Priče stare Kine

Najmanje tridesetak godina unazad kod nas nije gostovala izložba tolike vrednosti kakva je izložba „Kraljevska bronza, blago kineskih dinastija Sja, Šang i Džou“. Otvorena je 27. novembra u Muzeju istorije Jugoslavije.

Velikom i važnom izložbom „Kraljevsku bronzu“ čine pre svega naravno eksponati, njihova istorijska i umetnička vrednost, ali ništa manje ni mogućnost svih nas ovovremenih da vidimo uživo nešto što je pravljeno i korišćeno u vreme početaka kineske civilizacije, pa i, zašto ne reći, materijalna vrednost ove izložbe jedva sagledive visine.

Sve to blago je iz Pekinga, iz Nacionalnog muzeja Kine. Čini ga 59 eksponata: posude, muzički instrumenti, poljoprivredne alatke, oružje, novac, ogledala i oprema za konje i kočije. Dopremljeni su u Beograd dvadesetak dana pre otvaranja izložbe kako bi i domaćini i gosti bili sigurni da su ispunjeni neophodni mikroklimatski (svi predmeti su u vitrinama specijalno rađenim u „Simpu“) i bezbednosni uslovi izlaganja, ali i kako bi se izložba opremila tako da osim o eksponatima ispriča i o Kini između XXI i III veka pre naše ere, o vremenu najstarijih kineskih dinastija Sja, Šang i Džou.

PRVE DINASTIJE: Materijalni dokazi o njima otkriveni su tek pre osamdesetak godina. Do tada je savremena nauka smatrala da su dve najstarije dinastije, Sja i Šang, proizvod narodne mašte. A onda su arheološka istraživanja u Anjangu potvrdila postojanje dinastije Šang, a zatim su u drugoj polovini prošlog veka, u Erlitou, otkriveni ostaci kulture za koju neki arheolozi, a među njima i dr Li Vejming, autor ove izložbe, tvrde da je legendarna država Sja. Dr Li Vejming, u tekstu iscrpnog kataloga objavljenom povodom izložbe, objašnjava da je „otkriveno mesto livenja predmeta od bronze koje pripada kulturi Erlitou. Na površini većoj od 10.000 kvadratnih metara lokalizovane su kuće za stanovanje zanatlija i mesta topljenja, nađeni su delovi lonaca, parčad bakra, glineni kalupi i drugi ostaci posle topljenja. Iskopani predmeti ukazuju na postojanje najmanje 19 tipova posuda: tronošci (ding), pehari (đija), lonci (he), čaše (gu)…“

Momo Cvijović, kustos ove izložbe od strane domaćina, podseća da su „dokazi o stvarnom postojanju dinastija Sja i Šang pronađeni gotovo istovremeno kad je otkrivena Tutankamonova piramida u Egiptu. Pa ipak, o Tutankamonu su svi izveštavali, a o kineskim dinastijama retko ko. A složićemo se, otkriće grobnice jednog čoveka, ma kako ono bilo bitno, ipak nije važnije od dokaza o počecima jedne civilizacije, civilizacije starije od egipatske. Uz sve to, ova otkrića su potvrdila legendu – što se baš ne događa svakodnevno.“

Kada je dinastija Šang preuzela vlast od dinastije Sja, proizvodnja bronze se razvila u znatno većim razmerama – proizvođači su, na primer, ovladali metodama spajanja odlivenih elemenata i etapnog livenja, a u vreme dinastije Džou, livenje bronze je predstavljalo važnu granu ondašnje zanatske proizvodnje.

ZNAČENJE ISTORIJE: Bronzane posude su korišćene za pripremanje i serviranje hrane, i za vino i vodu, ali u obredne svrhe. Tokom sve tri dinastije, izrađivane su prvenstveno za potrebe kraljevske familije i vladajuće klase. Koristili su je i bogati ljudi, ali samo prilikom venčanja, gozbi, stupanja u službu i političkih pregovora. Posude su označavale mesto vlasnika u društvenoj hijerarhiji, a odabrane velike posude predstavljale su simbol političke vlasti. Njihovi oblici su izdiferencirani, fascinantnih ukrasa i visoke veštine izrade. Dekorativni motivi na posudama najčešće imaju bogat značenjski sloj, evoluirajući od jednostavnih oblika do složenih, geometrijskih i zoomorfnih, i predstavljaju izuzetno važan izvor saznanja o mitologiji, legendama i religiji Kine starog veka. Inskripcije koje se nalaze na bronzi, pisani su spomenici koji pružaju sliku onovremenog kineskog društva. Na primer, inskripcije iz vremena dinastije Džou pružaju istorijska saznanja o datumima, kraljevskim rodovima, ceremonijama, sećanjima, naredbama, nagradama, ženidbama, gozbama, lovu, ratovima, kaznama, savezima, porodičnim klanovima, susednim zemljama, društvenoj hijerarhiji i zemljišnoj svojini.

