Prašina koja ne guši

Biće da i ove naše – da rečemo: srpske – pisce, nakon što su u prethodnoj fazi svog burnog razvitka, nadam se, apsolvirali Svu Aleksandrijsku Pamet ovoga sveta, polako zahvata iz zapadnijih krajeva rahmetli SFRJ dolazeći virus mehkog pisma, blago memoarskog, ironično-lirsko-autobiografskog, po razvalinama jednog Nestalog Ali Tako Intimnog Sveta čeprkajućeg; biće da su se i neki među njima osmelili, nakon što su istražili toliko toga između neba i zemlje, da nešto malko istraže i glede sebe samih… A što bi, pak, moglo biti interesantno čak i nekim, da prostite, čitaocima – ne nužno samo onima koji dele slična egzistencijalna iskustva….

Evo, recimo, Srđana V. Tešina: poslavši malo svog Kazimira (ne Ćurgusa, jednog drugog) na zasluženi odmor, Srđan se Tešin posvetio pisanju kratkog i šarmantnog romančeta Kroz pustinju i prašinu (a ako znamo da Tešin je iz Mokrina kod Kikinde, prašina je tu, štono bi se reklo, zdravo znakovita), što se pokazalo kao jedno solidno počeće, koje je bez sumnje urodilo plodom. „Plod“ obaseže nekih sto i četrdesetak stranica, što je u ovom slučaju optimalna mera, piščeva koliko i čitaočeva: da je više, ne bi valjalo.

Ona „mehkost“ koju spominjemo pre svega je rezervisana za onaj vremenski odsečak ovog romana nelinearne naracije koji je smešten u „arkadiju“ banatskog detinjstva, uglavnom pak izmeštenu na Mediteran, na Vis ili Murter: iako hard–core Panonac, Tešin razume i oseća mediteranske mirise, boje, prizore: retko se čija proza može tako lako (i jako) namirisati na Jug, poput lavande… U tom se mediteranskom šarenilu smestio jedan ljupki svet porodičnog „izgubljenog raja“, a ispod kojeg ipak proviruju stvarni, nesavršeni ljudi, realno postojeći Bližnji. Ovom su detinjem svetu, kao i „momačkim“ ja(d)ranskim avanturama iz osamdesetih, kontrastirani prizori iz pakla naše slatke, male klaonice iz ranih devedesetih, iz epicentra potkontinentalnog Tamnog Vilajeta, u kojem se Teš… pardon, narator, obreo kao vojnik, kao biće-bez-volje koje ima pucati i biti upucano… osim ako na to ne pristane. Sledeći jednu „konvencionalnu“ hronologiju koja se nipošto ne poklapa sa hronologijom romanesknog teksta, dolazimo do Tešinovog sumornog, beznadežnog Beograda iz studentskih dana devedesetih (sa nekim antologijskim momentima!), pa preko jarkog bulevarskog svetla Beča i Pešte stižemo do pozicije „današnjeg“ naratora, koji priču odmotava unazad-unapred, levo, desno i sa strane, sa jednom (prividnom?) „postistorijskom“ opuštenošću, landarajući uzgred, već negde u dvehiljaditima, nakon što se i njemu i svima „sve već dogodilo“, po zakucima čarobne zemlje Istre, kao da drži da su te napabirčene putositnice bar podjednako važne kao sav onaj „gorki talog iskustva“ koji im je prethodio, ili pak sva ona slatkoća življenja koja je toj gorčini prethodila, tamo negde u Vremenu Pre Povratka Istorije… Hm, u jednom se trenutku Tešin-narator malo odviše zaplete u odveć minuciozno istrovanje pa to postane stanovitim recepcijskim opterećenjem i slabom tačkom teksta, ali se srećom iz njega i iskobelja.

Na stranu sada sva „poetička“ mudrovanja o promeni pripovedačkih sredstava, o „zaokretu“ ili ne znam čemu: osnovna je vrlina romana Kroz pustinju i prašinu to što je napisan, to jest komponovan, kao svojevrsni fragmentarni bildungs–jazz, „izveden“ pri tome duhovito i elegantno, gotovo bez viškova i praznog hoda, kao i bez zjapećeg deficita smisla koji obeležava mnogo koji pripovedački napor u savremenih Srbalja… Što će reći da ova prašina ne guši, štaviše, nije tako loše sredstvo da se njome proplakne glava.