Priče o telu

U poslednje dve-tri nedelje, na beogradskim scenama gostovalo je nekoliko vrlo zanimljivih stranih trupa i autora iz oblasti savremenog plesa, što je u našim medijima i stručnoj javnosti prošlo prilično nezapaženo. Ali, da ne trošimo više prostor na ovu staru, poznatu i neprijatnu priču: savremeni ples koji je u svetu odavno izborio za punu estetsku nezavisnost od srodnih, „agresorskih“ umetnosti (baleta i dramskog teatra), kod nas još uvek ima tretman „alternativne pojave“, kako u pogledu recepcije (novinarsko-kritičarsko-teorijske), tako i u pogledu njenog opšteg društvenog položaja (organizaciono-finansijskog).

TIŠINA NAKON JAUKA: Ako se držimo redosleda izvođenja, onda se kao prva pojavljuje predstava neobičnog naziva Najednom takva tišina nakon jauka koji su se poslednji čuli u izvođenju Impure Company iz Norveške, a koja je bila deo CENPI-jevog projekta „Terminal 1: Dani savremene norveške kulture“…U praznom, pravouganom prostoru, okruženom publikom s dve strane (Scena V sprat Narodnog pozorišta), nalaze se dva tela, muško i žensko. Koncept predstave počinje da se nazire i pre nego što ona počne, već iz naglašene, kontrastne znakovitosti ovih tela: muško je nisko, dežmekasto i tamnoputo (Human Šarifi, koji je i reditelj i koreograf ove predstave), a žensko visoko, čvrsto i svetloputo (Kristin Slevol). Ova namerna i očita telesna znakovitost odmah ukazuje na dve bitne, međusobno povezane odlike predstave: na njeno poreklo u ličnom, najintimnijem „materijalu“ sâmih izvođača i na njenu društvenu osvešćenost koja se ogleda u tretiranju različitih oblika društvenih odnosa i sukoba (polnih, rasnih i sl).

Kada predstava počne u onom klasičnom smislu (traje ona i dok ulazi publika), ova pretpostavka dobija punu potvrdu. Koreografija koju postavlja Šarifi, tesno povezuje njega i Kristin Slevol, dramatično ih upućuje jedno na drugo, predviđa blizak telesni kontakt (dodiri, sudari, presretanja), ali sve to ostvaruje potpuno suprotan, uznemirujući efekat – umesto bliskosti i prožimanja, dešava se sukob, razdvajanje, otuđivanje. Taj dramatični neuspeh potrebe da se uspostavi kontakt s onim što je Drugačije (rasno, polno, estetski) dobija posebno plastičan i snažan izraz u jednom koreografskom rešenju: u Šarifijevom čestom, ni malo elegantnom padanju na tlo. Osim što ironično demitologizuje tehničku virtuoznost, te upućuje na personality izvođača (stiče se utisak kao da zemlja prosto vuče na dole njegovo dežmekasto telo), ovo rešenje ukazuje na još jednu važnu odliku koreografije – na repetitivnost. Kao ni bilo koji drugi postupak u ovoj predstavi, tako ni repetitvnost nije čisto formalne prirode; naprotiv, ona kao da nam jasno poručuje da su čovekovi stalni pokušaji da uspostavi kontakt s Drugim poprilično beznadežni.

Iako je reč o predstavi savremenog plesa, ne svode se sva njena izražajna sredstva na pokret. Važan element njene strukture čini i jedan odličan video-rad (autor An Lise Stenset) koji kao da, na samosvojan način, rekreira glavnu temu koreografije – složen muško-ženski odnos. Nasuprot koreografiji koja insistira na sukobu, u tom video-radu postignut je efekat pretapanja, izjednačavanja, potpunog prožimanja muškog i ženskog tela (ovog puta reč je o vrlo starim telima). Jedino izražajno sredstvo koje ostavlja izvesne nedoumice jeste govorni tekst čija je svrha, izgleda, bila da se proširi društveni kontekst, opseg i rezonanca središnjeg sukobnog odnosa. To proširivanje nije bilo neophodno, jer je cela „priča“ već pregledno bila izražena sredstvima plesa i videa. Ovo bi ujedno bila i jedina zamerka projektu Najednom takva tišina nakon jauka koji su se poslednji čuli koji odlikuju iskrenost, jednostavnost, nepretencioznost i unutrašnja snaga.