Osim forme, ukrasa i izuzetne izrade, lepotu izloženim predmetima dala je i patina. Momo Cvijović objašnjava da su „u trenutku izrade oni bili bronzane boje. Tokom ležanja u zemlji razne soli su učinile da oni oksidišu i da dobiju prelepu zelenu i plavu boju takozvane plemenite patine. Ta patina se nikad ne skida. Ona je poklon tom predmetu od prirode. Kad se predmet izvadi iz zemlje, zbog naslaga krečnjaka izgleda kao ogromna ostriga. Krečnjak se rastvara blagom kiselinom, ali samo do patine. Interesantan je izum pljačkaša: predmet su oblagali breskvama zato što njihova blaga kiselina postepeno odstranjuje krečnjak.“

Većina liturgijskih ceremonija kojima su posude bile namenjene, odnosila se na kult predaka. „Smatra se da je kult predaka najzaslužniji za kontinuitet kineskog naroda dug četiri hiljade godina. Kult predaka znači neprestano gledanje u prošlost“, objašnjava Momo Cvijović. „U Tri knjige o etikeciji, svojevrsnom zborniku društvenog života, izloženi su, pored ostalog, postupci prinošenja javnih i privatnih žrtava i podvučen je značaj ritualnog posuđa korišćenog u te namene.“ Prema toj knjizi, sin je trebalo da bude u žalosti za ocem tri godine, morao je da nosi neobojeno, od grubog platna načinjeno odelo, da se hrani travama i korenjem, da živi u kolibi načinjenoj blizu očeve grobnice i da prestane da se bavi bilo kakvim profesionalnim radom i porodičnim životom.

PRAVILA SLUŽBE: Sve u vezi sa pravljenjem i korišćenjem posuda bilo je precizno propisano. U Tri knjige o etikeciji piše i kako se u svetovnim ceremonijama koristio pehar đije, znak da onaj kome je dozvoljeno da ga koristi pripada aristokratiji: „U njega je sipano vino, prvo na zemlju, a posle ponovnog punjenja ispijano, pri čemu je pehar nuđen ostalim učesnicima ceremonije. Broj punjenja pehara i broj učesnika svakog rituala bio je precizno utvrđen.“ Evo još jednog uputstva o peharima đije i gu: „Đije sadrži jedan šeng vina, gu sadrži tri šenga vina. Nazdravlja se peharom đije, a na zdravicu gosta odgovara se peharom gu. Pojedinačna zdravica i trostruko odzravljanje zajedno čine jedan dou. Pojesti jedan dou mesa i popiti jedan dou vina – to je obrok prosečnog čoveka.“

Važna posuda za hranu bio je tronožac ding. On je u obliku kazančeta, oslonjen na tri ili četiri nožice, služi za pripremu i serviranje jela od mesa. Stavljan je na ognjište, a odgovarajuća visina nožica obezbeđivala je dovoljno zagrevanje hrane. Ding je bio simbol vlasti. Prema legendi, Veliki Ju, osnivač dinastije Sja, izlio je od bronze devet tronožaca ding, koji su predstavljali devet krajeva – devet pokrajina kraljevstva. Devet tronožaca trebalo je predati svakom sledećem vladaru, a tamo gde su držane posude nalazila se i prestonica zemlje. Tako se došlo i do dinastije Džou. Kad je jedan njihov posed pokorilo kraljevstvo Ćina, kralj Jing Dženg trebalo je da u prestonici dinastije Džou preuzme tronošce. Međutim, na povratku jedan od njih je upao u reku Sišui. Jing Dženg je pokušao da ga pronađe, tronožac je tražilo u vodi hiljadu njegovih podanika – ali bezuspešno. Posle izvesnih godina Dženg se vratio na reku Sišui i ponovio pretraživanje, međutim, opet nije uspeo da pronađe izgubljenu posudu. Gubitak jednog od devet tronožaca bio je protumačen kao loš predznak za budućeg graditelja carske Kine. Prema drugom predanju, poslednji vladar dinastije Džou trebalo je namerno da uništi jedan od tronožaca kako okrutnom Jing Džengu ne bi omogućio legitimnost vladavine.

Svaki od izloženih predmeta je priča, većini nepoznata. „Kraljevska bronza“ biće u Beogradu tri meseca, šteta bi bilo propustiti je.