Volim ja moju Danku. Nije da je ne volim. Dok spava na trosjedu, njeno lice zauzmu konture pređašnje ljepote. Katkad poželim da uzmem jastuk i skratim hod po blatu. Ovu laž koja nas je poklopila i natjerala da je zovemo životom. Pritisnuo bih snažno i pustio da se koprca sve dok posljednji dah ne napusti pluća. Nisam siguran da bi se uopšte branila. Pokuša li ona da uradi isto, opružiću ruke kraj tijela i stisnuti fige. Znam da se neću probuditi u životu gorem nego što je ovaj.
Dvoje starih ljudi, svetioničar i njegova žena, dotrajavaju svoje dane pustinjački, na isturenoj kopnenoj koti, na Valdanosu, na južnoj crnogorskoj obali (jok, no će na planini bit’ svjetionik!): on je osoran i prek, što će reći slab i temeljito raskućen iz vlastite egzistencije (ako se u njoj ikada čvrsto i skućio, što tek ostaje da se vidi), ona je popustljiva i u prividnoj defanzivi prema njegovim napornim optužbama i izigravanjima groteskno izduvanog mužjačkog autoriteta, što će reći tvrda i jaka, ali i dubinski oblikovana kulturom
podneblja – ne samo crnogorskog, nego potkotinentalnog uopšte.
Odakle oni uopšte na Valdanosu, da im bura i jugo sviraju kroz škure i kosti i da živog čoveka (trećeg čoveka, a nije filmski) ne vide danima? Po nagradi svakako nisu, po kazni… hm, kako se uzme. U svakom slučaju, tu su u svojstvu polubivših ljudi kojima teče odjavna špica, ona ista koja je odavno istekla svemu što su znali i u šta su verovali, svemu što je bio naizgled tvrd i nerazoriv kontekst njihovih života, celom onom tako prepoznatljivom koktelu patrijarhalno-plemenskih besmislica samoljubivo samoproglašenih za „narodne mudrosti“, i provincijske replike jedne nadobudne ideologije iz dalekog sveta, a koji se koktel od jedne do druge tačke „naših krajeva“ razlikovao uglavnom samo po razmeri jednog i drugog u toj odavno neispiranoj čaši.
A pre nego što će zabivšiti i završiti kao legalni pustinjaci ostavljeni na toj koti da prirodno izumru (kad su se ionako fosilizovali pre smrti!) on, Bato, bio je ponosni oficir jedne prenapucane vojske, a ona, Danica, bila je oficirska žena, što je jedna sasvim zasebna kategorija u mikro i makrokosmosu nekadašnjih života, i dalje na gotovo neshvatljive načine formativnih za sve što ovde živi i diše.
Njihovi su životi, poput tolikih drugih, stali i usahnuli u ono hudo ratno vreme, u kojem je Bato pokušao da sačuva vojničku i ljudsku čast, da se sačuva od zločinjenja, što je u srazu sa silama nemerljivim koje su lomile i mnogo veće snage od njegovih moglo da se završi samo na paradoksalan, gotovo ironičan način, obogaljivši ga duševno bez nade u trajni oporavak. I onda ga, kao ruinu u nastajanju, bez ključa zaključalo u svetioničarske odaje na kraju sveta, a s njim i Danicu kao prtljag bubreće nesreće, jer to su žene u tom poimanju sveta, kako god uzmeš. I Bato će igrati tu igru, dugo i predugo, izgubljen u svojim jalovim resantimanima i sasvim nesvestan da u Danici klija svest, volja, a možda i snaga da se rasprtljaži, ne pitajući mnogo za cenu. Katalizator jedne male, intimne revolucije (a revolucija zahteva žrtve!) biće dolazak dvoje mlađanih kampera iz grada u njihovo dvorište, s kojima će ukrstiti sudbine na način o kojem ovde ne sme biti reči, ali zato treba reći da su i ti odnosi, unutar jedne sasvim nove generacije, toliko drugačije dizajnirane, ništa manje traumatični i ukleti, i da ne vode ničemu nalik na hepiend. Sve se promenilo ne bi li sve ostalo isto… Čitajući ovaj Spahićev roman imaš utisak da u snovitom bioskopu gledaš neki nikada neprikazani film Džozefa Louzija iz šezdesetih, možda crno-beli, zarad atmosfere.
Ognjen Spahić (Podgorica, 1977), piše jako dobre romane i priče, sluša dobru muziku i rado sedi u kafeu Berlin (to se u Podgoricu izgovara na poseban način, s dugim „i“). U nekoj alternativnoj istoriji „ovih prostora“, onoj koja se nije dogodila jer se dogodila ova koja se dogodila, dobio bi NIN-ovu
nagradu još pre petnaest godina, za briljantni romaneskni prvenac Hansenova djeca. Iako će mnogi ovde tek čuti za njega, ili neće, već sada je mlađahni klasik u najboljim stvaralačkim godinama, jedan od najtemeljnijih pisaca svoje i okolnih generacija koji pišu na našem jeziku što se službeno zvao srpskohrvatski (i obrnuto) dok se njegov Bato još zvao uvaženim drugom, a Danica kafenisala s drugim pripadnicama svog soja po boljim podgoričkim soliterima, a sada se on, naime jezik, zove i ovako i onako, ali je i dalje postojeći samo u jednini, bez obzira na sve napore da se nekako deobom razmnoži. Ali, ne piše Spahić o tome: on piše, onda kada je najbolji, o permanentnom rasipanju jednog sveta, pojedinčevog, koji jeste ili nije u neposrednoj vezi s pomeranjima tektonskih ploča društvenih epoha, ali je uvek nepogrešivo u vezi sa onim što se čitaoca najdublje tiče, pod uslovom da se usudi da se u to, i u sebe, zagleda dovoljno duboko. Mizanscenom neretko sasvim lokalan, duhom i talentom transcendira sve sitno, tako da je svaka njegova knjiga univerzalno prijemčiva bez gubljenja osobenosti vremena i podneblja; razume se da mu ništa od toga nikada neće biti iskreno oprošteno. Ni onamo, namo, ni ovamo, a ni između.
