Jesam li vam već rekao da sam imao savršenu ženu? Premda, to je davno bilo. Ne znam da li mi je sada bolje, ali mi je u svakom slučaju podnošljivije, ne patim od teških pitanja.
Hm. Jedan od naratora nove knjige priča knjaz Mihajla Pantića od Novog Beograda – onaj iz pripovetke Mačke – kanda se izvukao: „teška pitanja“ su iza njega, što mora biti neko olakšanje, mada ne mora biti utešno. A osim toga, nikada ne znaš da te koliko iza ugla neće sačekati i mlatnuti neki novi set „teških pitanja“, ljubavnih ili kakvih drugih…
Nova je zbirka Pantićevih proza gotovo konceptualno užižena u svet „teških pitanja“, na čelu sa onim najtežim, sadržanim u samom naslovu knjige. Otuda i rečca kojom pomalo omažno počinjem ovaj tekst, jerbo ona je onaj minimalistički, dvoslovni prikaz Egzistencijalne Nedoumice koji je kao lajtmotiv prisutan uzduž i popreko u ovoj knjizi, kao što je u Sedmom danu košave to bila reč „ah!“. A sada natrag k onom teškom pitanju, odande nema lakog uzmaka. „Dokazi ljubavi“, reći će pripovedač, ionako su vazda nekako nepouzdani, nedovoljni, krhki, bar onoliko koliko je ljudska sado–mazo potreba za stalnim potvrđivanjem toga da si voljen(a) neiscrpna, neretko se pretvarajući u opsesiju koja polako razara i obesmišljava sve. Otuda i M. P. ovde ispisuje kolekciju proza koje na razne načine tematizuju ljubav ili nešto što bi barem imalo biti delom tog „ža(n)ra“, a sve to u prepoznatljivom, već amblematskom okolišu vetrovite novobeogradske pustare, u međuvremenu već pristojno nastanjene vaskolikim duhovima i demonima, kako to u osvrtu na Pantićev novobeogradski opus primećuje Mladen Vesković, a na tragu autorovog osećanja (v. priču Duhovi na Novom Beogradu) da je i NBG nepovratno izgubio onu nevinost poleta naše mladosti, da je i on polako postao, svom imenu uprkos, jedna stara varoš, varoš sa prošlošću, prepuna ličnih istorija u celosti proživljenih po tim isušenim donjosremskim močvarama, i sve punija duhova onih koji su tu živeli i tu umrli. A kad je već tako, zašto bi kakav soliter iz Bloka 45 bio manje pogodno stanište duhova od nekog zamka u Škotskoj? Samo poprište radnje ovih proza nije nužno vezano za taj vertikalni, poluvirtuelni grad koji je popunio onu viševekovnu, graničarsko-poplavnu Prazninu između Beograda i Zemuna tako što je samim svojim postojanjem omogućio otvaranje hiljada malih, intimnih Praznina zbijenih u višespratne kutije poređane po tim temeljito produvanim ledinama… Ipak, kuda god odveo svoje junake, Pantić ne odustaje od njihovog linka sa tim, je l’ te, tako „neromantičnim“ mestom, idealnim za začinjanje jedne posve nove književne mitologije, jednog osebujnog proznog mikrosveta, punog rizika i mogućnosti, lišenog tereta Velikih Prethodnika.
Kolekcija Ako je to ljubav, već vam je jasno, u biti je treći deo nikada-proglašenog-ciklusa započetog Novobeogradskim pričama i nastavljenog Sedmim danom košave. Sagledane ovako retrospektivno i „na gomili“, ove tri knjige čine esenciju onog najboljeg što Pantić kao pripovedač ima, može i ume da da: ovaj je pisac najjači kada ispisuje – u najširem smislu reči, i bez preterano direktnih veza – „karverovske“ proze o ljudima koji žive svoje bittersweet živote u betonskim golubarnicima s pogledom na Dunav, uglavnom dovoljno mladim da nisu digli ruke od sebe i dovoljno sredovečnim za bolan rastanak sa slatkim iluzijama bilo koje vrste, ljudima koji su otuđeni, pa neretko i neizlečivo nedovršeni ne zato što žive u „nehumanim soliterima“ (kako to već misli i smatra svaki Mali Perica naše nepodnošljivo progresivne sociologije) ili zato što žive u „lošim vremenima“, nego iz razloga mnogo dubljih, suštinskijih, otuda i neutešnijih, da se ne lažemo. Iskustvo poraza koji (naizgled?) nije konačan i otuda je lišen čak i svoje dramatičnosti i pompeznosti – to je ono osećanje koje provejava iz tih „mrzovoljnih“ pripovesti. Kad vešto pomeša diskretnu, škrtu, gotovo stidljivu liričnost, finu „postmodernističku“ i sa raznim književnim i paraknjiževnim kerefekicama zaigranu ironiju i ne odveć pretencioznu kontemplativnost pisca koji, hvala nebesima nad Blokom 30, ne ide danas tako prenapučenom, neretko naš klovnovskom linijom manjeg otpora utoliko što ne izbegava ozbiljno tretiranje Prvih i Poslednjih Stvari ljudskog života, Pantić ispisuje proze koje se lako uvlače pod kožu, uz koje se rado zaspiva ili budi (u prologu ove zbirke autor razumno preporučuje: „čitati u četiri sata ujutru“). Okej, ima ovde i sada od njega boljih i veštijih pripovedača (mada ne mnogo, da se ne zavaravamo), ali savremena srpska proza nema mnogo onih koji uspevaju da svoju bespogovornu književnu (post)modernost – senzibilitetsku koliko i „tehničku“ – demonstriraju bez isprazne literarne pirotehnike, od koje se trese i zvekeće ovdašnja sve mediokritetskija Scena… Na drugoj strani, kada jače odstupi od ovih načela, i Pantić otklizava u fade out, što je u ovoj knjizi najvidljivije u frustrirajuće dugačkoj, ubistveno dosadnoj i katatonično uspavljujućoj koještariji koja se zove …Ili tako nekako, i bez koje bi ova knjiga bila i koherentnija i bolja kao celina.
A ljubezni što se smatra, jedan Pantićev narator uočava i opasnost od prekomernosti: „Počelo je i završilo se vrlo brzo… bio sam, tada, bolestan od viška ljubavi. I od ljubomore, ona dolazi u času kada otkrijete nesklad između ljubavi prema samom sebi, a ta je bezgranična, i ljubavi koju vam daju drugi, a ta je uvek nedovoljna“. Nije li u ovoj vazda svrbećoj neravnoteži – koju nam je najteže da priznamo, sebi pre svega – sadržana sva drama sveta? A baš o tim tihim, a razornim Neravnotežama Pantić najbolje zbori, onda kad hoće i kad ga ne mrzi, i kad ne gimnasticira uprazno na onome što je stari namćor Krleža kadgod zvao istomštogođ i svekoješta.
