Rođen 1939, vršnjak filma Prohujalo sa vihorom, 62 godine kasnije Frensis Ford Kopola je legenda koja hoda i autor koji još želi i ima šta da kaže. Od l979. godine, od Apokalipse danas, praktično nije snimio nijedan film koji bi mogao da se poredi sa onima koji su ga učinili nezaobilaznim delom istorije svetskog filma. Možete da volite Takera ili Drakulu, ali samo sa njima Kopola ne bi pravio društvo karijatidama hrama filmske umetnosti. Kum i Apokalipsa učinili su njegovu slavu globalnom.
Jedan od neospornih „hitova“ Kana 2001. jeste Apokalipsa danas remiks (ili redux, ma šta to značilo), koja je Kopolu vratila na veliku filmsku kartu sveta. Pedeset tri minuta više donela su deo magije, ali i odškrinula Pandorinu kutiju pitanja na koja nema odgovora.
Razgovor vodimo pre promocije knjige koja će onima koji nisu samo publika pomoći da objasni motive i razjasni zahvate u ovom filmu koji je možda original falsifikata ili tek falsifikat originala. Slučajno ili ne, proslava 75. rođendana oca „Playboya“ Hjua Hefnera dešava se neposredno posle promocije knjige. Ne znam da li su se slavljenici uzajamno pozivali na partije.
„VREME„: Da li je ovo ono što danas zovu rediteljskom verzijom (director’s cut )?
F.F.K.: Rediteljske verzije nastaju kao posledica frustracije reditelja i rediteljskih aspiracija producenta. Ja taj problem nisam imao. Kao što znate, Apokalipsa… kakva je danas poznata u svetu završena je u nesavršenom obliku upravo zbog festivala u Kanu, na kojem je trijumfovala pre 22 godine. Iako je manje poznato da su se u finalnoj distribuciji pojavile čak tri različite verzije, ono što je danas poznato kao taj film u suštini je ono što je prikazano na kanskom festivalu. Sa zamajcem nagrade film je ubrzo postao opšte mesto, a ja sam krenuo u neke druge projekte. Snimanje je bilo izuzetno teško, Martin Šin je doživeo dva srčana udara, bio je to come back Marlona Branda… A ja sam samo želeo da pobegnem od nečega što je pojelo tri godine moga života.
Šta je onda, u stvari, original…
Nema originala. Apokalipsa je kao slikarsko platno na koje sam kao autor hteo da dodam još neke valere. Film inače nije umetnost originala. Ako je to mogao da radi Rembrant pre pola milenijuma, valjda mogu i ja danas u trećem milenijumu.
Scenario Džona Milijusa sa vašim intervencijama baziran je na romanu Džozefa Konrada Srce tame, koji je pre toga ekranizovao Ričard Bruks. U međuvremenu je Milijus sam snimio Zbogom kralju, koji je varijacija na istu temu?
Konrad je funkcionisao kao globalna metafora o potrazi. Apokalipsa je road movie, ili ako baš insistirate boat movie o potrazi za sopstvenim identitetom, što je esencija celokupnog filma noire, na primer. Apokalipsa je antiratni film, ali od njene premijere desili su se još mnogi ratovi. Konačno i u vašoj zemlji. Moja saznanja su da u svakom ratu, kao u Komediji del arte, postoje isti likovi, pošteni patrioti, cinične kukavice, realisti, žrtve, profiteri, pobednici i gubitnici… Rat je kao mlin za kafu koji na kraju izjednači sve i za krajnji rezultat ima nešto što na početku uopšte nije bio cilj.
Šta je suštinska razlika osim tih fizičkih 53 minuta…
Sami morate da nađete odgovor u gledanju filma. Proširena je epizoda o francuskoj koloniji, deo sa letećom kolonijom, priča o „Plejboj“ devojkama, mnoge reakcije kažu da se sada film lakše gleda jer je narativni tok logičniji…
Finale sada više podseća na Kuma zbog paralelne montaže…
Finale je čista antropologija zločina. Pitanje izbora, da li držati mač ili biti žrtva. Odgovor leži u svakome od nas.
Produkcione standarde ovog filma teško je dostići…
Kompjuteri imaju svoje čari. Ali hiljade statista definitivno donose eros i tanatos koji ne može da se simulira. Pravi helikopteri lete, prava džungla gori, armije ljudi sa pravim naoružanjem prolaze kroz kadar. Obožavam Diznija, ali mnogo više volim Dejvida Lina.
Znate kada u Lorensu od Arabije vidimo jednog arapskog ratnika koji uzvikuje ratni poklič, a onda kamera pokretom otkrije pravi pravcati rat organizovan samo za kamere koji deluje mnogo stvarnije od onih koje danas gledamo na medijima.
U filmu se pojavljujete kao reditelj koji snima ratni dokumentarac…
Pre simulira nego snima, jer stalno govori: „Budi prirodan. Ne gledaj u kameru!“
Ove godine kao reditelj u Kanu debituje vaš sin Roman, pre dve godine to je učinila i vaša kćerka Sofija. Oboje su počeli kao glumci u Vašim filmovima…
Kada ostarite, sve ste bliži suštini onoga što zaista jeste. Ja sam Italijan, kao i moj otac, kompozitor filmske muzike, kao i moja sestra Talija, glumica… Film je naš porodični biznis. Slobodno možete da kažete cosa nostra (smeh). Ali ga radimo odlično, zar ne?
Premijera filma „Na točkovima zaboravljenih snova“ na Festivalu u Šangaju, i učešće sedam filmova na Festivalu u Puli, veliki su uspesi domaćeg filma. Pitanje je da li ih Filmski centar Srbije s pravom prisvaja
Kruševac zida Izložbeni park vojne opreme na delu Memorijalnog kompleksa Slobodište iako je taj prostor kulturno dobro, bez rešenja o saglasnosti Zavoda za zaštitu spomenika kulture
Dok Vučić poručuje da će u Beogradu uskoro biti lakše sresti holivudsku zvezdu nego komšiju, dostupni podaci pokazuju da je talas stranih produkcija u Srbiji poslednje dve godine znatno opao
Kako je priznavši ubistvo Aleksandra Nešovića, Saša Vuković Boske vratio pažnju javnosti na Veselina Milića? Šta još upada u oči u njegovom iskazu
Ubistvo Aleksandra Nešovića u restoranu „27“ pretvara se kriminalističku misteriju koju bi mogao da reši samo Herkul Poaro
Što treba znati o Vučićevoj najavi ostavke? Zašto neće sesti u fotelju koju mu greje Macut? I zbog čega mora da spoji predsedničke i parlamentarne izbore
Intervju: Radovan Lazić, tužilac
Kako je kontaminiran slučaj Veselina Milića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
