Još jedan Fest je iza nas. U nedelju je spuštena zavesa na njegovo 32. izdanje projekcijom filma Marka Belokija Dobro jutro noći u velikoj dvorani Sava centra, a kao iznenađenje finalne svečanosti publika je mogla da vidi ekskluzivni petnaestominutni insert iz novog filma Emira Kusturice Kad je život bio čudo. Neki od 72 filma sa ovogodišnjeg programa iz 27 nacionalnih kinematografija i 11 koprodukcija za deset dana festivala videlo je više od 80.000 posetilaca. Šta je deset dana u odnosu na čitavu godinu (skoro) ničega, reći ćete. Najveći kvalitet ovog Festa je, upravo, u tome što nećete morati da čekate godinu dana da biste pogledali dobar film. Najbolji od njih će nastaviti da prenose Festovu ideju kroz mrak naših bioskopskih sala.
Svaki od Festova u poslednjih najmanje deset godina bio je povod da se, zabrinuti nad njegovom suštinom, zapitamo da li je beogradski festival izgubio nešto od svoje početne namere tek da bi postao još jedna revija filmova ovdašnjih distributera. Filmovi su deljeni na ove i one, festivalske i distributerske, naše i njihove, prave i napravljene, umetničke i zabavne, autorske i holivudske… Ovogodišnje izdanje naše najveće filmske institucije uliva nadu da će od ovog Festa nadalje ta vrsta sortiranja filmova postati deplasirana. Bilo je tu lutanja, pogrešnih procena pa i katastrofalnih grešaka, ali činjenica je da su distributeri na Fest doveli četiri najbolja i najgledanija filma dok je peti udomljen od strane samog festivala. Ukupno će 23 filma nositi logo Fest 04 na svojim plakatima ove sezone. Tačno je da Fest svojim dobrim imenom distributerima omogućava jeftin način da svoje filmove promovišu samim prikazivanjem na njemu, ali je ove godine pojavljivanje većine tih ostvarenja bilo koncepcijski i estetski validno. Neki od najzanimljivijih filmovi sa festivala: Slon, Izgubljeni u prevodu, Dogvil, Dobro jutro noći, Sanjari, Zatoiči, Invazija varvara, na taj će način, zasluženo, dobiti i svoj bioskopski epilog.
Poseban kuriozitet predstavlja i to što je Direkcija Festa postala i distributer i otkupila film Glavom kroz zid Fatiha Akina, pobednika berlinskog festivala, koji je i na beogradskom odlično prihvaćen. To predstavlja jedan dragocen kontinuitet sa onim filmovima koji su se dokazali na samom festivalu i na koje je publika dobro reagovala. Tako se desilo da film Zbogom Lenjinu Volfganga Bekera, koji je na prošlogodišnjem Festu dobio nagradu publike, a nakon toga od strane Evropske filmske akademije proglašen za najbolji evropski film, i koji se bavi temom koja nam je bliska, bio neopravdano odsutan iz naših bioskopa. Težnja Festa da kroz filmski medij problematizuje aktuelnu istorijsku zatečenost Balkana daleko bolje je uspela preko dokumentarnog programa Činjenice i slagalice nego kroz par igranih filmova koji su snimani po komšiluku. Uz još par dobrih dokumentaraca, koji nisu iz okruženja, ovaj segment je u potpunosti uspeo u svojoj nameri da zaintrigira našu publiku.
Sve u svemu, na ovom Festu nije bilo filmova koji bi promenili način na koji filmove gledamo, ali je bilo nekoliko odličnih ostvarenja koja će se pamtiti. Programsko šarenilo i odsustvo strogo koncipiranih celina odgovaralo je tom istom šarenilu i neuređenosti u globalnoj filmskoj produkciji, kao uostalom i krivudavosti i nepravilnosti svega drugog u životu. Ogranizacija ovogodišnjeg Festa tekla je začuđujuće glatko. Nijedna projekcija nije pomerena, program nije menjan od početka do kraja festivala. Već na ulazu u Sava centar dočeka vas natpis „Garderoba radi“. Tokom devedesetih desilo se da je jedan od putničkih vozova nekim čudom u beogradsku železničku stanicu došao na vreme i nije imao prazan peron na koji bi se parkirao. Nisu ga očekivali. Kod nas je uvek iznenađenje da nešto radi ili da je organizovano bez problema a ne obrnuto. Tako, nadajmo se da, kada je o ovome reč, 32. Fest nije izolovan incident.
