Provalili, pa provaljeni

Čarls Ingram, bivši major britanske vojske, osvojio je 10. septembra 2001. godine milion funti u britanskoj verziji kviza „Želite li da postanete milioner“. Već sutradan, dok su gorele kule svetskog trgovinskog centra na Menhetnu, tvorac kviza je majora, njegovu suprugu i još jednog takmičara optužio za prevaru. Ingramovi su uhapšeni, protiv njih je vođena istraga i pokrenut proces. Trodelna engleska serija Kviz prati čitav događaj od trenutka kada se začela ideja, preko sticanja planetarne popularnosti kviza – setićemo se da je i Zoran Đinđić učestvovao u našoj verziji „Milionera“ – potom uključivanje bračnog para Ingram (u kvizu su, pre majora, učestvovali njegova žena Dijana i njen brat), Čarlsov nastup i način na koji je odgovorio na svih 15 pitanja, buđenje sumnje, rekonstrukcija događaja i suđenje. Sve to je veliki Stiven Frirs, praćen ekipom vrhunskih britanskih glumaca, sažeo u dva i po sata dinamične (ali smirene) radnje, inteligentno, bez dociranja i olakih zaključaka o, recimo, pogubnom uticaju lake zabave na naše nemoćne mozgove, a najvažnija stvar serije, njen razlog, jeste u tome što je Frirs ponudio dve strane iste priče (ili dve priče iste strane), jedan mali engleski „Rašomon“. Zbog toga na kraju i imate osećaj da ste vreme utrošili na dobar način, te da upravo vi treba da izvodite zaključke (ako vam je do toga), da presuđujete (ukoliko ste nezadovoljni sudskim ishodom), postavljate pitanja koja se posle serije otvaraju, ili se jednostavno opustite.

Frirs je majstor kod koga je, kao i uvek, na ravni filmskog izraza sve vrlo čisto: kadrovi su mirni i statični, dijalozi jasni i bez komplikacija, odnosi između likova čvrsto postavljeni, radnja se prati s lakoćom bez obzira na mešanje sadašnjosti i prošlosti, humor odmeren i funkcionalan. Čistota izraza, međutim, upućuje na složenu mrežu događaja, motiva, činjenica i tumačenja. Jedna perspektiva sugeriše da je reč o mreži prevaranata koji su smislili način da provale sistem i u tome uspeli, barem dok i sami nisu provaljeni. Čarls Ingram deluje kao neobrazovan i ne previše pametan vojnik, oženjen je Dijanom, odlučnom ženom i posvećenicom kvizova, a važan lik još je i njen nesnađeni i slabi brat od kojeg, zapravo, sve i počinje. Kada se bude našao u vrućoj stolici, Čarls će, na sveopštu zapanjenost, korak po korak, osvojiti milion funti. Frirsov postupak, međutim, od samog starta sugeriše da tu nešto nije u redu. Čarls, manje-više, ne zna ništa i nije u stanju da odgovori ni na najjednostavnija pitanja (najjednostavnija, ali za koga? Kome je, naime, pitanje o pevaljkama i sapunicama lako? Za vojnika koga sve to savršeno ne zanima – nije). Jako brzo major će da ispuca pomoć koju mu kviz nudi, ali kako pitanja postaju teža, on se snalazi sve bolje. Kada ga tužilac pita kako to da odgovore na prosta pitanja nije znao, a na ona teža jeste, Čarls će odgovoriti da mu je, naprosto, postajalo sve lakše kako je kviz odmicao. Odgovor, na prvi pogled, krajnje neubedljiv… Više od ovoga, u ovome tekstu, ne možemo da otkrijemo, naročito ne one detalje koji, posmatrani iz različitih perspektiva, deluju drugačije nego na prvi pogled.

Kviz je tako osmišljen da učesnik ima pred sobom četiri odgovora od kojih je samo jedan tačan, te se on ima odlučiti za jednu od četiri mogućnosti. Ingramove odluke umeju biti apsurdne, pa će se, u jednom slučaju, odlučiti za odgovor upravo zbog toga što nikada nije čuo za određenog pevača. Ponekad se, opet, čini da gađa nasumično, osim, dabome, ako mu neko ne pomaže – što je policijsko-tužilačka verzija – to jest, ako nije varalica. Važno je primetiti da ono što Frirs svojom montažom sugeriše gledaocima postaje materijal koji tužilac koristi protiv Ingramovih. Recimo, kad god je Čarls nesiguran, a on je uglavnom nesiguran, začuje se kašalj, ili se Čarls (zbog nečeg) uhvati za uho, ili do njega dopre nekakav uzdah. To je ono što vidimo i što čujemo. Ta verzija snažno sugeriše da je bračni par kriv. Iznenadićemo se, međutim, šta će sve vešta advokatica odbrane uspeti da izvuče iz onoga što nam se, upravo zbog sugestije jedne verzije, jedne montaže, činilo očiglednim. Činjenice se odjednom pokazuju kao tumačenja, a da i dalje ostaju činjenicama. Vrlo zbunjujuće. Uprkos tome što Ingramovi najpre izgledaju kao prevaranti u izgubljenoj poziciji, stvar se na vrlo zanimljiv način usložnjava.

Bila bi ova kratka serija još jedan vrlo korektan engleski poduhvat, ali i ne mnogo više od toga, da nije onoga što smo nazvali razlogom ove serije: suprotstavljene verzije istog događaja. Ni taj razlog, međutim, ne bi bio dovoljan – jer toliko je filmova i serija u kojima se nude različite verzije istog događaja (ovde preporučujemo Kobnu noć (The Night of) Ričarda Prajsa i Stivena Zailiana iz 2016. godine, sa odličnim Rizom Ahmedom i maestralnim Džonom Torturom) – da se Frirs nije poigrao perspektivom gledaoca. Sve što zna gledalac, zna i porota. Ništa više. A onda će advokatica, služeći se logikom i po kojim naučnim dostignućem, da uzdrma i porotu i tužioca i, što je najvažnije, gledaoce. Da li će to biti dovoljno, da li će uspeti da odbrani Ingramove, te da li su oni to uopšte zaslužili – ostavićemo gledaocu da sam vidi, uživajući usput u ovoj vrlo dobroj mini-seriji.