Kvir, režija Luka Gvadanjino, uloge Danijel Krejg, Dru Starki, Din de Vit
Novi film italijanskog sineaste Luke Gvadanjina donosi adaptaciju novele (ili kratkog romana) Vilijama Barouza Kvir iz 1985. godine (preveden pod nazivom Peško 1991. godine, odnosno Queer u izdanju iz 2012), a koja predstavlja svojevrsni nastavak kultnog romana Džanki (1953). Poznat po svom burnom životu i ključnom delu Goli ručak (Dejvid Kronenberg 1991. pravi istoimeni film), Vilijam Barouz bio je i ostao izuzetno zanimljiva i kontrovezna figura američke i svetske književnosti. Tematika njegovih knjiga je mračna, neretko šokantna, a u pisanju služio se cut–up tehnikom koja kolažnim kombinovanjem isečaka od postojećeg teksta pravi novi tekst, kao i fold–in tehnikom vertikalnog savijanja i kombinovanja.
Adaptacija je do određene mere verna predlošku. Pre svega, preuzet je osnovni zaplet: Amerikanac Bil Li (glumi ga Danijel Krejg, “penzionisani” Džejms Bond) živi u Meksiko Stiju pedesetih godina prošlog veka, opija se, drogira i upušta u kratkotrajne seksualne avanture sa brojnim mladićima i muškarcima. Međutim, dolazak mladog Judžina Alertona (Dru Starki, mladi glumac u usponu) probudiće u Liju želju za dubljom i trajnijom vezom. Alerton popušta pred Lijevim nabacivanjem, ali veoma brzo postaje očigledno da je stariji muškarac zapravo istinski zainteresovan, dok mlađem njihov odnos veoma brzo postaje naporan i opterećujući. Što se Alerton više udaljava, Li postaje sve opsednutiji njime i odlučuje se za očajnički potez: predlaže svom mladom prijatelju da krenu u potragu za biljkom jahe koja podstiče telepatske sposobnosti. Dvojac u ekvadorskoj džungli sreće doktorku Koter (iskusna Lesli Menvil, koja je u ovoj ulozi zamenila prvobitno planiranu Frensis MekDormand) i ona im priprema psihodelični napitak…
Kvir je svetsku premijeru imao 3. septembra 2024. godine na 81. Filmskom vestivalu u Veneciji, gde je prikazan u glavnom takmičarskom programu. U svetske bioskope je ušao diskretno, u manje-više ograničenoj distribuciji, što je slučaj bio u Srbiji. Po svemu sudeći, plan je bio da Gvadanjinov film bude prikazan na FEST-u, ali se nakon njegovog odlaganja stidljivo “uvukao” u domaća kina. Iako je u pitanju raskošna produkcija sa velikom zvezdom u glavnoj ulozi (budžet filma je, ako je verovati podacima koji se mogu pronaći na internetu, bio oko 48 miliona dolara), ovo ostvarenje je suštinski privlačno relativno uskom krugu gledalaca: za razliku od Gvadanjinove prethodne “velike gej romanse”, nagrađivanog remek-dela Zovi me svojim imenom iz 2017. godine (kod nas distribuiranom pod nezgrapnim naslovom Skrivena ljubav), po istoimenom romanu Andrea Asimana, Kvir je svakako manje dopadljiv i ne baš pogodan za (naj)širi auditorijum.
Gvadanjino je prvi put pročitao Barouzovu knjigu sa sedamnaest godina i odmah poželeo da je adaptira za film. Decenijama kasnije, dok je sa scenaristom Džastinom Kurickesom radio na Rivalima, Gvadanjino je pomenuo tu svoju želju. Kurickes je pročitao Kvir, oduševio se i odmah počeo da piše scenario. Završeni film je, kao što je već rečeno, dosta toga preuzeo iz predloška (pre svega likove i postavku, kao i živopisne dijaloge), ali ima tu i sijaset izmena. Doktor Koter, recimo, postaje doktorka Koter, kraj je dopisan pošto Kvir nije dovršen, pojedini događaji u filmu su mnogo razrađeniji nego u knjizu, dok su drugi redukovani ili, pak, potpuno uklonjeni (prvobitna verzija filma trajala je više od 180 minuta, da bi bila svedena na 137 – što je, verujemo, prava mera za ovu priču)… Ipak, najočiglednije je to što je sveukupni ton priče primetno ublažen. Barouz je bio “kralj prljavštine”, dok je Gvadanjino autor suptilnijeg pristupa, manje brutalan i skloniji poetskom. Barouzova proza je izuzetno “prljava” i nekonvencionalna i u njoj uvek postoje uznemirujući i škakljivi delovi. Pedofilija, trgovina ljudima, mučenje životinja… samo su neke od osetljivih tema koje nam Barouz servira u Kviru. Bil Li je u filmskoj verziji, bez obzira na poroke koji ga razjedaju, kudikamo dopadljiviji glavni junak, te je s njim svakako lakše saosećati, što je Gvadanjino kroz adaptaciju i želeo da postigne.
