo da mu je naš nekadašnji Institut za film decenijama kasnije (1997) posvetio i čitavu knjigu eseja. Uz to, kako su se igrom slučaja Pavlović, Mihić, Kozomara, ali i njihove antologijske kreacije Bamberg i Barka u punom svetlu predstavili domaćoj i svetskoj publici unutar jedne iste kalendarske godine (opet ta 1967!), vredi konstatovati i kako ih je baš ta beskrajno savremena karakterna ambivalentnost preko noći pretvorila u temeljna otelotvorenja „crnog talasa“ u jugoslovenskom filmu.

Kada danas gledate Kad budem mrtav i beo, bukvalno ništa od njegove izvorne atraktivnosti i ranjive neodoljivosti nije umanjeno neumoljivim zubom vremena, oskudnom crno-belom fotografijom i bednim stanjem dostupnih kopija. Pavlović je nakon ovog dela snimio i neke umetnički zaokruženije i stilski i idejno verovatno zrelije filmove (Zaseda, Hajka, Doviđenja u sledećem ratu), Mihić i Kozomara su svaki za sebe postali plodni i priznati scenaristi u okrilju jedne male i mnogo čime limitirane kulture, a Dragan Nikolić je tokom 70-ih i 80-ih godina minulog veka izrastao u autentičnog glumačkog superstara sa šarmom i harizmom koji su lako mogli prevazići granice nekadašnje SFRJ i nikada nije naučio da peva. Najzad, na samom kraju, vredi i na još jedan način cementirati utisak o jedinstvenosti i neponovljivosti onoga što su svi oni zajedno postigli ovim delom i samo pomenuti apokrifne i teško dokazive glasine o tome kako je i čitav jedan antologijski američki film (Dan isplate / Payday Derila Djuka, 1972) zamišljen i izveden kao kantri replika na ovdašnje rokenrol muke Džimija Barke. Ko zna koliko ćemo još dugo čekati da nam se ponovo dogodi neki novi Kad budem mrtav i beo?