U predstavi Balkanska plastika, premijerno izvedenoj na Petom spratu, novoj sceni Narodnog pozorišta, rediteljka Ivana Vujić bavi se likom i delom Magdalene Mage Magazinović. Međutim, iako se ova višestruko značajna, a zapostavljena ličnost srpske kulture – profesorka savremenog plesa, novinarka, intelektualka, feministkinja – nesporno nalazi u središtu interesovanja Ivane Vujić, to ne znači da se značenjske ambicije Balkanske plastike iscrpljuju u pojedinačnoj životnoj sudbini. Za autorku predstave, Maga Magazinović je više od Mage Magazinović: u sledećem, koncentrično postavljenom tematskom krugu, ona je Žena koja se bori protiv patrijarhalnih predrasuda konzervativne sredine, a u najširem tematskom krugu, ona je Umetnik modernista koji se bori protiv tradicionalističkih predrasuda te iste, višestruko osujećujuće sredine.
Ivana Vujić polazi od odlične, moglo bi se strogo zaključiti i jedine tačne i primerene ideje: ideje da životnu priču žene koja se, početkom XX veka, osmelila da u sredinu bez tradicije klasičnog baleta donese najmodernije tekovine evropske umetnosti plesa i pokreta (Laban, Dalkroz, itd.), ispriča pomoću modernog, izrazito znakovitog pozorišnog jezika, čiji je jedan od glavnih konstituenata upravo – pokret.
U središtu ovako zamišljenog koncepta nalazi se, logično, lik sâme Mage Magazinović. Duhovito i zanimljivo rediteljsko rešenje sa čak sedam glumica i plesačica u ulozi Mage trebalo bi, pored toga što omogućava dinamičnu scensku igru, da ima i označavajuću funkciju, da ukaže na različite aspekte ove neobične, bogate stvaralačke ličnosti. Iako znakovitost ovog scenskog umnožavanja nije potpuno pregledna, osnovne linije se mogu pretpostaviti: tako nam se Milica Đukić prikazuje kao ljubavnica, Isidora Stanišić kao umetnica pokreta, Aleksandra Nikolić kao intelektualka i borac, Ružica Sokić kao zrela i mudra žena koja rekapitulira svoj život. Činjenica da se dve Mage tokom predstave „pretvaraju“ u Nadeždu Petrović (Anđelka Milivojević) i Milenu Pavlović Barili (Dobrila Stojnić) može se protumačiti, uz rizik velikodušnog kritičarskog učitavanja, kao scenski izraz shvatanja da su bliski prijatelji i/ili saborci zapravo deo naše ličnosti.
Ovakav, znakovit scenski jezik Ivana Vujić gradi na dramaturškoj osnovi koja markira glavne etape životnog i profesionalnog puta Mage Magazinović. Međutim – i tu se nalazi jedan od problema predstave – ovoj dramaturškoj, tačnije narativnoj osnovi, nedostaju dramska čvorišta, tako da spomenuti, metaforičan pozorišni jezik zapravo postaje sredstvo linearne ilustracije Magine biografije. Iz te ravne, linearne dramaturgije proističe, naravno, i problem ritma predstave. Tako se na kraju stiče utisak da predstava pre funkcioniše kao niz pojedinačnih, često znakovitih i maštovitih scenskih rešenja, nego kao zaokružena dramska celina. Iz niza tih efektnih scenskih metafora treba izdvojiti scene opraštanja s dedinom kućom (Mage poređane u niz dodaju jedna drugoj cigle iz dedine kuće), odlaska u inostranstvo (Mage s koferima izgubljene u opštoj gunguli velikog sveta), prosidbe (Gezeman prebacuje veliki svadbeni veo preko nekoliko Magdalena).
Osim na planu forme, problem ilustrativnosti ogleda se i na planu značenja: naime, određenim scenskim rešenjima, pre svega postavkom nekih individualizovanih (učitelj, ministar, itd.) i horskih likova (palanačke narodne mase), rediteljka suviše očigledno i sa jasnim ličnim stavom sukobljava svoju naprednu junakinju i njeno nazadno okruženje. Jednostavno rečeno, željen i nesumnjivo potreban kritički ton u tumačenju ovog sukoba, nije trebalo da bude do te mere transparentan, jer kao takav on može da stvori izvesnu distancu kod gledalaca koji u osnovi potpuno dele autorkinu naprednjačku ideologiju, ali koji su ipak skloni problematizovanju i relativizovanju svih stvari… Poseban problem, koji nema veze sa prethodnim, predstavljaju neke aljkavosti u scenskoj finalizaciji: nemušti dimni efekti, konvencionalna, statična i neznakovita postavka svetla, pojedina konfuzna mizanscenska rešenja, itd.
Da li se na kraju stiče utisak da predstava Balkanska plastika predstavlja onaj klasičan slučaj: odlične namere, problemi u realizaciji? Najkraće rečeno – da. Međutim, s obzirom na to da su namere podjedanko značajne i na ideološkom i na umetničkom planu (revalorizovanje naprednih, modernisitčkih tendencija u našem konzervativnom društvu, izgradnja metaforičnog pozorišnog jezika), predstavu Balkanska plastika treba, u finalnom saldu, jasno podržati… Ne zaboravimo da još uvek živimo u sredini u kojoj se dominantni palanački duh silno iščuđava kada se samostalne, sposobne i hrabre žene bune što ih štipkaju opskurni predstavnici muškog roda.
