Prima Facie je monodrama koju izvodi glumica Maša Dakić. Za ulogu advokatice dobila je nagradu “Miloš Žutić” koju dodeljuje UDUS. Premijera je izvedena još u januaru 2024. godine, ali sticajem okolnosti kritičarka je tek sada odgledala predstavu i veruje da o njoj vredi pisati.
Monodrama Prima Facie najpoznatiji je i najnagrađivaniji komad australijske spisateljice Suzi Miler. Tema komada je aktuelna – odnos pravosudnog sistema prema žrtvama nasilja. U prvom delu predstave junakinja je advokatica koja zastupa osobe koje su optužene za silovanje. Vidimo kako jedna pravnica objašnjava svoj odnos prema osobi koja tuži njenog klijenta, na koji način izbegava da se suoči sa osećanjima silovanih žena, kako opravdava sebe pred sobom (i publikom), zašto njen cilj nije da se sazna istina već da se pobedi na suđenju, kako ona razume odnos prava i pravde i kako borba za oslobađajuću presudu potencijalnim silovateljima postaje način da se devojka iz skromne radničke porodice uzdigne na socijalnoj lestvici. U drugom delu predstave ona postaje žrtva silovanja: počinitelj je ugledni kolega. Sada se situacija okreće za 180 stepeni i njena društvena ranjivost kao devojke iz radničke porodice postaje očigledna, a ona prolazi put koji su prolazile žene što ih je i sama isleđivala i čije tvrdnje je osporavala. Zaokret od advokata silovatelja do žrtve silovanja dramaturški je predvidljiv, ali je idejno koristan jer nam omogućava da se kroz isti lik brane i objasne dve suprotstavljene pozicije pred porotom, to jest publikom.
Iako je u pitanju monodrama, predstava Prima facie puni vaše oči, uši i srce snažnim utiscima koji se dugo pamte. Scenografija (Marija Mitrić) napravljena je od tri platna koja se sa tavana pozornice spuštaju do prvih redova u parteru i asociraju na duge svitke papira ili pergamenta na kojima rade pravnici. Na njima, ispred njih i iza njih (teatru senki) dešava se proces razotkrivanja mehanizma pravosudnog sistema, u kome je takozvana težnja da se razotkriju činjenice način da se uguše istina i pravda. S desne strane su nekoliko stolica i ofinger za garderobu (radi brzog presvlačenja glumice), a s leve metalni sto za seciranje leševa – na tom stolu seciraće se nemoral modernog zapadnog društva u kome je profit važniji od sudbine žrtve. Rekvizita je pobacana po pozornici. Ispred publike oni su izloženi kao dokazni materijali na sudu. U pozadini vibrira muzika i ritam mašina, što pojačava osećaj otuđenosti i napetosti. Kostimi Maje Mirković su jasni, znakovno određeni i glumici pomažu da se brzo i lako transformiše, da kostim postane koža lika i da nam pomogne da razumemo šta se dešava u duši glavne junakinje.
Rediteljka Anja Suša pažljivo orkestrira sve elemente predstave tako da nas oni ne opterećuju i pomažu glumici, a gluma Maše Dakić pravi je dragulj ove predstave. Još dok publika ulazi, ona u biznis odelu sedi sa strane. Povremeno ustane i energično đuska u stilu čirlidersice sa neprirodno zaleđenim osmehom na licu. Ovo igranje podiže “radnu temperaturu” glumice i sugeriše publici životni stil junakinje koji je intenzivan i monoton. S tako visoko podignutom energijom ona ulazi u predstavu. Junakinja koju igra u prvom delu predstave je advokatica. Pratimo put advokatice od početka studiranja na prestižnom pravnom fakultetu do laskave ponude za značajno unapređenje. Maša igra advokaticu kao ženu koja je neprekidno u ulozi advokata sopstvenih životnih izbora. Njoj je potrebno da sebe brani pred nama kao pred kakvom porotom, pri čemu sasvim diskretno glumica tek tu i tamo otkriva “slabosti” svoje junakinje – ona je iz radničke porodice od koje se svesno distancira u želji da pripada društvenom miljeu bogatih i uspešnih. Pokazuje gvozdenu volju i veliku snagu, ali u suštini je usamljena. Telesna ekspresija (scenski pokret Damjan Kecojević) igra važnu ulogu u otkrivanju međuzavisnosti onoga što ona jeste i uloge koju igra u životu. Iza maske čvrste i hladnokrvne advokatske kučke izbijaju mimika i pokret tela koji otkrivaju ženu gladnu pažnje i ljudskog, makar i sirovog kontakta. To iziskuje vrlo kompleksnu glumačku igru, koja od glumice zahteva punu kontrolu glasa, lica i tela. Glumica gestom, kada je to potrebno, potvrđuje ono što lik govori ili daje informaciju više ili pravi duhoviti komentar. Prilikom ove dinamične igre kostim igra značajnu ulogu jer su i pantalone i košulja i sako jako dobro skrojeni tako da svaki pokret ima izvesnu dozu lakoće, šarma i elegancije. Kada hladnokrvna advokatica doživi sudbinu žena koje je isleđivala i čije tvrdnje je dovodila u pitanje na sudu, i kostim i igra se radikalno okreću. Glumica se oblači u preveliku zimsku jaknu koja je čitavu pokriva. Njeni pokreti su sputani odećom, zbog čega su joj kretanje i facijalna ekspresija ograničeni i junakinja deluje skučeno, nesigurno, neprikladno i nesnađeno. Ali upravo u tom trenutku, kada je lišena advokatskog oklopa, pokazuju se njena snaga i doslednost. Ona gubi na suđenju i zna da će izgubiti jer je sistem ustrojen tako da žrtva ne može da pobedi, ali ona sada trči trku za sve žene koje je nekada gazila. Sada je tek očigledno koliko je njena pozicija ranjivija jer je iz radničke porodice i koliko je usamljena u tom svetu advokatskih ajkula koje svoj uspeh temelje na tome da bogati i oni zaštićeni od primene zakona, silovatelji, mogu da prođu nekažnjeno.
Važno je istaći da, i pored toga što je dramska priča uzbudljiva i teška, kritičarka ni u jednom trenutku nije osetila saosećanje prema junakinji, jer to i nije bila ideja predstave. Rediteljka Anja Suša i glumica Maša Dakić nisu htele da se gledaoci užive u sudbinu jedne žene, već da razumeju kako funkcioniše mehanizam čiji smo i mi deo kao porota, u slučaju predstave, ili kao obični građani koji žurno prolaze pored tuđe nesreće i srama jer imaju preča posla. Uzbudljiv je i luk koji pravi predstava – svaki treći student prestižnog fakulteta ne uspeva da ga završi i svaka treća žena je doživela neki oblik seksualnog nasilja.
