Potraga za zadovoljavajućim odgovorom

Orlando je roman koji Virdžinija Vulf piše dvadesetih godina prošlog veka. On je snoviđenje, poput pikarskog romana koji se proteže na čitavih trista godina, sa sve promenom pola glavnog junaka/junakinje. Virdžinija Vulf stvara u edvardijanskom dobu, u vremenu nakon vladavine kraljice Viktorije. To je vreme u kojem su se mogla odškrinuti vrata svesti i pokazati šta se dešavalo u glavama ljudi tokom vladavine kraljice Viktorije, a viktorijansko doba je pre svega puritansko, doba u kojem se veliča institucija braka, a doživljaj stvarnosti, pa i polnog identiteta, sav je u stegama, ne dopušta pravilno disanje. Orlando je priča o definisanju polnog identiteta. Sa tom svešću tim ove predstave vodi nas na putovanje. Tako se Orlando igra u dve verzije: muškoj i ženskoj – muškog Orlanda igra Dragan Sekulić, a ženskog Iva Milanović. Gledala sam žensku verziju, Ivu Milanović, studentkinju druge godine glume na FDU, u klasi Srđana Karanovića, i ona Orlanda igra tačno, sa temeljnim razumevanjem. Tanja Šljivar prati narativni tok romana, s tim da, kako i navodi u tekstu u programskoj knjižici O književnicima i (njihovim) natalnim kartama: „U samom romanu postoje neke rupe i nepoznanice iz Orlandovog života, izostavljeni detalji, koje pripovedačica vickasto i duhovito opisuje pasažima poput ovog: ‘Biograf je sad suočen sa teškoćom koju bolje da prizna nego da je zataška. Do ove tačke u pripovedanju Orlandovog života dokumenti privatni i istorijski, omogućili su da ispuni prvu dužnost biografa (…). Ali mi smo sada došli do epizode koja nam leži baš duž puta, tako da nema ignorisanja, iako je mračna, misteriozna i nedokumentovana, tako da za nju nema objašnjenja…’. Ja sam te ‘rupe’ u mojoj adaptaciji ‘popunjavala’ upravo korišćenjem raznih astroloških metoda ili drugih vrsta vidovnjaštva…“

Tanja Šljivar ovim postupkom u dramatizaciji otkriva novi nivo značenja samog teksta, a i tačno postavlja kontekst – kroz svih trista godina putovanja kojem svedočimo, Orlando ostaje istih godina. Ako govorimo o polnoj identifikaciji za kojom naš junak/junakinja traga, ona se vezuje za adolescenciju, koja može trajati i čitav život – nije to nužno razvojni period koji se dešava i završava u očekivano vreme – a u vreme adolescencije koju određuje stepen nerazrešenosti polne identifikacije čovek poseže za svim metodama divinacije (o njima bi se moglo govoriti u različitim kontekstima, počev od odnosa prema nesvesnom pa nadalje) kako bi saznao/la koji će se put pred njim/njom otvoriti ili kako će se razviti ljubavni odnos u kojem je ili za kojim čezne… astrologija, tarot, falanje u grah… uvek se koristi čitava paleta različitih metoda. Ovaj nivo u pripovesti koji Šljivareva uvodi dodatno je uzbudljiv gledaocu i na tačan način širi i otvara pripovest Virdžinije Vulf.

Reditelj Bojan Đorđev tačno derivira vremena kroz koja Orlando prolazi, jasno predstavljajući gledaocu i konfuziju u kojoj se naš junak/junakinja nalazi. Scenografija Siniše Ilića razumljivo ukazuje na emotivni damar, susret mladosti i starosti, polnih uloga i njihove konfuzije… Kostimi Maje Mirković naglašavaju uloge definisane javnim moralom vremena kada su nošeni i najbolje ističu krutost društveno propisanih uloga, koje su u sudaru sa ličnom percepcijom i potrebom. Kostimi na neki način pripadaju bajci, a bajke su zapisane i plasirane u javnost u viktorijanskom dobu, kada je dominirao puritanski moral… puritanizam uopšte nije poznavao ni adolescenciju kao fenomen niti njene razvojne procese, zato je pobuna koja je usledila bila tako snažna – u tom su kontekstu kostim i scenografija u jasnom dosluhu sa pričom. Muzika Luke Papića tačno je prati i u pravim trenucima umiruje i naglašava.

