Srđan V. Tešin: Kroz pustinju i prašinu
Stubovi kulture, Beograd 2005.
Biće da i ove naše – da rečemo: srpske – pisce, nakon što su u prethodnoj fazi svog burnog razvitka, nadam se, apsolvirali Svu Aleksandrijsku Pamet ovoga sveta, polako zahvata iz zapadnijih krajeva rahmetli SFRJ dolazeći virus mehkog pisma, blago memoarskog, ironično-lirsko-autobiografskog, po razvalinama jednog Nestalog Ali Tako Intimnog Sveta čeprkajućeg; biće da su se i neki među njima osmelili, nakon što su istražili toliko toga između neba i zemlje, da nešto malko istraže i glede sebe samih… A što bi, pak, moglo biti interesantno čak i nekim, da prostite, čitaocima – ne nužno samo onima koji dele slična egzistencijalna iskustva….
Evo, recimo, Srđana V. Tešina: poslavši malo svog Kazimira (ne Ćurgusa, jednog drugog) na zasluženi odmor, Srđan se Tešin posvetio pisanju kratkog i šarmantnog romančeta Kroz pustinju i prašinu (a ako znamo da Tešin je iz Mokrina kod Kikinde, prašina je tu, štono bi se reklo, zdravo znakovita), što se pokazalo kao jedno solidno počeće, koje je bez sumnje urodilo plodom. „Plod“ obaseže nekih sto i četrdesetak stranica, što je u ovom slučaju optimalna mera, piščeva koliko i čitaočeva: da je više, ne bi valjalo.
Ona „mehkost“ koju spominjemo pre svega je rezervisana za onaj vremenski odsečak ovog romana nelinearne naracije koji je smešten u „arkadiju“ banatskog detinjstva, uglavnom pak izmeštenu na Mediteran, na Vis ili Murter: iako hard–core Panonac, Tešin razume i oseća mediteranske mirise, boje, prizore: retko se čija proza može tako lako (i jako) namirisati na Jug, poput lavande… U tom se mediteranskom šarenilu smestio jedan ljupki svet porodičnog „izgubljenog raja“, a ispod kojeg ipak proviruju stvarni, nesavršeni ljudi, realno postojeći Bližnji. Ovom su detinjem svetu, kao i „momačkim“ ja(d)ranskim avanturama iz osamdesetih, kontrastirani prizori iz pakla naše slatke, male klaonice iz ranih devedesetih, iz epicentra potkontinentalnog Tamnog Vilajeta, u kojem se Teš… pardon, narator, obreo kao vojnik, kao biće-bez-volje koje ima pucati i biti upucano… osim ako na to ne pristane. Sledeći jednu „konvencionalnu“ hronologiju koja se nipošto ne poklapa sa hronologijom romanesknog teksta, dolazimo do Tešinovog sumornog, beznadežnog Beograda iz studentskih dana devedesetih (sa nekim antologijskim momentima!), pa preko jarkog bulevarskog svetla Beča i Pešte stižemo do pozicije „današnjeg“ naratora, koji priču odmotava unazad-unapred, levo, desno i sa strane, sa jednom (prividnom?) „postistorijskom“ opuštenošću, landarajući uzgred, već negde u dvehiljaditima, nakon što se i njemu i svima „sve već dogodilo“, po zakucima čarobne zemlje Istre, kao da drži da su te napabirčene putositnice bar podjednako važne kao sav onaj „gorki talog iskustva“ koji im je prethodio, ili pak sva ona slatkoća življenja koja je toj gorčini prethodila, tamo negde u Vremenu Pre Povratka Istorije… Hm, u jednom se trenutku Tešin-narator malo odviše zaplete u odveć minuciozno istrovanje pa to postane stanovitim recepcijskim opterećenjem i slabom tačkom teksta, ali se srećom iz njega i iskobelja.
Na stranu sada sva „poetička“ mudrovanja o promeni pripovedačkih sredstava, o „zaokretu“ ili ne znam čemu: osnovna je vrlina romana Kroz pustinju i prašinu to što je napisan, to jest komponovan, kao svojevrsni fragmentarni bildungs–jazz, „izveden“ pri tome duhovito i elegantno, gotovo bez viškova i praznog hoda, kao i bez zjapećeg deficita smisla koji obeležava mnogo koji pripovedački napor u savremenih Srbalja… Što će reći da ova prašina ne guši, štaviše, nije tako loše sredstvo da se njome proplakne glava.
Sindikat muzičkih umetnika u otvorenom pismu poručuje Ministarstvu kulture da poštuje zakon i da raspiše konkurs za direktora Beogradske filharmonije, jer izbor Bojana Suđića nije po zakonu
„Imaginarni brojevi“ je prvi kratki igrani film koji će se iz Srbije takmičiti u Berlinu nakon osam godina. Na Berlinaru će biti i dva filma u kojima je Srbija koproducent
Ovog vikenda u Beogradu oskrnavljena su dva spomenika: Borislavu Pekiću na Cvetnom trgu i Narodnim herojima na Kalemegdanu. Obesna mladež, desničari, ili vlast – ko je kriv
Filmski centar Srbije pozvao je reditelje i producente na panel koji na Zlatiboru organizuje sa NAFFIT-om, Nacionalnim festivalom filma i televizije za "lojalne i podobne", koji je, kao i cela filmska branša, prošlog septembra bojkotovao
Izjavu ministra Selakovića da „ovu bandu treba rasturiti“ zaposleni u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture doživeli su kao ličnu pretnju, a lako im je da dokažu da su sve njegove optužbe neistinite
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Zašto je dekan Milivoj Alanović isti kao šovinisti koji su huškali na ratove devedesetih? Zbog čega režimlije ne smeju ni pred sudiju za prekršaje, a kamoli pred Viši sud? I šta je ključni razlog za Vučićev rat protiv naroda i države
Profesorki Jeleni Kleut uručen je otkaz. Onda je doživela najveću počast koju prosvetni radnik može da doživi – studenti su masovno ustali da je brane od svih koji nasilno ućutkavaju kritičku misao
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
