Pozorište i svet drugačijih stvaralaca

U toku su pripreme drugog serijala „Teatrologike“, izuzetno hvaljenog programa RTS-a. Kao i u prethodnoj, i u novoj sezoni svaka od 14 emisija predstavlja po jednog pozorišnog stvaraoca iz regiona, čiji rad i stav o društvu odlikuje posebnost. To su reditelji, dramski pisci, glumci, teatrolozi, koji drugačije stvaraju i drugačije misle. Kako piše u najavi projekta, projekat „Teatrologike“ predstavlja principe rada, načine razmišljanja i kreativne procese svakog od odabranih umetnika, s namerom da se razmotre postojeće situacije unutar pozorišnih sistema na prostorima Srbije i bivše Jugoslavije. Autorka „Teatrologika“ je Olivera Milošević, poznata televizijska autorka.

U kom smislu su sagovornici „Teatrologika“ drugačiji? Olivera Milošević kaže da „biti drugačiji znači biti društveno i umetnički odgovoran. Svako od njih se u javnim nastupima kritički odnosi prema svemu što ugrožava ljudska prava i ljudsko dostojanstvo, prema društvenim, političkim, ideološkim, istorijskim i svim drugim nepravdama i nedoumicama. Biti drugačiji danas znači biti iskren, otvoren, misliti svojim glavom, imati stav, ne kalkulisati, ne dodvoravati se. Takvi su u umetnosti i javnosti moji sagovornici iz ‘Teatrologika’.“

Prilikom izbora sagovornika, osnovni kriterijum je bio – izuzetnost. „Svi moji sagovornici su zaista izuzetni umetnici. O tome govore njihova dela i najznačajnija pozorišna priznanja koja su dobili. Biljana Srbljanović i Jernej Lorenci, na primer, imaju pozorišnog Oskara, kako stručnjaci zovu Evropsku nagradu za pozorišnu realnost. Oliver Frljić je u ‘Gardijanu’ proglašen za jednog od pet najznačajnijih autora u svetu, Ivana Sajko je ove godine dobila nagradu za najbolje delo prevedeno na nemački jezik, Mirjana Karanović je glumica visokog evropskog ranga, Ivan Medenica je u svetu izuzetno cenjen pozorišni stručnjak…“

Učesnici prve sezone su povezani generacijski, svi „devedesetih odrastali, umetnički i ljudski sazrevali u uslovima koji su bili užasni za sve to. Oni su izrazito različiti ljudi i umetnici, sa druge strane, nekako su isti u tom, danas tako retkom, poštenom odnosu prema svemu što određuje savremeni život“, kaže Olivera Milošević. Teme njihovih razgovora bile su umetničke. „Svako od njih je otkrivao svoj način rada, nastojao da objasni kako stvara i kako razmišlja o pozorištu. U drugom segmentu svake emisije promišljali smo društvo u kojem živimo, region, njihov odnos prema devedesetim godinama u regionu, o tome kakav je svet u kojem živimo. Bilo mi je važno i kako svako od njih razmišlja o tome šta danas znači biti slobodan i šta u ovom trenutku znači umetnički osvojiti slobodu. Svaku epizodu završili bismo malim, intimnim segmentom, pitanjem na koje možda svi tražimo odgovor, a to je šta danas znače pojmovi sreća i ostvarenost. I, naravno, svaka epizoda je bogato ilustrovana insertima iz predstava koje su deo umetničkog opusa sagovornika.“

foto: iz privatne arhive

Producenti serije su Hartefakt fondacija i RTS. Olivera Milošević kaže da je početak saradnje sa Hartefaktom bio gotovo slučajan. „Andrej Nosov koji već deset godina oko Hartefakta okuplja i predvodi ekipu vrednih mladih ljudi koji realizuju regionalnu saradnju u oblasti kulture i podržavaju angažovanu umetnost, tokom jednog bezazlenog razgovora u kojem sam pomenula ideju o ‘Teatrologikama’, istog momenta je reagovao sa ‘radićemo to zajedno’. Ja sam imala ideju, on je znao kako da je realizujemo. Rukovodstvo RTS-a, kuće za koju kulturu pratim već decenijama, prepoznalo je ‘Teatrologike’ kao sadržaj koji treba da bude deo programa nacionalne televizije. RTS je uvek negovao kvalitetan kulturno-umetnički program, a danas je, nažalost, bez konkurencije. Kažem nažalost zato što su iz elektronskih medija nestali (ili su proterani) sadržaji iz kulture. Ima ih samo još na RTS-u. ‘Teatrologike’ su dobar primer saradnje nevladine organizacije i televizije sa nacionalnom frekvencijom. Moji sagovornici iz drugih sredina u regionu su zadivljeni činjenicom da se ovakav sadržaj emituje na našoj nacionalnoj televiziji.“