Ogolivši predložak, Gvadanjino u svom filmu priča priču o faličnom čoveku željnom bliskosti, o ljubavi koja nije uzvraćena, bar ne u onoj meri u kojoj to onaj koji više voli očekuje. Frustrirajuće je to iskustvo i za aktera i za gledaoca, ali istovremeno i fascinantno. Gvadanjino ne uspeva da nam objasni zašto je Li opčinjen baš Alertonom (Starkijev nastup je rezervisan i prilično mlak, što ne pomaže), to je u filmu datost bez pokrića, ali ako prihvatimo da su opsesije ponekad posve neracionalne i neobjašnjive, dobijamo jedan veoma atmosferičan i oniričan film koji ostaje u mislima dugo nakon izlaska iz sale (i u romanu postoje delovi u kojim se opisuju Lijevi snovi, ali su ti delovi u filmu mnogo razrađeniji i u sebi inkorporiraju i neke dodatne elemente iz Barouzove biografije). Nije u pitanju pun pogodak, ali i to je u redu. Ne mogu svi filmovi da budu Zovi me svojim imenom. Važno je da je do početka do kraja jasno da Luka Gvadanjino zna šta radi, da ima jasnu viziju i da se nije ogrešio o pisca čijeg se dela latio. Vredni Italijan nastavlja dalje: u postprodukciji ima već novi film, triler Posle lova sa Džulijom Roberts u glavnoj ulozi.
Kod samih plovnih vrata luke, „Kontakt 2025.” prošle subote zakucao je završni udarac za ovaj put, koncert beogradskih Partibrejkersa. Jer, pre tri godine su na Sajmu slavili svoj 40. rođendan, ali sad je pravo vreme za autentični bunt rokenrola u Srbiji
Naslov izložbe radova Aleksandra Zografa, „Hvatač snova“, otkriva njenu temu i interesovanje autora koje on opisuje kao dugogodišnju opsesiju
Pozorište „Pinokio“ otvara prvu pozorišnu scenu za bebe „Kolevka teatar“ predstavom „Zora i San“, u kojoj učestvuju i gledaoci - bebe
Rezultati vojvođanskih konkursa za kulturu neskriveno ukazuju da Pokrajina ne želi da pomaže one koji su podržali studente. A to su Sterijino pozorje, Egzit, Akademija umetnosti, Tvrđava teatar, Šekspir festival, Akademska knjiga...
U utorak 3. juna, dodelom nagrada i programom pod nazivom Epilog u ritmu, završeno je jubilarno 70. Sterijino pozorje. Ovaj festival je tačna slika situacije u kojoj se nalazi naše pozorište uvek – čak i onda kada pozorišna javnost nije zadovoljna načinom podele nagrada, ili onda kada se čini da selekcija nije “pravedna”. Zato u ovom tekstu neće biti reči o svih 12 predstava (devet u takmičarskom programu i tri u Krugovima), koje je odabrala selektora Ana Tasić, već o pokušaju da se uhvati slika naše teatarske situacije
Petorica režimskih batinaša pretukla su studenta Pravnog fakulteta u Beogradu Petra Živkovića. Dok od slučaja Miloša Pavlovića vlast pravi politički cirkus, policija je u noći između ponedeljka i utorka odbila da primi prijavu za premlaćivanje Živkovića
Svako ko proda glas, postaje kmet na Vučićevoj latifundiji. Svako ko ćuti na kapuljaško nasilje, pristaje i na pravo prve bračne noći naprednjačkih velmoža. Možemo i moramo bolje od toga
Miloš Pavlović je napadnut jer nije shvatio da u naprednjačkoj Srbiji učešće u javnom životu ima neformalnu cenu. I da nju sada plaćaju i ćaciji
Intervju: Tužiteljka Bojana Savović
Svako treba da živi sa svojom savešću – ako je ima Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