SMEH I MELANHOLIJA: Plesna predstava Mamam, koja je izvedena u Jugoslovenskom dramskom pozorištu a u organizaciji Francuskog kulturnog centra iz Beograda, po mnogo čemu se bitno razlikuje od norveškog projekta. Pre svega, Mamam je velika ansambl predstava (nastupa desetoro plesača), njen autor, koreograf Žan-Klod Galota, jedno je od vodećih imena francuskog i svetskog savremenog plesa, iza nje stoji respektabilan producent, Nacionalni koreografski centar iz Grenobla. Ipak, glavna razlika ne nalazi se na planu razmere i renomea dve predstave i dve trupe, već na unutrašnjem, estetskom planu. Ova tvrdnja se može obrazložiti na jednom znakovitom primeru: u sceni muškog dua, jednom od najlepših prizora predstave Mamam, takođe se javljaju dva naglašeno različita tela (jedno visoko i drugo nisko), ali ta različitost ovde nije u službi društvenog preispitivanja, kao u projektu Najednom takva tišina…, već u službi maštovite i duhovite scenske zaigranosti.

Kada se s pojedinačnog premestimo na opšti plan, primećujemo da su glavne odlike predstave Mamam upravo maštovitost, duhovitost, estetizantnost, ležernost i izvođačka perfekcija; nema tu ni razvijene naracije ni nekih posebno teških misli (ne treba ovog, očito vrlo duhovitog koreografa ozbiljno shvatati kada tvrdi da predstava ima priču, da se „sve dešava u plemenu Mamam, u Arkadinskoj pustinji 20. juna jedne prestupne godine“). Među svim tim opštim odlikama ove, inače obnovljene koreografije, izdvajaju se neverovatno blagi, gotovo neprimetni prelazi između duhovitih scena i onih sa naglašenijim emocionalnim nabojem – kao da se vedro raspoloženje odjednom pretopi u nekakvu setu. Među tim setnim scenama posebno se izdvaja ona u kojoj svaki od plesača nežno ogrne kaputom svog partnera, odnosno partnerku; izgleda da je u svetu koji nam nudi Žan-Klod Galota, blizak kontakt među ljudima moguć, ali njegov prikaz, ipak, nije lišen i nekih melanholičnih tonova.

NOVE TENDENCIJE: Za kraj ovog kratkog pregleda stranih predstava iz oblasti savremenog plesa koje su nedavno gostovale u Beogradu namerno smo ostavili projekat Terminal, prikazan u okviru istoimene CENPI-jeve prezentacije savremene norveške kulture (mada je ovde sâmo poreklo jednog autora veza s Norveškom, inače predstava pripada flamanskom plesnom teatru). Od svih viđenih ostvarenja, ova predstava je na planu intelektualnog koncepta i teatarsko-plesnog izraza najzahtevnija i, kao takva, označava „najnoviju generaciju“ u savremenom plesu. Terminal pripada onoj vrsti umetničkih projekata koji imaju i ozbiljno teorijsko utemeljenje, pa ih zato treba primati i čulno i intelektualno, i onim što umetnici prikazuju i onim što o prikazanom misle i pišu. Ali, iako pomažu, teorije sâmih autora – izvođača, koreografa i video dizajnera Hajnea Avdala i dramaturga i dizajnera zvuka Hansa Mejera – nisu od presudnog značaja za recepciju predstave Terminal. Gledalac ne mora da zna njihove priče o telu kao rezonatoru koji emituje raznovrsne signale u sadašnjem svetu opterećenom informacijama, da bi doživeo vrlo originalni Avdalov pokret kao uznemirujuće isprekidan, usitnjen, nedorečen, matematički razložen na osnovne jedinice – rečju, kao poslednji, spoljašnji treptaj ili trzaj nekih mnogo složenijih i sveobuhvatnijih unutrašnjih procesa…

Ove tri predstave pružaju dragocen uvid našim gledaocima i onome što se zove stručna javnost u različite tendencije savremenog plesnog teatra: od priznatih veličina kao što je Galota, do mladih umetnika koji, kao Hajne Avdal, stvaraju nove repere u ovoj vrsti umetnosti. Ostaje nam da se nadamo da će ovakva i slična gostovanja pozitivno uticati i na naše stvaraoce iz ove oblasti, kao i da će podstaći, u našoj sredini, temeljnija teorijska proučavanja „novih pozorišnih tendencija“, onih koje još uvek nazivamo „alternativnim“.