Pružena ruka za saradnju

Nedavnom posetom Jokileta Juke, Finca nastanjenog u Rimu, Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture, obnovljena je prekinuta saradnja Srbije i Internacionalnog međuvladinog komiteta za spomenike (ICCROM). Juka je predsednik Sekcije za obrazovanje ICCROM-a i konsultant u Komitetu za svetsku baštinu u ICOMOS-u, inače dobar poznavalac naše baštine. Jokileto Juka održao je dva predavanja o konzervaciji i o kriterijumima za upis u svetsku kulturnu baštinu, učestvovao na okruglom stolu sa stručnjacima Zavoda i obišao manastire Sopoćani, Studenicu, Đurđeve stupove, stari grad Ras i Novi Pazar.

„Zbog prethodnih uspešnih kontakata, gospodina Jokileta smatramo prijateljem. Očekujemo da će njegov izveštaj ICCROM-u o onome šta je video u Srbiji biti pozitivan i da će nam pomoći da uspostavimo saradnju sa svetskim organizacijama zaštite baštine“, kaže Marko Omčikus, direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture.

VLAST I INSTITUCIJE: Jedan od važnih kriterijuma za nominovanje za listu svetske baštine je način upravljanja područjem na kome se nalazi neki spomenik ili lokalitet, odnosno nivo učešća lokalne zajednice u upravljanju i zaštiti objekata svetske baštine. U vezi s tim pravilom, upitan da objasni razloge zašto manastir Dečani, nominovan 1995. godine, još nije proglašen za deo svetske baštine, te da li razloge treba tražiti u promeni uprave nad tim regionom, Juka nije konkretno odgovorio. Samo je izrazio lično zadovoljstvo zato što su mu tokom boravka u Srbiji postali jasni „odnosi između vlasti i institucija koje se bave zaštitom, između Crkve i vlasti, između centralne i lokalnih vlasti“ pa zato sada može pravilno da sagleda kako kod nas funkcioniše zaštita kulturnih dobara: „Svake šeste godine trebalo bi obavestiti Unesko o aktuelnom stanju, naročito o promenama statusa i uprave područja na kome se nalazi kulturno dobro. Mislim da mnogi ljudi ne razumeju šta znači imati mesto na listi svetske baštine, ne razumeju da to nije samo nagrada zato što imaju spomenik, već i prilika za međunarodnu saradnju u zaštiti kulturnog dobra.“

Problem čuvanja i zaštite zaštićene celine najakutniji je na području Novog Pazara. Divlja gradnja proširila se na spomeničko područje, a uklanjanje tih građevina moglo bi da izazove političke probleme. Republički zavod ne može da kontroliše područje zato što nema stručnu pomoć u lokalnim službama. Mnoge istorijske zgrade nisu održavane. Slično je, naveo je Juka, i u Aziji u delovima naseljenim Arapima. „Mnogi objekti i prostori su na listi svetske baštine, ali se ne čuvaju.“ Primetio je da „mnogi polažu pravo na kulturno dobro, ali se izbegava odgovornost za njegovu zaštitu“. I opet primer iz sveta: „Iran ima sličnosti s vama, bio je izolovan, ljudi različitih ovlašćenja ne sarađuju kako bi trebalo, problem je u novcu. Njihovi trgovci bili bi srećni da neko popravi zaštićene bazare u kojima rade, ali ne žele da za to daju novac“. „Mislim da institucije zaštite ne treba da idu protiv Crkve, neophodno je pronaći zajedničke stvari i insistirati na njima. Zavod to već radi, ali šta vredi ako ta praksa nije i formalna.“ Jedan od razloga, možda i glavni, što je Crkva sazidala zvonik na Petrovoj crkvi u Novom Pazaru, na spomeniku upisanom u listu svetske baštine kao delu celine Stari Ras sa Sopoćanima, jeste nesaradnja s institucijama zaštite. „Zatim, važno je čuti šta o vašem problemu ima da kaže Unesko jer je cilj da se nešto zaštiti a onda i odredi kako i ko će to da uradi.“ Korisno je imati na umu i da „Unesko može da vam pruži ruku, ali je odgovornost ipak na lokalnoj vlasti“.

FABRIKA U STUDENICI: Ekonomske prilike zaustavile su zidanje brane, vodozahvata, u okviru zaštićene zone Studenice. Odnedavno je aktuelna inicijativa Zemljoradničke zadruge da sazida fabriku za flaširanje vode. Ekonomski razlozi i interesi gradnje fabrike su naravno opravdani, ali u slučaju Studenice ne i najvažniji. „Da li je neophodno da fabrika bude baš tu, da li su ispitana sva alternativna mesta? Malo sam sumnjičav“, kaže Juka. „Kada smo pre 18 godina raspravljali o problemu vode ovog regiona, bilo je predloga da se očiste postojeći izvori pre nego što se i poslednja čista reka zagadi branom. Mislim da o tome treba razmisliti i u slučaju fabrike flaširane vode. Ako u zaštićenu zonu uključite novi element, ugrožavate integritet postojećih funkcija. Dozvola za gradnju daje se zato što odgovara karakteru mesta. Međutim, čak i ako otkrijemo da fabrika odgovara karakteru mesta, treba razmisliti da li dozvoliti gradnju jer ako imate jednu fabriku nećete moći da kontrolišete da sutra neko tu ne izgradi kuću, supermarket ili nešto treće.“

Ljude treba obrazovati o važnosti i vrednosti spomenika pored koga žive, treba ih uključiti u problem zaštite. „Restauracija nije samo ono što radite na kamenu i mermeru već i veliki proces identifikovanja svih aspekata jednog mesta. Na primer, manastiri. Njihove tradicionalne aktivnosti su edukacija, duhovnost, poljoprivreda, možda šljivovica, sve je to deo kulture, sve, pa čak i način kako se priprema riba ili mesi hleb, sve je to važno kulturno nasleđe. Važno je zapamtiti da ne živiš samo u ovom trenutku već u kontinuitetu. To je potrebno da se zna kada je reč o nasleđu“, zaključuje Juka.