Pošto pozorište, a pošto pašteta

Mandat Kokana Mladenovića kao upravnika Ateljea 212 trebalo bi da se završi 1. jula iduće godine. Većina Mladenovićevih glumaca nastoji da se oprosti s njim što pre, zato što mu zameraju, kako kažu, „samovolju, nadmenost, neukus, samoreklamerstvo, diletantizam, preziranje glumaca, sejanje zlog semena u ansamblu, zajedno sa svim trikovima za pravljenje uspeha – uspešnih, kao i neuspešnih predstava“, što su sve naveli u pismu upućenom Skupštini grada ovog juna. Pobuna glumaca protiv upravnika desila se na kraju pozorišne sezone u kojoj je Atelje izveo sedam premijera, koliko sva ostala beogradska pozorišta zajedno, u kojoj je ovo pozorište, kako Mladenović navodi, imalo sopstveni prihod od 46 odsto dok ostale kuće ne dostižu ni dvadeset, dok su Ateljeove predstave u poslednje tri godine, koliko traje Mladenovićev mandat, osvojile trećinu od ukupnog broja nagrada koje je Atelje 212 do sada dobio.

Prvog dana ove sezone u Ateljeu je najavljen generalni štrajk glumaca do ispunjenja zahteva, ali ubrzo, nakon razgovora sa gradonačelnikom Beograda Draganom Đilasom, od njega se odustalo. Čeka se da radno telo koje će postaviti novi gradski sekretar za kulturu, čim bude imenovan, do kraja oktobra analizira stanje u pozorištu i predloži Skupštini grada rešenje problema.

„VREME„: Ovog juna ste otišli na godišnji odmor ispraćeni optužbama glumaca i uglavnom negativnim komentarima pozorišne javnosti i medija. Da li ste se odmorili?

KOKAN MLADENOVIĆ: Producentski tim Ateljea i ja napravili smo podrobne analize postojećeg stanja u pozorištu. Došli smo do zaprepašćujućih rezultata. Pokazalo se da pozorište sa stalnim ansamblom više ne može da opstane zato što se troši trostruko više novca za plate nego što bi se utrošilo na honorare kad bi se radilo po ugovoru. Ilustrovaću to sledećim podatkom, nismo ga do sada objavljivali: bruto plata naših glumaca na godišnjem nivou je 38,5 miliona dinara a njihovi bruto honorari bi bili 18,8 miliona. Eto, na jednom primeru, gde je moguće naći oko 20 miliona dinara za produkciju predstava. Podsećam da smo za premijere za prošlu sezonu od grada Beograda dobili četiri miliona. Ovom analizom smo želeli da pokažemo da novca za kulturu ima, samo se neracionalno troši – na socijalni mir i na kolotečinu. Ova situacija u Ateljeu se neće suštinski rešiti dok se ne donesu suštinske promene, promene sistema. Ne mogu se rad i uspeh pozorišta bazirati na veštini i upornosti jednog čoveka, nego na novom jasnom sistemu gde neće biti stalno zaposlenih. To je realnost kakvu diktira budžet već za 2013. godinu, a 2014. nas neće biti ako se ne promeni sadašnji model. Vreme je da se naprave radikalne promene. Sa mnom na čelu Ateljea ili ne, sadašnji model funkcionisanja pozorišta će se promeniti u narednih godinu-dve, ili će se pozorišta u Beogradu ugasiti.

Poznato je da u regionu nemaju taj problem.

