Balkanska plastika, po motivima knjige Moj život Magdalene Magazinović; režija Ivana Vujić; Narodno pozorište – scena Peti sprat
U predstavi Balkanska plastika, premijerno izvedenoj na Petom spratu, novoj sceni Narodnog pozorišta, rediteljka Ivana Vujić bavi se likom i delom Magdalene Mage Magazinović. Međutim, iako se ova višestruko značajna, a zapostavljena ličnost srpske kulture – profesorka savremenog plesa, novinarka, intelektualka, feministkinja – nesporno nalazi u središtu interesovanja Ivane Vujić, to ne znači da se značenjske ambicije Balkanske plastike iscrpljuju u pojedinačnoj životnoj sudbini. Za autorku predstave, Maga Magazinović je više od Mage Magazinović: u sledećem, koncentrično postavljenom tematskom krugu, ona je Žena koja se bori protiv patrijarhalnih predrasuda konzervativne sredine, a u najširem tematskom krugu, ona je Umetnik modernista koji se bori protiv tradicionalističkih predrasuda te iste, višestruko osujećujuće sredine.
Ivana Vujić polazi od odlične, moglo bi se strogo zaključiti i jedine tačne i primerene ideje: ideje da životnu priču žene koja se, početkom XX veka, osmelila da u sredinu bez tradicije klasičnog baleta donese najmodernije tekovine evropske umetnosti plesa i pokreta (Laban, Dalkroz, itd.), ispriča pomoću modernog, izrazito znakovitog pozorišnog jezika, čiji je jedan od glavnih konstituenata upravo – pokret.
U središtu ovako zamišljenog koncepta nalazi se, logično, lik sâme Mage Magazinović. Duhovito i zanimljivo rediteljsko rešenje sa čak sedam glumica i plesačica u ulozi Mage trebalo bi, pored toga što omogućava dinamičnu scensku igru, da ima i označavajuću funkciju, da ukaže na različite aspekte ove neobične, bogate stvaralačke ličnosti. Iako znakovitost ovog scenskog umnožavanja nije potpuno pregledna, osnovne linije se mogu pretpostaviti: tako nam se Milica Đukić prikazuje kao ljubavnica, Isidora Stanišić kao umetnica pokreta, Aleksandra Nikolić kao intelektualka i borac, Ružica Sokić kao zrela i mudra žena koja rekapitulira svoj život. Činjenica da se dve Mage tokom predstave „pretvaraju“ u Nadeždu Petrović (Anđelka Milivojević) i Milenu Pavlović Barili (Dobrila Stojnić) može se protumačiti, uz rizik velikodušnog kritičarskog učitavanja, kao scenski izraz shvatanja da su bliski prijatelji i/ili saborci zapravo deo naše ličnosti.
Ovakav, znakovit scenski jezik Ivana Vujić gradi na dramaturškoj osnovi koja markira glavne etape životnog i profesionalnog puta Mage Magazinović. Međutim – i tu se nalazi jedan od problema predstave – ovoj dramaturškoj, tačnije narativnoj osnovi, nedostaju dramska čvorišta, tako da spomenuti, metaforičan pozorišni jezik zapravo postaje sredstvo linearne ilustracije Magine biografije. Iz te ravne, linearne dramaturgije proističe, naravno, i problem ritma predstave. Tako se na kraju stiče utisak da predstava pre funkcioniše kao niz pojedinačnih, često znakovitih i maštovitih scenskih rešenja, nego kao zaokružena dramska celina. Iz niza tih efektnih scenskih metafora treba izdvojiti scene opraštanja s dedinom kućom (Mage poređane u niz dodaju jedna drugoj cigle iz dedine kuće), odlaska u inostranstvo (Mage s koferima izgubljene u opštoj gunguli velikog sveta), prosidbe (Gezeman prebacuje veliki svadbeni veo preko nekoliko Magdalena).
Osim na planu forme, problem ilustrativnosti ogleda se i na planu značenja: naime, određenim scenskim rešenjima, pre svega postavkom nekih individualizovanih (učitelj, ministar, itd.) i horskih likova (palanačke narodne mase), rediteljka suviše očigledno i sa jasnim ličnim stavom sukobljava svoju naprednu junakinju i njeno nazadno okruženje. Jednostavno rečeno, željen i nesumnjivo potreban kritički ton u tumačenju ovog sukoba, nije trebalo da bude do te mere transparentan, jer kao takav on može da stvori izvesnu distancu kod gledalaca koji u osnovi potpuno dele autorkinu naprednjačku ideologiju, ali koji su ipak skloni problematizovanju i relativizovanju svih stvari… Poseban problem, koji nema veze sa prethodnim, predstavljaju neke aljkavosti u scenskoj finalizaciji: nemušti dimni efekti, konvencionalna, statična i neznakovita postavka svetla, pojedina konfuzna mizanscenska rešenja, itd.
Da li se na kraju stiče utisak da predstava Balkanska plastika predstavlja onaj klasičan slučaj: odlične namere, problemi u realizaciji? Najkraće rečeno – da. Međutim, s obzirom na to da su namere podjedanko značajne i na ideološkom i na umetničkom planu (revalorizovanje naprednih, modernisitčkih tendencija u našem konzervativnom društvu, izgradnja metaforičnog pozorišnog jezika), predstavu Balkanska plastika treba, u finalnom saldu, jasno podržati… Ne zaboravimo da još uvek živimo u sredini u kojoj se dominantni palanački duh silno iščuđava kada se samostalne, sposobne i hrabre žene bune što ih štipkaju opskurni predstavnici muškog roda.
Ukrali su nam vojsku, ukrali su nam emociju, rekao je Aleksandar Radić komentarišući najnoviju vojnu paradu u Beogradu, i setio se dokumentarnog filma „Parada“ Dušana Makavejeva iz vremena kad je svega toga bilo
Sa dve nagrade, za Vesnu Smiljanić Rangelov i Luku Tilingera, izdavačka kuća „Službeni glasnik“ pobednik je ovogodišnjeg izbora za nagradu „Neven“
Radove tri umetnika izabrala je galerija Novembar da, kao jedina iz Srbije, predstavi ovdašnju umetnost na poznatom sajmu umetnosti ArtAtina u Grčkoj
Izdavači traže od Beogradskog sajma knjiga da promeni termin Sajma knjiga kako ne bi obuhvatao 1. novembar. Kažu da Sajam knjiga u tom terminu nije moguć
Na konkursu Ministarstva kulture za umetničku igru najviše novca opredeljeno je Festivalu igre Aje Jung - 7.000.000 dinara i – folkloru. Ovaj konkurs treba shvatiti kao obračun Ministarstva za SNS propagandu sa kritički usmerenom javnošću, komentariše Marijana Cvetković. Više nema ni pokušaja da se prave da su barem delimično objektivni ili da delimično rade po zakonu - kaže Minja Bogavac
U novom broju „Vremena“ Jovo Bakić je rekao da ne bismo opstali kao društvo i pojedinci kada bi režim pobedio. U pravu je. Reč sloboda u takvoj Srbiji bila bi zabranjena, lični integritet bio bi razlog za hapšenje, a kukavičluk – način preživljavanja
Na režimskim vikend-okupljanjima nema energije jer stvarnost prodire kroz pukotine alternativne stvarnosti. A bez strasti nema ničega, što reče Hegel
Ruska Spoljna obaveštajna služba optužila je mene da guram ćerke u krvavi srpski Majdan. Ko poveruje nije normalan, a ko se na to poziva je ološ
Jovo Bakić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu
Imamo ljude koji će se obračunati s kriminalom Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