U predstavi igraju: Dragan Sekulić, Iva Milanović, Aleksandra Nikolić, Kalina Kovačević, Nikola Vujović, Zoran Ćosić, Pavle Jerinić, Miloš Đorđević, Vanja Ejdus i Sena Đorović. Oni igraju spretno derivirajući uloge uz tačnu dozu duhovitosti i strasti, i igrom nas zaista

odvode na put dug trista godina i suočavaju sa činjenicom da se zapravo promenilo vrlo malo toga. U osnovi muško-ženskih odnosa i danas, kao i tada, leži konflikt, poručuju sa scene. Informaciono doba je samo upotrebilo novi izraz – transgender – za neko od međustanja u razvoju seksualnog identiteta. Vaspitanje je i dalje koren svih zabuna. I muškarci i žene se vaspitaju kao „suprotni“ polovi, tako da, kada dođe vreme da spavaš sa suprotnim polom, to bude „spavanje sa neprijateljem“. Kroz Orlandovih trista godina puta pa sve do danas konflikt i dalje jednako traje. Tako će biti dok god oni koji vaspitavaju ne promene jezik, stav i misao, i ne ulože napor da se deca različitog pola vide kao saradnici na velikom zadatku. Ni kad smo zaljubljeni konflikt nije nestao, samo je zamagljen, ali je tu i radi svom snagom. I tako će biti dok god se problem ne osvesti i ne načini napor potreban za promenu, dok vaspitanje ne prestane biti u samoj osnovi pogrešno.

Tu dolazimo do finala, do završnog monologa Gorana Ferčeca. Do tog trenutka Orlando je gost u sopstvenom životu, a Ferčec mu daje glas kojim progovara i iz vremena iz kojih dolazi, i iz ovog vremena kojem pripadamo svi – oni na sceni i mi u publici, i piše snažan, zanosan i strašan monolog. U njemu je ona luda od nemoći i na kraju se guši u svojoj pobuni, tone u ravnodušnost i negaciju te nemoći. Ovo je elegija o tonjenju u očaj, bespovratno. Do narednog dana, da bi se zatim ponovo išlo ukrug. Adolescentska kriza bez kraja i konca. U ženskoj verziji Iva Milanović ovaj monolog izgovara zanosno i strašno, tako da njime obujmi čitavo gledalište.

foto: dragana udovičić, bdp

Orlando je proizvod ženske fantazije. Predstava nam poručuje da u vremenu u kojem se stvore uslovi za preispitivanje identiteta uvek iznikne Orlando, uvek iznikne Virdžinija, ali da rešenje nije u samozaboravu i nesvesti nego u stalnom postavljanju pitanja i preispitivanju svega. Dok se ne da neki zadovoljavajući odgovor ili se odustane od njega, a to odustajanje plaćeno je ludilom ili samozaboravom.

SEĆANJE I DEMENCIJA

Reditelj Sebastijan Horvat i dramski pisac i dramaturg Milan Ramšak Marković, iskusan autorski tim, uradili su tri predstave inspirisane komadom Cement Hajnera Milera: jednu u SNG Drama u Ljubljani, drugu u Zagrebačkom kazalištu mladih i treću u Beogradskom dramskom pozorištu. U Beogradskom dramskom pozorištu odigrana je predstava Cement Beograd, a u tekstu na sajtu Beogradskog dramskog pozorišta stoji: „Posle predstava u Zagrebačkom kazalištu mladih i SNG Drama u Ljubljani, reditelj Sebastijan Horvat u Beogradskom dramskom pozorištu završava godinu Cementa Hajnera Milera. Milerov Cement je tekst u previranju: počevši od samog revolucionarnog vremena koje tretira, preko borbe između emancipatornih težnji njegovih likova i njihove ukotvljenosti u tradicionalne porodične odnose iz kojih su izrasli, pa do ljubavnog odnosa glavnih likova, Daše i Gleba Čumalova, kroz koji se prelama uticaj društvenih okolnosti na najintimniju ravan. Ova naša, treća, beogradska predstava inspirisana dramom velikog istočnonemačkog dramskog pisca biće bazirana na originalnoj drami Horvatovog stalnog saradnika Milana Ramšaka Markovića, u kojoj se mesto i vreme radnje premešta u Beograd, danas. Odnos traume i sećanja, političke demencije u kojoj se polako gubimo kao i konflikt koji nam je upisan u telo neki su od motiva koje ćemo uvesti u ovaj beogradski, poslednji čin razgovora sa Hajnerom Milerom.“