Informativni program RTS-a i njena Redakcija za kulturu i umetnost kao da ne pripadaju istoj medijskoj kući. Znamo kakav je prvi, a emisije i projekti Redakcije za kulturu dostižu vrhunske domete, i zbog toga i nalaze put do gledalaca. „Koliko god naši proizvodi bili kvalitetni, često su termini za emitovanje skrajnuti, u sitne sate, na Drugom programu. Ne umem da objasnim zašto je to tako. Mislim da su prednost RTS-a upravo takvi sadržaji, koje nemaju druge televizije. Laku zabavu i informativni program imaju svi, a Redakciju za kulturu i umetnost samo RTS. RTS je velika, ugledna kuća, sa mnogo redakcija i vrednih profesionalaca koji za male plate i u uslovima često lošijim od konkurencije proizvode kvalitetan program. Ne treba o RTS-u suditi samo na osnovu informativnog programa na koji uticaj uvek imaju oni koji su na vlasti. Zato sve one koji žele da dođu na vlast zanima samo informativni program.“ Pa ipak, uprkos nepovoljnim terminima emitovanja i ostalim preprekama, kultura na RTS-u ima sasvim zadovoljavajuću gledanost. Olivera Milošević kaže da kada je gledanost najmanja, to znači da je emisiju videlo oko 100 000 ljudi, to je mnogo bolje od najvećeg tiraža koji kod nas imaju neke dnevne novine. U najboljoj gledanosti emisija iz kulture ta brojka ide i do 800 000. To nije zanemarljivo. „Često se, naravno, pitam koga zanima ovo što radim? Najviše me ohrabri kada mi ljudi koje ne poznajem priđu i kažu da je to što radimo dobro i neophodno. Uvek se setim i jednog razgovora sa rediteljem Ivicom Buljanom od pre desetak godina, kada smo razgovarali za jednu od Hronika Bitefa koje za RTS uređujem skoro dve decenije u kontinuitetu. Nakon snimanja mi je rekao: ‘Znaš kako sam odlučio da ću jednog dana postati reditelj? Bio sam klinac i na crno-belom te-ve-u sam se u našem domu u Sinju slučajno zainteresovao za Hroniku Bitefa. Sećam se da sam stajao ispred ekrana i doživeo kulturološki šok. Hronike je vodio Slobodan Selenić, a preda mnom su promicale uzbudljive slike i priče koje nikada do tada nisam video. Tada sam pomislio: ovim bih voleo da se bavim jednog dana.’ Svaki put kada se pitam koga zanima to što radim, setim se ovog razgovora i pomislim na nekog mladog čoveka koji će se zainteresovati za pozorište, umetnost i kulturu… Zbog takvih gledalaca vredi raditi ovakve serijale.“

Produkcija nije bila jednostavna, projekat je devet puta odbijan na konkursima pre nego što je sklopljena finansijska konstrukcija. Prvu sezonu finansijski je pomoglo Ministarstvo kulture i informisanja na konkursu za medije, a zatim je projekat pohvaljen kao jedan od boljih. Pa ipak, druga sezona je na tom istom konkursu odbijena. „Činjenica da imamo drugi po veličini budžet u regionu, a da smo poslednji po izdvajanju za kulturu je sramotna“, kaže autorka. „Kultura nije samo ukras sveta, ona jedno društvo čini naprednim. Velike nacije su velike zahvaljujući kulturi. Nama kao da to nije važno. Pozorište je mesto u kojem se promišlja šta mi to danas živimo, mesto gde bolje razumemo jedni druge, u kojem sagledavamo svet u kojem živimo,

gde učimo da poštujemo druge i drugačije ljude, gde postajemo bolji i plemenitiji… u to se ulaže kada se daju sredstava za pozorište i kulturu. Zato su važni ovakvi serijali.“

Seriju realizuje mala Hartefaktova produkcijska ekipa. „Izvršni producent serijala Selena Pleskonjić je devojka za koju ne postoji nerešiv produkcijski problem, uvek sve može, više i bolje od očekivanog, reditelj je Srđan Ćešić koji je „vizuelno pomerio stvari u odnosu na to šta se emituje na drugim televizijama, a u tome mu je pomogao snimatelj je Vladimir Đerić“, objasnila je autorka.

Nije zanemarljiv podatak da niko nije odbio poziv da učestvuje u „Teatrologikama“ (vidi okvir). Olivera Milošević kaže da njeni sagovornici dođu spremni i otvoreni za saradnju. „Dugo sam u poslu i decenijama gotovo svakodnevno u pozorištima. Znaju ko sam i imaju poverenje. Inače je pozorišni svet veoma zatvoren. Nepoverljivi su i teško prihvataju nekog ko nije iz njihovog okruženja. Imaju razloga za to. Imam privilegiju da mene povremeno puste da uđem u njihov svet. Ljubav i poverenje su obostrani. Iz toga nastaju ovakvi serijali. Mani je važno da ‘Teatrologike’ ostaju u RTS-ovoj arhivi kao deo tog velikog dokumentarnog bogatstva, kao zbirka emisija o izuzetnim umetnicima i ljudima.“

Emitovanje „Teatrologika“ se očekuje ove jeseni.