Postmoderna podriguša

Ma, jebe se Cibulki za ceo svet, to je sve što mogu da kažem. Gledam ga danas kako povraća kao svinja na beogradskoj železničkoj stanici: nabio glavu u korpu za otpatke i sve grokće dok mu bljuvotina natapa otpatke i u nizu šarenih potočića razliva se preko perona. Gde mu je sve to stalo? Izbljuvao je brat bratu deset litara, ako ne i više, ali skoro sve sama tečnost, gledao sam posle kada je otišao, tek po neki komad salame „podriguše“ i pregršt zelenih krugova koji liče na kolutove kiselih krastavaca.

Smerno se nadam da niste pročitali gornji lirski solilokvij nadneti nad mirišljavom večerom ili se cvrkutavo spremajući za kakav zamaman obed; ova je lektira, naime, mogla da vam izazove izvesne tegobe u nezgodan čas, a skromni prikazivač literature domaće obične ipak ne bi da nosa nekoga na duši… Enivej – šta je ovo, kuku i lele!? I ko je to napisao? Možda Dragoslav Mihailović, okanuvši se milosrdno Golog otoka, baš sad kad je bilo najnapetije? Ili je u pitanju apokrifni rukopis iz zaostavštine Miodraga Bullo Bullo Bulatovića? Ili povratak korenima Vidosava S.? Ili to Milisav Kum Savić pitoreskno rekapitulira pređeni životni put „mladića iz Raške“? Ma jok, ništa od svega toga. Autor navedenog izliva je David Albahari (ovde sledi serija isprepletenih uskličnika i upitnika).

JEKSER I BAKRAČI: Ako ste (se) povratili od šoka, red je da krenemo u raspetljavanje ove zavrzlame. Novi broj (428; april-maj 2004) novosadskog časopisa „Polja“ – pod pouzdanom uredničkom prosvećenom diktaturom Lasla Blaškovića, koji mu je znalački (po)vratio nekadašnji značaj – odvojio je uvodnih četrdesetak stranica za tematski blok „Nema toliko do Lajkovca“, posvećen onome što je lucidni priređivač temata Miodrag Raičević nazvao jekseraška proza. Kakav jekser, kakvi bakrači? I kakav Lajkovac, uostalom? Što se potonjeg tiče, otkriću vam tajnu da ga niko od zastupljenih spisatelja nije ni spomenuo – a bogme nema ni tragova Radovana Belog Markovića. Radi se, dakle, o Lajkovcu – a i o „jekseru“ – kao metafori, štono bi rekla čuvena lajkovcološkinja Suzan Zontag.

Miodrag Raičević u kratkom uvodnom slovu lepo – a biće i tačno – kaže da „vole i postmodernisti deset s lukom“ (osim onih koji više vole petnaest). A pre toga, sve onako ozbiljan kakvim ga je Bog dao, napominje i kako „godinama već imam utisak da je postmoderna (ah!) napravila oštar rez (uh!) između onoga što je bilo i onoga što će biti“, požurivši odmah da uteši čitaoca: „Kad budete iščitali priče koje su se našle u ovom izboru, shvatićete da su POljA koja držite u rukama melem na taj oštar rez, i da je rana (ako je uopšte i bilo, mada…) napokon zarasla.“

Raičević je, dakle, dao omalenoj, ali vrsnoj ekipi savremenih srpskih prozaika – mahom iz foldera „postmodernisti“ – zadatak da izvoli isprobati svoj književni talenat na vetrometini najbrutalnije i „najniže“ (hiper)realističke proze, onakve kakva je ovde „drmala“ tamo negde šezdesetih i sedamdesetih godina gotovo kao nekakav pandan filmskom „crnom talasu“. Poželjno je, dakle, da naratori i protagoniosti budu seljaci, prigradski polutani, sitni krimosi i krupni luzeri, luftiguzi i lumpenproleteri, preporučljivi su svakojaki zavičajni akcenti i dijalekti, na ceni je svako nasilje, niskost, rustikalna erotika, smrad, kal, prdež, duhovno-telesno Prizemlje… Na moguće pitanje „čemu to“, moglo bi se odgovoriti: a zašto da ne? U pitanju su igra i izazov, ali „kolateralno“ i mogućnost zanimljivog opita in vivo, ležernog preispitivanja određenih stilskih, ali i kulturoloških obrazaca kakvi naglo uđu „u modu“, neko vreme gaze i kinje sve pred sobom, sve dok jednog lepog dana netragom ne nestanu, s neminovnom prevlašću neke druge – što (nikako ne) bi rekao ubljuvani Cibulka – paradigme. Recimo, „urbanosti“; recimo, „rokenrola“; recimo, postmoderne…

LEDENA STENA: Voleli – ne voleli lukac, ćevape i brlju, pripovedači zasukaše rukave. Ljubica Arsić, na žalost i nepravdu jedina spisateljica u ovom izboru (a ona lepo piše: „Još od Kosovskog boja preko istrage i seče poturica samo muškarcima je bilo dozvoljeno da prdnu, ženama jedino da stisnu“) pripremila je „Musaku od bubaca“, jedan od nesumnjivih vrhunaca ako ne i najzabavniji trenutak ovog izbora, razigranu i duhovitu persiflažu „niskog žanra“ ili niskosti-kao-žanra, i piščevih (ne)mogućnosti da se izbori s njim. Mihajlo Pantić kroz „Cibulku, pivskog manekena“ vešto protura križanac svoje novobeogradske poetike i tipično srbijansko-sitnorealističkog „jekseraštva“, a kada dovede svog grotesknog mamurnog junaka – vicešampiona u ispijanju piva u Jagodini – na beogradsku železničku stanicu, tamo ga predaje Davidu Albahariju, koji ga spretno dočekuje na volej, dokazujući kako rasnom Piscu nikada nije mrsko da se kreativno poigra i sa (mi)temama dalekim od onoga što je prepoznato i kodifikovano kao njegov rukopis. Vule Žurić ispisuje još jednu priču u dijalozima (moguća radio drama?) o fudbalom opsednutim ex-Sarajlijama rasejanim po najzabačenim meridijanima sveta, Sava Damjanov se u jekseraškom diskursu lako snalazi puštajući na volju svojoj erotomaniji i „skatološkom“ jezičkom pregalaštvu. Ljubodrag Stojadinović kroz priču „Bajloni“ ostaje nekako najverniji izvornim klasicima srpskog jekseraštva, Danilo Nikolić nudi sumračni i tmurni metohijski prizor dočaran rečima albanske seljanke, a Zoran Magični Ćirić seda u gradski autobus i vozi se do poslednje stanice, do okretnice na Ledenoj Steni, isklizavajući tako sa (uslovno) jarkih svetala Nišvila u čamotinju južnjačke periferije, gde pronalazi odličan mizanscen za upečatljivu priču u kojoj dokonost, beda, nasledno i neizlečivo gubitništvo i skučenost duhova i od najbezazlenijih povoda – recimo, od večito zagorelog komšijskog kera i od palanačkih ogovaranja – (o)lako naprave krvavu tragediju. U tematu su zastupljeni i pomalo bledunjavi Vladan Matijević i prilično zalutali Petar Milošević.

Okreni-obrni, do tog Lajkovca stvarno nema mnogo. A i ima ga, tog Lajkovca, ako ćemo pravo, sasvim dovoljno i u „krugu dvojke“ ili pod senkom novosadske Katedrale (koja to nije), pa nam nema druge nego da uzmemo bater-lampu i osvetlimo ga. Posle možemo i na musaku od bubaca, od koje se bogovski prdi…