Poslednji čin razgovora sa Milerom, Cement Beograd, podeljen je u dva dela: u prvom scenu otvara grupa mladih glumaca u punom naponu snage. Scena je ograđena limenim zidovima unutar kojih grupa mladih ljudi svom snagom pleše uz tehno muziku. Oni izgovaraju poeziju koja je lična i politička u isto vreme, pasaži koji govore o traženju mesta u vremenu smenjuju se sa lirskim pasažima koji dodiruju ljubavni (glavni) odnos glavnih likova, a sa kojim se lako možemo identifikovati. Ono što Horvat nepogrešivo zna jeste da podari „telo“ Markovićevom tekstu. Telo ovde plamti od snage i naboja, gotovo da nije kadro da se umori, Horvat snažno spaja lično i političko, pre svega u žestokom tempu koji zatim traje dugo, nesmanjenim intenzitetom. Završava ga porukom: ponavljaj pokret, nisi sam, seti se, ponavljaj pokret. Prvi čin Cementa je u muci, ali i u snazi, odnosu i odluci da se čovek ne preda. Markovićev se tekst za to jasno i beskompromisno zalaže, a Horvat nam ga daje u tradiciji Neue Slowenische Kunsta u najboljem smislu te reči, u načinu na koji se svet vidi i oseti. U potrebi da se deluje. U prvom delu predstave igraju: Ivan Zablaćanski, Emir Ćatović, Nedim Nezirović, Isidora Simijonović, Marija Pikić, Bojana Stojković. Igraju koncentrisano i precizno, lako i jasno dajući kolektivnom liku obeležja ličnog i jednako se jasno vraćajući u kolektivni lik.

Drugi deo se postavlja dok su na sceni glumci i scenografija iz prvog dela, tu je nova scenografija, prvi deo nestaje u fejdautu i na sceni vidimo prilično oronuli, ali i drag građanski stan, i našeg junaka Miloša kako leži na podu. Pao je, naime, dok je pokušavao da promeni sijalicu. Marković i Horvat pred nas dovode/otvaraju priču o starom bračnom paru, Milošu i Sonji, koje precizno i fragilno, izuzetno prirodno igraju Miodrag Krstović i Milena Zupančič, tako da su vam jasni njihovi damari koji polako utihnjuju, kao i razumevanje i emaptija koju gaje jedno prema drugom, i ako je definiciji ljubavi najbliže to da je ona razumevanje potreba drugog, onda smo je u igri Krstovića i Župančičeve na sceni Beogradskog dramskog videli u punom i sasvim nenametljivom sjaju. Kćerka im je, u trenutku kada ih upoznajemo, preminula, otac to ne može da prihvati, a i gubi se, tako da nije sve vreme ni svestan šta se dogodilo, majka i supruga Sonja svega je svesna i zato tužna. To kako Horvat nagoveštava prisustvo smrti koja će se pred nama dogoditi, Sonjine smrti i posredno gašenja njenog supruga Miloša, koji iza nje ostaje, strašno je i delikatno u isti mah. Pored smrti i nesreće u istom tom stanu vidite smisao i svrhu, jer šta drugo na kraju ostaje? U žestokoj promeni ritma unutar predstave, i jednom dubokom i lirskom otvaranju u njenom drugom delu možemo se zapitati i govoriti o svrsi postojanja. A političko? Odnos tela i političkog i traume upisane u telo koji se spominje na početku teksta o predstavi Cement? Setite se samo Ulrike Majnhof i onoga što je rekla o šamaru koji udara svom detetu, i sve će vam se otvoriti sasvim jasno, kao karte.