Po slovenačkom modelu na primer, a to je model i u nekim zemljama EU, zaposleni imaju obavezu da u kućama koje su na istom budžetskom kontu rade za jednu platu. Prevedeno na primer Beograda, to znači da bi svi glumci u pozorištima čiji je osnivač grad Beograd, bez obzira na broj pozorišta u kojima igraju, dobijali jednu platu. Paradoksalno je da vi odbijate uloge u vašoj kući a pristajete da igrate u drugim, zato što ćete tamo dobiti honorar dok vas u vašem pozorištu, u kome dakle ne igrate, čeka plata! Sad važi pravilo: mi platu dobijamo, a možda ćemo nešto za nju i da uradimo! Za ovu vrstu lagodnog života više nema uporišta ni u realnom životu ni u raspoloživim finansijama. Nigde na svetu ne postoji nezarađena plata. Prosečno, glumci Ateljea igraju 54 predstave godišnje, što znači jednu predstavu nedeljno. Prosečna plata glumca Ateljea 212 je 62.000 dinara. Svetski standard je da glumac ima dve premijere godišnje i 50 predstava ili jednu premijeru i sto predstava godišnje. Od 33 glumca Ateljea samo četiri zadovoljavaju ovaj standard: gospodin Feđa Stojanović i gospođa Gorica Popović sa nasleđenim predstavama, i gospodin Branislav Trifunović i gospodin Ivan Jevtović, koji su za ove tri godine igrali apsolutno sve što im je ponuđeno. Obojica bez pogovora „podmeću leđa“ kad treba spasiti projekat: Bane Trifunović igra sjajno u Ocu na službenom putu ulogu koju su pre njega odbila četiri glumca, a u Glembajevima kao treća podela. Pritom je producent, snima svoj film za vreme godišnjeg odmora da kuća ne trpi. To su jedina četiri glumca koji u ovom trenutku zadovoljavaju svetsku statistiku.

Priča se da je sukob između vas i ansambla počeo zbog spiska uposlenosti glumaca koji ste jednog jutra istakli na oglasnoj tabli.

Za tri godine glumci Ateljea su odbili 42 uloge i time naneli štetu pozorištu od šest miliona dinara. Naši glumci nemaju svest o tome da ako jedan od njih ne želi da igra u nekoj novoj predstavi, pa ne želi drugi, pa ja angažujem glumca iz drugog pozorišta, na kraju potrošimo šest miliona. Takvim ponašanjem pokazuju da nisu svesni da sami dokazuju da postojeći model pozorišta treba da ide na smetlište istorije. Eto, to sam hteo da im pokažem kad sam postavio spisak na oglasnu tablu. Međutim, izazvao sam revolt. U predstavi Otac na službenom putu 10 naših glumaca je odbilo da igra velike uloge. Šteta učinjena pozorištu samo zbog te predstave je dva miliona dinara. Inače, Otac je dobio 26 festivalskih nagrada, to je predstava s najviše nagrada u Ateljeu. Posle Oca radili smo predstavu Pošto pašteta: osam glumaca je vratilo ponuđene uloge! Mi smo taoci sistema i običajnog prava po kome su glumci navikli da mogu da odu iz pozorišta po godinu i po dana zbog snimanja serije ili filma, a da se podrazumeva da će za to vreme da primaju platu. Taoci smo običajnog prava po kome je moguće da za 18 godina odigraju samo dve premijere kao gospođa Anica Dobra, ili za 14 godina takođe samo dve kao gospođa Dubravka Mijatović, ili 6 za 15 godina kao gospodin Branimir Brstina. To je poražavajuća statistika. Zbog odbijenih uloga je potrošeno 1811 dana, zbog izuzeća koja nemaju nikakve veze sa strukom. Dok je bilo novca, to odsustvovanje nije bilo toliko strašno, ali sad smo u poziciji kad je luksuz plaćati nekog ko ne ulazi u pozorište a prima platu, koja je prosečno duplo veća nego prosečna plata u Srbiji. Mi smo očekivali da će oni koji su došli na vlast našim glasovima uraditi nešto značajno na temu kulture, a dobili smo nemušti zakon koji nije završen i zato se ne primenjuje. Nedostaju mu upravo ti delovi koji su sada problem: koje su ugovorne obaveze, koja su prava ljudi angažovanih ugovorom. Pošto toga nema u Zakonu o kulturi, mi se držimo Zakona o radu koji ne prepoznaje većinu specifičnosti iz oblasti kulture.

Koji su razlozi zbog kojih su odbijane uloge?

