Danas se imena Dušana Jaglikina sećaju samo najstariji učesnici naše književne scene. Rođen 1939. godine, pod očevim prezimenom Kokotović (umetničko prezime je načinio od majčinog imena Jaglika), ovaj pisac je krajem 50-ih godina prošlog veka došao u Beograd da bi studirao glumu. Posle nekoliko neuspelih pokušaja upisa, studirao je filozofiju, a budući lošeg ekonomskog stanja, počeo je da radi različite poslove, između ostalog 1968. već je saradnik „Studenta“, gde ima rubriku koju potpisuje pseudonimima. U narednim godinama sarađuje u „Večernjim novostima“, „Ježu“, „Književnim novinama“ i „Književnoj reči“, najčešće objavljujući kraće satirične priče. Tako je lagano afirmisao književno ime – Dušan Jaglikin. Presudnu ulogu u tome imali su rubrika Ljudi govore u „Delu“, kao i Domanovićeva nagrada za satiru koju mu je dodelio žiri u sastavu Meša Selimović, Danilo Kiš, Erih Koš, Vlada Bulatović Vib, Branko Ćopić… Sav taj polet mladosti Jaglikin prekida odlaskom u Australiju, iz koje se vraća nekoliko godina kasnije, psihički oslabljen. Jaglikina su spopale paranoje, a zajedno sa njima je išlo i opredeljivanje za naglašeni nacionalizam, spiritualizam, ezoteriju. Napustivši književnost, odrekao se i kolega pisaca, pokušao samoubistvo, a kancer ga je ubio 1992. Nestao je kako se mračno kaže: netragom.
Sem malenog samizdatskog izdanja načinjenog od 20 kratkih priča, koje je ilustrovao legendarni Miloš Krnjetin (i koje je danas bibliofilska retkost), Dušan Jaglikin je za života objavio i knjigu s naslovom Ljudi jači od sudbine i vremena. Štampala ju je u to doba moćna beogradska Prosveta 1985. po recenzijama Milana Komnenića i Svetlane Velmar Janković. Sećam se ne samo odličnog prijema u javnosti (o knjizi su između ostalog afirmativno pisali Branko Peić, Božidar Milidragović, Slavko Lebedinski, Milosav Slavko Pešić, Slobodan Stojadinović, Ivan Šop, Milan Nenadić…), nego i uverenja književnih krugova da izdanje predstavlja povratak Jaglikina u srpsku književnost i nagoveštaj uspešne književne karijere. I onda je, baš posle tog uspeha, pisac nestao.
Nedavno se pojavilo izdanje odabranih tekstova Dušana Jaglikina pod naslovom Da se objasnimo, koje na blizu 400 strana većeg formata pokušava da ukletog autora vrati u našu književnost. Priređivač knjige je njegov sestrić Petar Kras, u koncepciji mu je pomogao književni kritičar Bogdan A. Popović, a izdavač je Krik iz Beograda. Knjigu otvaraju tri pesme u slobodnom stihu i maniru ranog Crnjanskog, pesme koje je Jaglikin doneo sa sobom u Beograd ili napisao kad se obreo pred vratima beogradskih redakcija. Potom je u tom uvršćeno 11 kratkih priča pod naslovom Veber u prolazu. Odlično napisane, one pripadaju alegorijskom, satiričkom žanru. Bliske su, recimo, Mrožekovim pa i Harmsovim, mada sumnjam da je Jaglikin u to vreme čitao ove pisce. Čitao je svakako Viba i Duška Radovića, recimo, ali to ništa ne oduzima u vrednosti ovih često efektnih proza, sa univerzalnim značenjskim implikacijama. Posebno se izdvajaju priče Sloboda izbora i Tužba, a interesantno je posmatrati, iz udaljene perspektive, kako je mladi Jaglikin pronalazio načine da implicitno kritikuje ideologiju i svakodnevnu politiku, uspevajući da estetizuje svoj angažman. Još bolji je, čini mi se, naredni ciklus koji nosi naslov Kratke priče u kojem je Domanovićevom nagradom ovenčana minijatura Jeste, kao i odlične priče Tajna, Na čemu stoji naša kuća? i Privatna ludnica.
Najviše davne i potamnele slave, međutim, piscu je donelo deset proza iz ciklusa Svedočanstva, koje je štampao u „Delu“. Po principu „uključenog magnetofona“ Jaglikin je prepuštao pripovedanje apsolutnim socijalnim marginalcima – razbojnicima, prostitukama, makroima, ubogim seoskim starcima i staricama. Reč je o formalno jednostavnim ispovestima „povređenih i zloupotrebljenih“ koji, znajući da ih pisac snima, daju na volju tragičnim ispovestima. Neki od njih obraćaju se slušaocima žargonom velegrada, drugi govore iz dijalekta, a najznačajnije u svemu je što je pisac uspeo da ovim tekstovima ulije utisak autentičnosti. Svih deset priča koje su prototipovi tzv. stvarnosne proze deluju ubedljivo, a posebno Oća Vajkalica, Ica Kapetan, Dimina priča.
Ovako svoju tamnu ispovest počinje junak priče Gerga: „Ja sam, žareći i paleći, pljačkajući i lažući narod, za dvadeset godina postao pljačkaš. Drugi su se, radeći isto, ovajdili. Eto to je zakon! Ja sam postao lopov. Nacentriralo mi se, valjda, tako.“ Od priče Roditeljka Daša Drndić je svojevremeno načinila uspešnu monodramu koju je režirao Dejan Mijač, a glumila velika Ljiljana Krstić. Interesantna je i priča Šesti april koja se bavi sudbinom grupe seljaka koji 6. aprila 1941. zorom, kreću za Beograd, ne znajući da hrle u susret bombardovanju, što je zgodnoj vezi i sa filmom Ko to tamo peva. S pravom je pre 33 godine Svetlana Velmar Janković zabeležila: „Autor je uspeo da postigne ono što je želeo: da čitalac ima utisak kako sluša magnetofonske trake na kojima su snimljeni tajni razgovori jedinke sa samom sobom…“
Iz bogatog sadržaja Jaglikinovih odabranih tekstova izdvojiću i ciklus Korespondencije. Reč je o fantastičkim pričama, u kojima se u 17 pisama, vanzemaljac, ubačen na Zemlju kao insajder, obraća prijatelju sa zvezda s imenom Uo, objašnjavajući mu čudni život Zemljana i apsurdne pojave na Zemlji. I ovde je reč o satiričkoj književnosti univerzalnih ambicija, atipičnoj za srpsku beletristiku, i formalno i žanrovski.
Što se tekstova Dušana Jaglikina tiče, knjiga se završava sa tri epiloške pesme, gde je pesnik tražio oslonac u Disu i njegovoj poetici. Potom dolaze kritičarski osvrti i jedna manja studija o Jaglikinovom književnom delu.
Reč je o odlično uređenoj i odštampanoj knjizi, koja će, verujem, učiniti da se za ime Dušana Jaglikina češće čuje u budućnosti. Njena najveća slabost je činjenica da je u skladu s „trendovima“ odštampana u samo 100 primeraka!