Bilo je kolega koji su imali druge obaveze na drugim mestima, što nije nelegalno s obzirom na to da našim zakonom tako nešto nije zabranjeno. Naša ugledna glumica koja je odbila ulogu u Ocu kaže: način na koji je prikazan pravoslavni pop u ovom komadu je toliko sramotan da ja ne želim da igram. Ili: naš ugledni glumac koji odigra šest premijera za 15 godina ne želi da radi muslimanski komad i da obrazlaže svojoj deci šta to znači sunećenje… Razlozi su uglavnom neumetničke prirode. Bojan Žirović odbije ulogu Puba Fabricija u Glembajevima zato što ga ubede u bifeu da je on pravi Leone. Nakon toga mu je ponuđena uloga u Ocu, što on takođe odbije. Zatim prvo prihvati pa ubrzo odbije glavnu ulogu u Pošto pašteta zato što mu ne prija, ali zato prija jednom Zijahu Sokoloviću. Branka Šelić odbije tri uloge za redom pa i u Pašteti jer joj nije dobra, ali jeste bila dobra za Natašu Šolak. Odbije da igra Udovicu u Ocu zato što je to mizerno malo i uvredljivo za nju, ali nije bilo za Danicu Maksimović, koja je u toj predstavi napravila sjajnu ulogu! Ja nikog nisam kaznio zbog vraćene uloge, podrazumeva se da glumac ima stav o svojoj ulozi. U regionu ne postoji institucija vraćanja uloga, a ni u Srbiji, izuzev u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i u Ateljeu. U Ratu i miru Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu od 50 glumaca u predstavi samo je jedan gost! Ne razumem zašto kolege koje ne žele da prihvate zadatak u svom pozorištu ne odu u slobodne umetnike. Zašto primaju platu ako ne igraju? Gordan Kičić je tražio da ga izostavimo iz repertoara šest meseci zato što hoće da producira film. To se zatim odužilo na godinu dana, tokom koje je uredno primao platu. Kad se vratio, počeo je da priprema Zbogom SFRJ, ali je posle četiri dana izjavio da je još uvek jako umoran od snimanja filma i napustio je pripreme. Ja onda za tu ulogu angažujem Marinka Madžgalja, posle toga ga i zaposlimo, dobije prvu ulogu i on je odbije! On i njegova supruga Dubravka Mijatović odbili su uloge u predstavi Zoran Đinđić!

Ta predstava, Zoran Đinđić, jeste drugi po redu a moguće prvi po snazi „okidač“ iskazanog nezadovoljstva glumaca prema vama. Glumci su vam zamerali da ste ih javno podelili na izdajice i patriote, odnosno na one koji su prihvatili da igraju u toj predstavi i na one koji su to odbili.

Ja otvoreno govorim da Srbija nije bila spremna za predstavu Zoran Đinđić, ali mi smo morali da je postavimo sluteći u kom se pravcu odvija naša politička budućnost, kako bismo pokazali naš odnos prema načinu na koji smo živeli sa onima koji su suštinski kompromitovali ideju demokratije i doveli nas u ovaj politički glib koji moramo da trpimo. Ja tu predstavu posmatram pre kao društvenu tribinu na neprijatnu temu nego kao pozorišni čin. Mislim da je bila nužna i utemeljena na najboljoj istoriji Ateljea. Pozorištu, ne samo Ateljeu već našem pozorištu uopšte, vratila je tribunsku moć javne reči koja može nešto da promeni. Predstava Zoran Đinđić je u ovoj iznova desničarskoj zemlji jedini svetionik nezavisnog građanskog mišljenja koji nije uzrokovan političkom opcijom, koji je glas zdravog razuma. Da li je Srbija bila spremna za to – nije, da li su naši glumci bili spremni za nju – uglavnom nisu. Gluma u ovom veku podrazumeva vrstu građanske svesti, angažmana i širokogrudosti za sve vrste umetničkog izraza. U tom smislu je okidač ove situacije bila predstava Zoran Đinđić. Naši glumci su se burno naljutili zato što su pominjani u predstavi, ne shvatajući da se Oliver Frljić poigrava sa fikcijom, kreira dokumentarnu fikciju. U delu predstave u kome se simulira prisluškivanje Bezbednosno-informativne agencije, nabrajaju se događaji vezani za rad na predstavi: ko je i kada došao na probu, šta su bile zamerke na račun rediteljskog pristupa, zašto je ko od glumaca odustao… Ali, nije bilo nijedne diskvalifikacije nikog od njih. Naprosto, u pitanju su činjenice. Najzad, Frljić tu pominje i mene bar pet puta u kontekstu koji mi se nimalo ne dopada! Ovo je psihologija gomile: jedan kaže, drugi krene, četvrti jurne i eto nama pobunjene mase koja ne zna zbog čega se buni.

Iz vaših odgovora u intervjuima u medijima regiona moglo se shvatiti da ste neslaganje s glumcima doživeli kao sukob nacionalista i upravnika liberalnog shvatanja.

Srbija je valjda jedina zemlja u svetu koja ima poslovicu „pametniji popušta“, zbog koje smo, između ostalog, i došli u poziciju u kojoj smo. Nekad je neodgovaranje na nacionalizam, nereagovanje na zabrane, dopuštanje drugima da pred našim očima napadaju druge, uklanjaju neistomišljenike ili pripadnike drugog naroda, zabranjuju gej parade i kriju se iza nacionalnih mitova, upravo saučestvovanje u nacionalizmu. U tim mojim intervjuima nije bilo kritike ansambla na temu nacionalizma, ali sam ubeđen da su oni koji su zauzeli pasivan stav prema toj predstavi i izašli iz nje dodali još malo vetra u jedra ovom našem brodu ludaka koji juri u sunovrat.

Glumci su vam zamerili da ste lošim poslovanjem oštetili Atelje i da ste samom sebi potpisali ugovor za režiju predstave Kosa.

Budžetska inspekcija je konstatovala da smo učetvorostručili budžet koji smo dobili od Grada, da smo više nego savesno poslovali i da ne postoji nikakve malverzacije, nego da se radi o nenamenskom trošenju sredstava. Na primer, predstava Otac na službenom putu predložena planom iz 2010. godine, počela je da se radi marta 2011. godine. Predviđena sredstva su četiri miliona dinara. Predstava je premijerno prikazana na „Mucijevim danima“ iako od Grada nismo dobili ni dinara. Mi smo, međutim, isplatili sve svoje obaveze prema učesnicima predstave. Ja sam bio slobodni umetnik 16 godina i znam šta je to živeti na tržištu, pa možda i zato niko za ove tri godine nije radio u Ateljeu a da nije isplaćen kako je dogovoreno. Smatram da je to ponos i Ateljea i ovog grada. Krajem oktobra Grad nam je uplatio četiri miliona. Po zakonu, taj novac možete upotrebiti isključivo za ono za šta je namenjen, u protivnom zakon smatra da ste ga nenamenski potrošili. Jedina zakonska varijanta da se odbranite jeste da tužite grad Beograd od čijeg novca živite, što je, priznaćete, paradoksalno.

Što se tiče potpisivanja ugovora za Kosu: da, potpisao sam. Kosu sam režirao i adaptirao songove za nula dinara i uzeo pet posto tantijema. Za tih pet posto ja nisam dobio honorar koji bih dobio na bilo kom drugom mestu. Nakon toga, besplatno sam napisao i režirao Zbogom SFRJ za nula posto tantijema. I taj ugovor sam potpisao sam sebi, ali njega niko ne pominje. Potpisivanje ugovora sa samim sobom je pravno diskutabilna, ali nasleđena praksa: svuda gde upravnici obavljaju i neku drugu delatnost, režiraju ili glume, potpisuju svoje ugovore. Sa mnom se završava lanac odgovornosti u kući. Ja sam sebi potpisujem platu svakog meseca kao i svim radnicima. Ukratko, kad je taj potpis demistifikovan, glumci se krenuli da me napadaju zbog karaktera. Priznaćete da vaš utisak da li sam ja nadmen nije pravna kategorija, a da ispunjavanje nečije radne obaveze – jeste.

Kosa je za 100 izvođenja zaradila 38 miliona dinara više nego ijedna druga predstava u istoriji Ateljea, od nje smo napravili barem pet novih. Smatram je značajnom predstavom. Promenila je način funkcionisanja, marketinški pristup ne samo u Beogradu već i u regionu. Napravila je ogromno uzbuđenje i vratila Beograd u pozorišta. Zbog nje su se posle 30 godina vratili tapkaroši. Mišljenja sam da ta predstava, kao neke velike stvari u životu, treba da se završi kad je najlepše. Mislim da smo lepo odživeli jednu temu, da krik generacije „daj nam sunca“ treba da se čuje kroz neke druge predstave, i zato želim da prestane da se igra u fazi u kojoj neće preći u estradizaciju teme, u fazi u kojoj nećemo survati kriterijume zbog kojih smo je pravili. Radim to sa velikim žaljenjem, i voleo bih da za 20 godina bude neka nova Kosa nekog tadašnjeg sveta.

Kosa je bila jedan od argumenata optužbe glumaca da ste estradizovali repertoar, pa da ste samim tim i urušili njegov tradicionalno kvalitetan repertoar.

Ja ne mistifikujem kvalitet našeg repertoara. Pravljen je tako da imamo pune sale i da od toga možemo da živimo. Imamo 99,7 odsto popunjene sale. Kosa je, kao što sam rekao, odigrana 100 puta pred punom salom. Prozivaju me za neukus ljudi koji pričaju viceve u „Grand paradi“ i nekakvi v.d. Šojići. Nema neukusa na repertoaru. Ima predstava koje su tržišno značajne, ali nema neukusa. Ima značajnih dela i onih koja su nužnost poslovanja na tržištu. Ja bih voleo da je ovaj sukob, sukob dve koncepcije u pozorištu, voleo bih da smo mi kreativni saradnici povodom repertoara, a ne da se naš sukob iscrpljuje u fanatičnom očuvanju privilegija i modela pozorišta koji je neodrživ.

Upravni odbor pozorišta je podržao nezadovoljne glumce…

Očekujem da ćemo u najskorije vreme dobiti nov upravni odbor. Upravni odbor je, pre svega sramotnom odlukom gospodina Ivana Stefanovića i Bobana Skerlića, i gospođe Gorice Popović, podržao glumce prekršivši Pravilnik o radu UO i Statut Ateljea usvojivši pubertetsko, nemušto pismo glumaca bez ijednog argumenta kojim traže moje razrešenje. UO ima obavezu da formira radnu grupu koja će da ispita sve navode i nepravilnosti iz pisma, i da onda preporuči osnivaču razrešenje upravnika. UO ne može da se nakon impresionistički iskazanog nezadovoljstva određuje pravnim aktom. To što glumci navode: sejanje zlog semena, narušeni međuljudski odnosi, to su sfumatični termini, a ne pravne kategorije.

Kako je moguće da Svetozar Cvetković, prethodni upravnik Ateljea, nije imao probleme sa glumcima koje vi imate?

Gospodin Cvetković je bio upravnik u mnogo izobilnijem vremenu, pa je verovatno sve nelagode nastale zbog odbijanja uloga rešavao angažovanjem ljudi sa strane. Ali, povodom gospodina Cvetkovića rekao bih nešto drugo: za tri godine ponuđene su mu četiri uloge: prva je čak bila epizoda u Prljavim rukama, zatim u Glembajevima, u Trstu i ovog leta u Odiseju, i nijednog trenutka nije bilo nikakve dileme da li će prihvatiti te uloge ili ne. Gospodin Cvetković je i filmski producent, jedan od najboljih naših glumaca, ali nijednog trenutka nije doveo Atelje u problem zbog svojih filmova: snimo ih je sa jasnim prioritetom u odnosu na mesto na kome prima platu. Ja takav odnos očekujem od ansambla.

Nedavno je aktuelni ministar kulture Bratislav Braca Petković izjavio da bi on da je na vašem mestu, podneo ostavku.

Ja ponekad sanjam da sam astronaut, a za to vreme gospodin Petković mašta da bude Kokan Mladenović. Ne zavidim mu na tome. U prvom svom intervjuu kao ministar gospodin Petković je napravio jedan kopernikanski obrt poništavajući istoriju slobodne misli u Srbiji. Ono zbog čega sam ja ponosan na ovu zemlju jeste Beograd kao grad otvorenog duha, tu su se našli Fest i Bitef, grad koji ume da primi i apsorbuje kvalitet. Ma koliko da su ga razni nacionalisti silovali, uspeo je da zadrži kosmopolitski duh. Izgovoriti da je umetnost pre svega patriotski čin pa posle bilo šta drugo, kao što je učinio gospodin Petković, znači narugati se istoriji Beograda i istoriji naše kulture koja počiva na velikim uticajima drugih kultura. On apostrofira kao nepatriotski čin predstavu Zoran Đinđić, kao da je Ministarstvo kulture institucija koja ima vagu kojom se meri patriotizam. Došli su na vlast ljudi koji imaju monopol na patriotizam, a patriotizam po njima podrazumeva beskrajno i bespogovorno prihvatanje naše svete istorije našeg najvećeg naroda. Mislim da je radikalna kritika našeg kukavičluka vezanog za najnoviju istoriju predstava Zoran Đinđić izuzetno patriotski čin. Ne dozvoljavam gospodinu Petkoviću da misli da je veći patriota od mene. U ponekim novinama sam proglašen za vođu ustaškog lobija u Beogradu, preko cele strane drugih novina je objavljeno da sam najveći antisrbin sa maltene pozivom da me se likvidira. Ja sam ponosan na svoj patriotizam. Za mene se patriotizam izražava radom na popravljanju sopstvene nacije, a ne ulagivanjem i glorifikovanjem. U tom smislu mislim da je bolje da gospodin Petković prestane da zamišlja da je Kokan Mladenović, već da počne da radi svoj posao.

U svetlu nepovoljne atmosfere u Ateljeu i finansijske krize, da li će ove sezone biti planiranih predstava?

Nakon konceptualnih sezona Revolucija, ExYu i Utopija, sad imamo Generaciju. Prezentiraćemo ono što je buduće naše pozorište. Na velikoj sceni će režirati mladi reditelji Iva Milošević, Ana Tomović i Boris Liješević, diplomantima ćemo otvoriti malu scenu, igraćemo tekstove mladih autora Slobodana Vujanovića i Gorana Milenkovića. Probaćemo da predstavimo šta je to budućnost, a i da se obratimo i najstarijoj publici. Želim da napravimo veliko provetravanje i u ansamblu i u stavovima. Siguran sam da će sezone biti. Pozorište mora da postoji. Pozorište počinje samo kad se digne zavesa. Štrajk je nedolična zakulisna igra i ovaj nastali sukob smatram ogromnom sramotom i štetom. Atelje, najuspešnija pozorišna kuća u regionu, ovog trenutka nema ni generalnog pokrovitelja ni pokrovitelja sezone. Sezonu počinjemo s 11 miliona dinara manje nego prošle sezone. Ova pobuna nam je donela sunovraćivanje ugleda koji smo postigli, zbunjenu publiku koja ne zna igramo li ili ne, i odbojnost od potencijalnih pokrovitelja. A mi, ljudi iz kulture, možemo da utičemo na vlast koja je nesklona kulturi samo beskrajno jedinstveni sa jasnim vizijama modela koji nudimo. Ovo su neke nezaustavljive evolutivne promene, tektonski su poremećaji, ovo je početak transformacije. Ako smo dovoljno pametni, izborićemo se da njen rezultat ne bude po nas katastrofalan, a ako nismo, država će, nesvesna kulture, proglasiti zakone tržišta zakonima umetnosti.

fotografije: m. milenković